Prvi rezultati ograničenja cene ruske nafte i dalja strategija

Prve nedelje decembra protekle godine, tačnije petog decembra, stupila je na snagu mera država članica Evropske unije i Grupe 7 o uvođenju ograničenja cene na izvoz ruske nafte morskim putem, dok je nafta koja se transportuje kroz naftovode na određen rok ostala izvan obuhvata date odluke (za šta su se borile zemlje centralne i istočne Evrope, poput Mađarske i Bugarske). Činjenica je da je deficit budžeta Ruske Federacije na kraju 2022. godine iznosio 3,3 triliona rubalja, ili oko 44 milijardi evra, što je oko 2,3 odsto od ukupnog bruto društvenog proizvoda Rusije (koji je uvećan ulaganjem državnih sredstava u vojnu proizvodnju, što znači da ima negativan uticaj na opšti kvalitet života jer se državni kapital preusmerava sa građana Rusije na uništenje Ukrajine i njenih građana). Budući da izvoz energenata čini oko 50 odsto prihoda budžeta Rusije, a da je nafta daleko dragoceniji proizvod od gasa, pravi udar na prihode ruske države stići će tek ove godine.

Zašto su zapadne države čekale čitavu godinu da, kolokvijalno rečeno, udare Rusiju tamo gde je boli? Zbog neophodnog perioda adaptacije evropskih država novoj realnosti u kojoj se ruski energenti postepeno istiskuju sa tržišta, sa krajnjim ciljem dostizanja potpune nezavisnosti Evrope od ruskih fosilnih goriva (barem što se ove, putinske, iteracije Rusije tiče). Nije bilo moguće da se Evropa tek tako, na jedan mah, odrekne energenata koje uvozi iz Rusije, jer bi time izazvala ozbiljnu ekonomsku krizu, a samim tim i stvorila uslove za političku destabilizaciju (najnovije procene finansijskih institucija su da neće biti recesije u Evropi, već blagog rasta BDP-a od 0,6 odsto). Naravno da su neke evropske države bile spremnije od drugih, to je zato što su pravovremeno razumele da se imperijalne ambicije Vladimira Putina neće zaustaviti aneksijom Krima i započinjanjem rata u Donbasu. Mora se priznati da je on pokušao da izbegne punu invaziju Ukrajine kao instrument povratka svoje rusko-sovjetske imperije. Minski sporazumi su bili pokušaj da se Evropa privoli da preda kontrolu nad Ukrajinom Putinu mirnim putem. Pošto se te nade nisu ispunile, pandemija kovida je proizvela ekonomsku recesiju, a samim tim i političku pometnju u zapadnom svetu u vidu skoka popularnosti nacional-populista, Vladimir Putin je video da mu se, kako je on i njegov uski krug savetnika tada mislio, pruža idealna prilika za vojno rešenje pitanja obnove rusko-sovjetskog imperijalnog monstruma.

Depositphotos

 

To mu je bilo omogućeno upravo nemačkom politikom, ili bolje reći politikom Angele Merkel, saradnje sa Putinom, u naivnom ubeđenju da će njegova imperijalna žeđ biti utažena monetarnom dobiti. Pogrešna pretpostavka, jer za Putina to nije bio izbor ili/ili već i/i - i kapital i imperija, ne kapital u zamenu za imperiju. Sada već dobro znamo gde smo, lekcije iz prošlosti služe za bolje oblikovanje budućnosti. Procesi snabdevanja Ukrajine vojnim sredstvima neophodnima za odbranu od Putinove imperijalne agresije, teku uporedo sa sankcionim procesima, koji vode ka prekidu ekonomskih veza sa Rusijom. Pošto u datom istorijskom trenutku podela na levicu i desnicu gubi svaki smisao, a ostaje samo podela na pobornike autokratije i zaštitnike demokratije, možemo reći da su oba ova evropska, a u prvom redu nemačka procesa, kritikovana sa suprotnih stanovišta - proautoritarni nacional-populisti podržavaju uspostavljanje totalitarne Putinove imperije u nadi da će ona uspeti docnije da proizvede krah demokratije u Evropi, i samim tim im obezbedi dolazak na vlast, dok najveći zagovornici demokratije, najvatreniji podržavaoci Ukrajine, iz centralne i istočne Evrope, kritikuju aktuelno nemačko rukovodstvo za sporost i neodlučnost. Bez obzira što svaka strana pokušava da ostvari svoj interes, dati procesi ne mogu se ubrzati jer je prethodna strateška politika Merkelove stavila Nemačku u položaj zavisnosti od Rusije (o pozamašnom broju ruskih agenata i lobista u toj državi ne treba ni trošiti reči).

Ukoliko stvari sagledamo racionalno, bez ideološkog žara ili interesnog lobizma, razumemo da se čini sve što je moguće, a ujedno i sve što je neophodno. Na kraju će Ukrajina dobiti i tenkove, a verovatno i borbene avione, što je nužno da ovaj rat bude završen u korist evropske demokratije i ukrajinske slobode, a ruski budžet će biti urušen, kao i njena politička stabilnost. O daljim mogućim scenarijima može se pisati i pisati. Trenutno se nalazimo na korak do kulminacije sukoba - što vojnog, što ekonomskog. Rusija ima još toliko (na jedvite jade mobilisane) snage da pokuša jednu grandioznu ofanzivu, koja će kada krahira ubrzati sve procese, dok osetan pad njenih prihoda počinje već od ovog meseca, januara 2023. godine. Kao što se da videti iz priloženog, to nije izbor administracije u Vašingtonu da napakosti Evropi, to je odluka Putina da ne obustavi svoj imperijalni rat, već da pokuša poslednju eskalaciju - sve ili ništa. Evropa, naročito Nemačka, nema tu nikakvog manevarskog prostora, Ukrajinci žele da se brane, Sjedinjene Američke Države žele da im pomognu, a Putin ne želi da stane dok ne bude pobeđen. Evropa ne može da utiče ni na jednu od tih zacrtanih želja, od kojih je svaka potkrepljena subjektivnih doživljajem sopstvenih interesa. Ukrajinci da ne postanu opet deo ruske imperije, Amerikanci da nanesu štetu napornom protivniku koji ne zna kad treba da odustane i promeni strategiju, a Rusi... Rusi moraju da prođu kroz poslednju etapu raspada njihove nekadašnje imperije (svojevremeno su Francuskoj bila potrebna dva Napoleona da prevaziđe evropske imperijalne snove, a Nemačkoj dva svetska rata, Rusiji je potreban još jedan poraz, posle 1917. i 1992. godine).

Uprkos postojanju trojanskog konja u vidu Orbanove Mađarske, procesi neutralizacije Putina su pušteni u tok i nastavljaju da teku. Zasigurno ne idealnim tempom, i posve sigurno tempom koji će značiti pogibiju više slobodarskih Ukrajinaca, ali su razlozi za takvo kretanje izloženi u pasusima iznad. Na naftnom ekonomskom frontu, Putinova Rusija dobila je veliki udarac - mesec dana nakon uvođenja ograničenja cene na izvoz ruske nafte, njena (ural) tržišna cena šestog januara iznosila je 37,80 dolara za barel, dok je cena britansko-norveške nafte (brent) bila na nivou od 78,57 dolara po barelu. Podsetimo da je gornja cena za kupovinu ruske nafte, utvrđena u decembru od strane EU i G7, iznosila 60 dolara po barelu. Takođe treba naglasiti da nema drastične razlike u kvalitetu između ruske nafte ural i zapadne brent, te da su njihove tržišne vrednosti pre ovog rata bile gotovo izjednačene (razlika od jednog do dva američka dolara u korist brenta). Tržišna cena urala u decembru 2022. godine, pre nego što je tržište uspelo da reaguje na ograničenje njene eksportne vrednosti, iznosila je 50,47 dolara po barelu. Poređenja radi, ural se kotirala na cenovnom nivou od 72,71 dolara po barelu u decembru 2021. godine. Dakle, Rusija cele godine već prodaje svoju naftu po ceni koja je snižena isključivo jer se upustila u imperijalni rat protiv Ukrajine, a sada je njena vrednost ostvarila još jedan pad.

Bloomberg

 

U prethodnim analizama bilo je reči o tome da zapadnim državama uopšte nije potreban eksplicitan pristanak Kine, Indije i Turske da se pridruže meri ograničenja na cenu ruske nafte, samo tržište će je percipirati kao toksičnu i smanjiti njenu vrednost, a pomenute nezapadne države će je drage volje kupovati po još manjoj ceni. Tako je Putinova Rusija ostvarila svoju magičnu ideju ekonomskog suvereniteta - prvo je uništenjem privatne inicijative i uvođenjem državnog kapitalizma izbrisana mogućnost diverzifikacije ruske ekonomije (što je glavni razlog njene zavisnosti od izvoza energenata), a onda su započinjanjem imperijalnog rata obezvređeni i ti sami energenti, koje njen tobožnji partner Kina kupuje po bagatelnim cenama, jer Putin nema drugog izbora osim da prodaje Aziji jedino što Rusija ima daleko ispod realne vrednosti. Na ovaj način vidimo kako SAD i Kina predivno sarađuju eksploatišući slabost Rusije, a ta slabost je direktna posledica odluke Vladimira Putina da započne neuspešnu invaziju Ukrajine i nepotrebnu obnovu rusko-sovjetskog imperijalnog kentaura, koji će u prvom redu samim građanima Rusije, a onda i toj državi, doneti samo štetu, a možda i nešto mnogo, mnogo gore. Treba dodati i da je arapskim izvoznicima nafte sasvim u interesu pad cena ruske nafte, jer će se njihova nafta kotirati bolje i biti traženija, a što se tiče njihovog severnog partnera - sam pao, sam se ubio. Dakle, nema nikakve zapadne hegemonije, zapadnog diktata, prosto ljudska priroda na delu, različite strane, poneke od njih i sukobljene, prate sopstvene interese (svaka ponaosob nauštrb Rusije).

Šta dalje treba da rade države članice EU i G7 kada je ograničenje cene na rusku naftu u pitanju? Da deluju još agresivnije. Krv je u vodi, sve tržišne ajkule mogu da je namirišu, treba sniziti fiksnu cenu ruske nafte na 30 dolara po barelu, prepoloviti je, time maksimizujući korist za sve strane Zapad, Kinu, Indiju, Tursku, države Arabijskog poluostrva, pritom devastirajući rusku ekonomiju. Ne zaboravimo da je ovo ograničenje na sirovu naftu, još predstoji ograničenje na naftne derivate iz Rusije. U prethodnim analizama takođe je bilo spominjano kako je ruska naftna proizvodnja strukturirana - sirova nafta, benzin i mazut su spojeni u jedan proizvodni proces, ne može se smanjiti jedan, a da se ne smanji produkcija drugih. Rusija u 2023. godini neće znati šta da radi sa viškom naftnih derivata, a Rusija je već izuzetno zagađena zemlja, još od sovjetskih vremena kada se na prirodnu sredinu nije ni obraćala pažnja. U aktuelnom momentu, Rusija gubi 160 miliona evra na dnevnom nivou, samo zbog uvođenja ograničenja cene nafte od 60 dolara po barelu, a kada u februaru stupi ograničenje na cenu naftnih derivata, procene su da će gubiti oko 280 miliona evra dnevno. Ukoliko države EU i G7 donesu pravilnu odluku, a nema razloga da je ne donesu, i snize ograničenje ruske nafte u rasponu od 25-35 dolara po barelu, Rusija će svaki dan gubiti dodatnih 100 miliona evra - sveukupno 380 miliona evra smanjenih prihoda dnevno. Trenutni budžetski deficit od 44 milijardi dolara delovaće kao sitniš u poređenju sa deficitom tokom 2023. godine. Dodajmo tome još jednu predstojeću veliku ofanzivu sa ogromnim gubitkom života prinudno mobilisanih najsiromašnijih građana Rusije (i još jedan talas mobilizacije pre nje) i klupko će početi brzo i nezaustavljivo da se odmotava. Stvaraju se uslovi za to da proleće 2023. godine nikako ne bude "Rusko proleće".

 

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar