Trump ugrozio sopstvenu političku zaostavštinu

Poslednjih nedelja slušamo pomalo dečije prepirke predsednika SAD i vlasti u Teheranu oko toga ko i koliko blokira Ormuski moreuz. Podosta je komično, a opet tragično, da se dve sile igraju oko jednog od najznačajnijih plovnih puteva na svetu. Dok se diskusija svodi na diskurs poput "Ja blokiram moreuz", uz odgovor "Ne, ja stvarno blokiram moreuz", a Evropa broji zalihe goriva i posmatra kako joj avio-kompanije posrću pod cenama energenata, možda se na prvu loptu ne bi pomislilo da najveći gubitnik ipak sedi u Beloj kući.

Izbori 2024. godine nisu samo doveli Trumpa na vlast, već su Republikanskoj partiji doneli nezapamćen nivo kontrole nad svim granama vlasti. Velika stara partija (Grand Old Party), kako glasi nadimak republikanaca, trenutno ima većinu u oba doma Kongresa, Predstavničkom domu i Senatu, ali i ideološki naklonjenu sudsku vlast. Na taj način republikanci su dobili mogućnost da sprovedu gotovo sve Trumpove političke zamisli u njegovom drugom mandatu.

Pored predsednika, iznedrili su i jake političke figure poput JD Vancea i Marca Rubia, spremne da se kandiduju 2028. godine. U tom trenutku republikanci su delovali nepobedivo, dok su demokrate bile na kolenima. I dalje u šoku od poraza 2024. godine, bez jasnog lidera i bez definisanog ideološkog pravca, delovale su kao otuđena partija elite, bez realne šanse da ostvari ozbiljniji izborni rezultat u narednih nekoliko ciklusa. Jedino je čudo moglo da ih spase.

Bliskoistočna avantura kao politička greška

Međutim, Donald Trump je imao druge planove. Umesto da četiri godine posveti unutrašnjim pitanjima Amerike, kao što je obećavao, zov još jedne bliskoistočne avanture pokazao se kao prejak. Pohod na Nobelovu nagradu za mir na početku drugog mandata nagoveštavao je da će se politika "no new wars" dosledno sprovoditi. Čak i kada je dobio utešnu FIFA nagradu za mir, praktično izmišljenu kako bi ga odobrovoljili uoči Mundijala, Donald je ipak želeo da preoblikuje svet drugim, manje mirnim sredstvima.

Napao je Iran, doneo svima nama više cene goriva, a demokratama političku slamku spasa. Trumpovi glasači sa nevericom su gledali kako se lako zaboravljaju obećanja da neće biti novih ratova, prvo u Venecueli, a potom i u Iranu. Možda bi mu Amerikanci i oprostili da je pobedio, ali neuspeh već ne mogu.

Dok smo se probudili, Maduro je već bio u Njujorku, ali je režim u Iranu odigrao mnogo bolje. Bili su svesni da kontrolišu jedan od najvažnijih plovnih puteva na svetu i da presecanjem naftnih tokova mogu da udare svakog protivnika tamo gde ga najviše boli, kod kuće. SAD i Izrael leteli su nebom gotovo neometano, ali more je mnogo lakše blokirati, pogotovo kada se osiguravajuće kuće više pitaju gde tankeri smeju da plove nego bilo koja armija ili političar. Uspešna taktika Teherana donela nam je skuplje gorivo, otkazane letove i povratak straha od inflacije. Americi je, s druge strane, donela slike vojnika koji se kući ne vraćaju sa štitom, već na njemu.

Progonjeni traumama Iraka i Avganistana, uz ekonomske posledice izazvane Trumpovom avanturom, Amerikanci u novembru izlaze na birališta. Ove godine održavaju se takozvani međuizbori, odnosno midterms, izbori na polovini predsedničkog mandata. Možda se tada ne bira čovek u Beloj kući, ali se bira svih 435 članova Predstavničkog doma i oko trećine senatora.

Bloomberg

Republikanci trenutno imaju većinu u oba doma zakonodavne vlasti, ali je ona veoma krhka. Istorija pokazuje da na međuizborima partija na vlasti gotovo po pravilu gubi podršku, dok je republikanska većina u Predstavničkom domu svedena na jednog ili dva kongresmena. U poslednjih 40 međuizbora, u čak 37 slučajeva partija predsednika gubila je mandate, u proseku 26 mesta. Kada je popularnost predsednika ispod 50 odsto, što je Trump sebi omogućio poslednjom avanturom, prosečan gubitak raste na 37 mesta.

Kako Kongres može da blokira Trumpa

Šta to znači u praksi? Predstavnički dom po Ustavu ima dve nadležnosti ključne za ovu priču. Prva je mogućnost iniciranja i donošenja budžeta, što u praksi znači da bez njegove podrške američka federalna vlada ne može da obezbedi sopstveno finansiranje. Bez budžeta nema sredstava za administraciju, vojsku, zdravstveno osiguranje niti socijalnu pomoć. Ukratko, nema normalnog funkcionisanja države. Demokrate će taj alat gotovo sigurno koristiti obilato kako bi politički pritiskale Trumpa, umanjivale sredstva za borbu protiv migracija i tražile ustupke u skladu sa sopstvenim političkim programom.

Drugi važan alat koji bi demokratama bio na raspolaganju jeste mogućnost opoziva predsednika. Po proceduri, Predstavnički dom pokreće javne istrage i prostom većinom usvaja predlog za opoziv predsednika. Nijedan američki predsednik do sada nije uklonjen sa vlasti, jer je za to potrebna i dvotrećinska većina u Senatu, što se nikada nije dogodilo. Ipak, politička šteta može se naneti i bez formalnog uklanjanja sa funkcije, kroz javna saslušanja, izvođenje dokaza i konstantno skretanje pažnje na postupke Trumpa, njegove porodice i članova administracije. Poslednjih godina Trump je davao sve od sebe da politički ponizi demokrate, pa nema sumnje da se u Vašingtonu samo čeka prilika da mu se vrati istom merom.

U drugom domu, Senatu, situacija je nešto povoljnija za republikance. Sa 53 od 100 senatora, na papiru deluju stabilnije. Međutim, poslednja istraživanja pokazuju da su demokrate okupile ozbiljne kandidate na lokalnom nivou, dok republikanci čitaju sopstveni Tamni vilajet. Ako podrže Trumpa, rizikuju da ih povuče njegova rastuća nepopularnost. Ako ga ne podrže, njegov bes mogao bi da bude poslednji ekser u političkom kovčegu svakog kandidata. Rastrzani između te dve realnosti, republikanci ulaze u kampanju bez jasnog izlaza.

Trumpizam pred najvećim testom

Čak i u Teksasu demokratski kandidat James Talarico sada ima gotovo 50 odsto šanse za pobedu. Ukoliko se trenutni trendovi nastave i republikanci izgube i Senat, to bi predstavljalo politički kraj Trumpove administracije. Bez mogućnosti potvrđivanja sudija i diplomata, što su neke od ključnih nadležnosti Senata, Trump bi poslednje dve godine mandata proveo kao puki posmatrač političkih procesa u SAD. Sa formalnom funkcijom, ali bez stvarne moći, nikoga ne bi trebalo da iznenadi ukoliko postane još nepredvidiviji, povlačeći poteze koji će njegove naslednike dovesti u još težu poziciju.

Osokoljene sada već izvesnim izbornim pobedama u novembru, demokrate će odmah početi da razmišljaju o konačnom svrgavanju Trumpa i trampizma 2028. godine. Sa alatima koje pruža kontrola Kongresa, makar samo Predstavničkog doma, politička borba preseliće se direktno na Trumpov teren, uz verovatno brojne neprijatne istrage i podatke koji će tokom te dve godine ugledati svetlost dana.

Na kraju, najveća ironija Trumpove avanture sa Iranom možda neće biti u tome što je destabilizovala Bliski istok, podigla cenu nafte ili još jednom uvukla Ameriku u rat iz kog ne zna kako da izađe. Njena najdalekosežnija posledica mogla bi da bude potpuna politička transformacija same Amerike. Čovek koji je došao na vlast obećavajući kraj beskonačnih ratova mogao bi upravo zbog novog rata da izgubi sve ono što je Republikanskoj partiji delovalo nedodirljivo početkom 2025. godine.

Apsolutna politička kontrola dala je Trumpu osećaj da može sve. Upravo ga je taj osećaj gurnuo u avanturu čije posledice sada prete da republikance koštaju Bele kuće, oba doma Kongresa, ali i ideološke dominacije u posttrampovskoj eri. Ako demokrate uspeju da povrate institucije i predstave trampizam kao projekat koji je Americi doneo inflaciju, međunarodnu nestabilnost i još jedan nepotreban rat, 2028. godina neće predstavljati samo kraj jednog predsedničkog mandata, već potencijalni kraj čitave političke epohe.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.