Povratak na Mesec nije priča o romantici, već o novoj trci velikih sila

U noći između srede i četvrtka po evropskom vremenu, svet je izgledao podosta idilično. U vreme izraženih podela, kada se delimo na vere i nacije, četvoro astronauta koji su se te večeri vinuli u nebesa omogućili su da se cela planeta raduje. Posle 53 godine, misija sa ljudskom posadom leti do Meseca, iako ovog puta neće sletati na naš prirodni satelit.

Misija Artemis 2, nazvana po Artemidi, sestri boga Apolona, u čast Apollo misija, jeste planirano desetodnevno putovanje oko Meseca. Tokom putovanja, posada od četiri astronauta će testirati napredne sisteme i vežbati za sletanje na Mesec u narednim misijama. Dugoočekivano sletanje na Mesec, koje će obaviti "Armstrong našeg doba", planirano je za 2028. godinu u sklopu misije Artemis 4.

Misija Artemis 2, više od simbolike

Simbolika je očigledna. Sestra Apolona se vinula u svemir praveći jasan kontinuitet sa tradicijom američkog svemirskog programa. Posada misije Artemis 2 takođe oslikava jasnu simboliku vremena u kojem živimo. Pored kanadskog astronauta, prvog koji nije državljanin SAD u misiji izvan Zemljine orbite, na svemirskom brodu se nalazi i prva žena, kao i prvi afroamerički astronaut. U skladu sa zvaničnom misijom Artemis, oni će utabati put ka održivom i stalnom prisustvu ljudi na Mesecu - što je prvi korak ka prvoj ljudskoj misiji ka Marsu. U tome im želimo sreću i celo čovečanstvo je uz njih.

NAS

Koliko je Mesec zapravo daleko?

Dok čitamo naslove u medijima o povratku ljudskih misija u svemir, stekao bi se utisak kao da nismo imali astronaute, kosmonaute (ruska verzija) i tajkonaute (kineska verzija) u svemiru. Kako ne bi bilo zabune, i pre i posle Apollo programa su posade spejs šatlova i misija drugih zemalja slale svoje astronaute u svemir, ali nikad dalje od takozvane Niske Zemljine orbite, sloja orbite između 160 i 2.000 km iznad površine Zemlje, gde su astronauti i letelice i dalje pod uticajem Zemljine gravitacije.

Međunarodna svemirska stanica se nalazi na oko 400 km iznad Zemlje, što je razdaljina između Beograda i Zagreba, dok je Mesec oko hiljadu puta dalji, na udaljenosti od skoro 400.000 km. Taj put daleko od naše planete sada stvarno prelazimo prvi put sa ljudskom posadom nakon 1972. godine i Apollo 17 misije.

 

Stoga se postavlja logično pitanje - zbog čega? Zbog čega je čovečanstvo ostvarilo cilj da sleti na Mesec samo 24 godine nakon kraja Drugog svetskog rata i posle samo šest misija koje su uspešno sletele odustalo od daljeg ljudskog istraživanja svemira? Kako bismo došli do tog odgovora, moramo da sletimo nazad na Zemlju i pronađemo objašnjenje u oblasti od koje nas sve najčešće samo boli glava. Politika definiše sve oblasti našeg društva, pa je tako i geopolitika definisala svemirsku trku od samog početka pa sve do lansiranja misije Artemis 2 ove nedelje.

Bloomberg

Svemirska trka kao politički projekat

Kako sam imao priliku da srednju školu završim u Americi, i dalje pamtim lekcije svog profesora američke istorije o američkom svemirskom programu i misijama Apollo. Početak predavanja nije započeo hvalospevima o američkim istraživačima ili želji da otkriju nove granice čovečanstva. Predavaanje je započelo pričom o sramoti koju je američka nacija osećala kada je na svojim televizorima videla Jurija Gagarina koji ih pobeđuje u svemiru. Godina je bila 1961. i tenzija između dva bloka tih godina bila je na vrhuncu. Amerikanci, ubeđeni u sopstvenu superiornost, nisu smeli da dozvole da prećute na ovu "provokaciju". Rad na svemirskom programu dobija novi zamajac.

Predsednik Kennedy će sledeće godine održati čuveni govor u kojem kaže: "Biramo da idemo na Mesec u ovoj dekadi i radimo druge stvari, ne zato što su lake, već zato što su teške; zato što će taj cilj služiti da organizuje i meri najbolje od naših energija i veština, zato što je taj izazov onaj koji smo spremni da prihvatimo".

NASA dobija neograničenu finansijsku podršku u tadašnjoj vrednosti od 4,4 odsto ukupnog budžeta SAD, dok je danas taj iznos skoro 15 puta manja, na oko 0,35 odsto. Amerika je morala da odgovori na bačenu rukavicu Sovjeta i ujedinila je sve svoje resurse da prva sleti na Mesec. Nakon što je čizma Neila Armstronga u misiji Apollo 11 dotakla površinu Meseca, SSSR je priznao poraz i de fakto ukinuo svoj svemirski program. Uvidevši da je pobeda ostvarena, Amerikanci vrlo brzo gase planirane misije tako da se misije Apollo 18, 19 i 20 nikada nisu desile. Budžet je skresan i ljudske misije su se fokusirale na program spejs šatlova, dok se NASA narednih decenija fokusirala na naučna istraživanja u svemiru.

NASA

Nova svemirska trka: Vašington protiv Pekinga

Tako ušuškana, sedeći na lovorikama pobede iz nekih davnih dana, NASA ulazi u 21. vek, gde se pojavljuje novi takmac koji odlučuje da ponovo prkosi SAD i započne novu svemirsku trku. Kineski svemirski program je osnovan tek 1993. godine i pored svojih skromnih početaka imao je nešto što NASA nije - naciju koja se budi, ponovo ponosnu na sebe i spremnu da se stavi u red najvećih svetskih sila. Sa centralizovanim načinom upravljanja, ali i snažnom ekonomijom, komponentom koja je nedostajala SSSR-u da se ozbiljno takmiči sa SAD, Kina postavlja svoje jasne ciljeve.

CNSA, kineski ekvivalent NASA-e, dobija budžet koji se procenjuje da je veći od svog američkog takmaca i postiže značajne uspehe. Samo deset godina po osnivanju, 2003. godine, prvi tajkonaut poleće uspešno u svemir, dok je u međuvremenu Kina uspostavila svoju svemirsku stanicu, sletela misije bez ljudskih posada na mračnu stranu Meseca, vratila uzorke sa Meseca i spustila sopstveni rover na Mars.

NASA

 

Možda nije imala svog Gagarina koji će se izučavati u američkim školama u narednim decenijama, ali je postavljanjem cilja slanja ljudske posade na Mesec do 2030. godine ponovo izazvala Ameriku. Stoga Apollo nije samo bratski program Artemisa po grčkoj mitologiji, nego i po političkim odlukama koje su ga stvorile. Oba programa su reakcije na geopolitičke borbe u kojima su suprotstavljene sile želele da svrgnu SAD sa mesta najveće sile.

Dok je Kennedy video izazov u Moskvi, Trump i njegovi prethodnici su ga videli u Pekingu. Stoga i trenutni plan da Artemis 4, planiran za 2028. godinu, ne samo vrati Amerikance na Mesec već i da pretekne Kineze u svom naumu. Kako bi pobeda bila trajna, misija Artemis želi da izgradi trajno prisustvo, da rudari vodonik na površini Meseca koji može služiti kao gorivo za dalje misije ka Marsu.

Drugim rečima, povratak na Mesec nije romantična priča o čovečanstvu koje istražuje svemir, već hladna priča o državama koje se ponovo takmiče za tehnološku, vojnu i političku dominaciju. Kao i šezdesetih godina, put na Mesec ne vodi preko naučnih laboratorija, već preko političkih odluka i državnih budžeta. Razlika je samo u tome što se ovog puta pobednik neće meriti po tome ko je prvi stigao, već ko je ostao.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.