Kako je EES postao simbol udaljavanja EU od građana

Prvomajski praznici su za nama, letnji odmori tek dolaze, a svima koji planiraju putovanja ovog leta nad glavom visi jedno bitno pitanje - koliko dugo ću čekati na granicama. Da muka ne bude bezrazložna, ove godine pobrinula se Evropska unija (EU) - uvođenjem dugo najavljivanog i mnogo puta odlaganog Entry Exit Systema (EES).

Batrovci, Horgoš i Evzoni ni do sada nisu bili naklonjeni srpskim putnicima, ali deluje da će uvođenjem "modernizovanog" sistema ova pogranična mesta sinonimi za frustracije i duga čekanja. Problemi su posebno naglašeni kod prevoznika robe, jer su granice kamiondžijama bile prepreka, a danas potpuna agonija. Veoma često se u poslednje vreme čuje da će pojedinci, a posebno porodice, izbegavati odlazak u EU kako ne bi doživljavali neprijatnosti na granicama. Da problemi ne budu ograničeni na kopnene prelaze, postarala se nedovoljna pripremljenost mnogih evropskih aerodroma, pa je za 1. maj čekanje na aerodromu u Lisabonu bilo duže od šest sati.

Digitalne granice, analogne frustracije

Navedeni sistem namenjen je svim državljanima zemalja van EU, a ne samo građanima Balkana. Međutim, nova komplikacija nas čeka u vidu ETIAS sistema. Nadogradnja je namenjena samo građanima država kojima nisu potrebne vize za ulazak u EU. Novi zahtev, makar prema trenutnim informacijama, podrazumevaće da se građani unapred prijave pre samog dolaska na granicu putem onlajn sistema i plate naknadu od sedam evra. Jedna prijava trebalo bi da bude dovoljna za tri godine neograničenog putovanja.

Ukoliko je EES bio dovoljan razlog za mnoge da se ove godine opredele za Crnu Goru ili Albaniju za letnji odmor, ETIAS će sigurno dodatno odvratiti ljude od odlaska u Evropsku uniju. Umesto da tehnologija pomaže protoku ljudi i robe, EES deluje kao jedinstven primer modernizacije i digitalizacije koji je sve učinio dužim, skupljim, a usudiću se da kažem i glupljim. Novac koji će Srbi manje potrošiti u Evropskoj uniji neće previše pogoditi tu ogromnu ekonomiju, ali zajedno sa novcem koji će Britanci, Amerikanci i druge velike nacije preusmeriti negde drugde - taj efekat biće osetniji.

U kontekstu Balkana, pogotovo među državama kandidatima za članstvo u Evropskoj uniji, dodatni problemi na granicama mogu samo da oslabe meku moć koju Evropa projektuje. Unija već dugo nije popularna u Srbiji, to je opšte poznato. Velikoj društvenoj grupi, koja bi se verovatno deklarisala kao tradicionalnija, Evropska unija je oduvek bila simbol nametanja društvenih vrednosti koje su u suprotnosti sa njihovim verovanjima. Drugi, pogotovo mladi, u EU prvenstveno vide pozitivan simbol uređenog sistema, borbe protiv korupcije i slično. Čak i njima, Evropa postaje sve manje primamljiva: prvo, zbog podrške projektima poput Jadra, a drugo, zbog uvođenja poteškoća sa prelaskom granica - deluje kao da Evropa šalje dodatni signal da u toj istoj Evropi nismo poželjni.

Racionalna pojašnjenja da sistem nije namenjen ni protiv koga, već sa željom da Evropa pređe sa sistema fizičkih pečata na digitalno praćenje prelaska granica, nisu preterano bitna. Emotivna reakcija čekanja satima na granici uvek će nadvladati birokratska i racionalna pojašnjenja. Čak i ako bismo upirali prstom u susedne države koje verovatno namerno ne žele da otvore više kućica na graničnim prelazima i ubrzaju prelazak, na kraju dana ćemo na prelazima, ipak, videti plavu zastavu koja se vijori, kao i plakat koji kaže da EU uvodi EES radi bržeg prelaska granice. Većina nas će se samo cinično nasmejati navodima evropskih medijskih gurua.

Depositphotos

U borbi narativa Evropa najčešće izlazi kao gubitnik. EES je proizvod briselske administracije čiji se negativni efekti osećaju posebno u državama koje žele da postanu deo evropskog bloka. Međutim, negativna slika koju EU šalje prema velikim svetskim igračima dugoročno je gora za stari kontinent. U analima evropske istorije ostaće zapisana objava Ursula von der Leyen na početku rata u Iranu.

U noći između petka i subote prve bombe pale su na Teheran, ali je predsednica Evropske komisije sazvala sastanak tek za ponedeljak, verovatno da ne bi narušavala idilu prvog martovskog vikenda. Iako smešna na prvi pogled, njena reakcija donekle je i razumljiva. Evropu niko ništa nije pitao oko početka rata, a kasnije je postalo jasno da ni upozorenje Trampove administracije nije poslato. U okolnostima kada je mišljenje i stav Evropske unije do te mere irelevantan da nisu dobili ni kurtoazno obaveštenje, zbog čega bi evropski mislioci i kvarili sopstveni vikend?

Sličan scenario odvija se i po pitanju Ukrajine. Najveći sukob na evropskom kontinentu od kraja Drugog svetskog rata ostavlja najveće posledice po EU. Odustajanjem od ruskog gasa uništen je celokupan ekonomski model zasnovan na jeftinim energentima, a globalna konkurentnost evropske industrije žrtvovana je zarad borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine.

Mnogi Srbi bi verovatno na kraju prethodne rečenice stavili zarez i dodali svoje skromno mišljenje, ali Evropa je ipak uložila više od 200 milijardi evra u Ukrajinu i omogućila joj da i dalje postoji kao država. Kao glavni donator i partner Ukrajine, ali i druga najveća ekonomija sveta, EU je zaslužila da bude ključni faktor u pregovorima o Ukrajini. Nalazeći se između čekića i nakovnja, odnosno između Trampa i Putina, Evropa sada samo sprovodi dogovore koje veliki igrači postižu i plaća isporučene fakture.

 

Evropska unija između birokratije i nemoći

Bez strateškog cilja i jasnog identiteta, Evropska unija deluje kao da trenutno živi po inerciji. Zaglavljena između konfederacije i snažnog osećaja nacionalne pripadnosti, kao i nemogućnosti da preraste u pravu funkcionalnu federalnu državu, Evropa deluje kontinuirano razapeta i primorana da se bavi sama sobom. Fokusirajući se na konstantno zadovoljenje svih pojedinačnih interesa, EU bira politiku kompromisa, nedovoljno ambiciozne ciljeve i planove zbog kojih tavori.

Amerika donosi odluke u nacionalnom interesu svoje države, čak i ako Teksas nije zadovoljan, kao i Kina, pa i ako trpi provincija Šandong. Evropa to, nažalost, ne može. Mora da zadovolji ucenjivački kapacitet svake države članice i stoga je nedovoljno hrabra na svetskoj sceni i nedovoljno prisutna u procesima izgradnje novog svetskog poretka.

Za nas koji smo odrastali maštajući o Evropi i prednostima Evropske unije, ovo je gorka pilula realnosti koju moramo da progutamo. Ipak, možda upravo priča oko EES-a najbolje pokazuje i drugu stranu evropskog projekta. Evropska unija i dalje ostaje prostor u kojem milioni ljudi svakodnevno prelaze granice, posluju, studiraju i putuju bez ozbiljnijih prepreka unutar samog bloka.

Problem za zemlje poput Srbije nije nužno sama digitalizacija granica, već utisak da tehnološku modernizaciju sprovode birokrate u dalekom Briselu, otuđene od svakodnevnog života ljudi i privrede. Ukoliko čekanja na granicama budu povod da se ubrzaju procedure i smanji birokratija nakon početnog perioda prilagođavanja, evropske institucije imaće priliku da pokažu da modernizacija ipak može služiti građanima, a ne samo administraciji. Za region koji je ekonomski, kulturno i životno duboko povezan sa Evropom, to možda i jeste najvažnije pitanje.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.