Da li Donald Trump kupuje vreme ili priznaje poraz pred Iranom

Prethodnih nedelju dana bilo je dosta čudno. U ponedeljak se pretilo nuklearnim bombama i uništenjem "celokupne iranske civilizacije". Narednog dana je, prema tvrdnjama predsednika SAD, došlo do promene režima u Teheranu, koji je sada navodno bio spreman na primirje. U sredu je došlo do primirja i dat je period od dve nedelje da se razgovara o trajnom miru s Iranom na osnovu takozvanog Plana od 10 tačaka. Nakon toga je Izrael bombardovao Liban, što je, prema iranskim tvrdnjama, u suprotnosti sa dogovorenim primirjem.

U međuvremenu se nagoveštavalo napuštanje NATO-a jer evropske zemlje nisu podržale Trumpa u Iranu, iako sam Trump nije konsultovao evropske saveznike pre početka sukoba, više puta proglašavajući pobedu i naglašavajući da mu pomoć nije potrebna.

Nastavljamo dalje. Četvrtak je bio rezervisan za svađe preko društvenih mreža oko toga šta se nalazi u planu od 10 tačaka i izjave potpredsednika SAD, JD Vancea, da Liban nije uključen i da Amerika ostaje na oprezu, zadržavajući svoje snage na Bliskom istoku. Petak ujutru je doneo seriju Trumpovih objava na njegovoj društvenoj mreži Truth Social da se Iran ne pridržava primirja jer sprečava prolazak nafte kroz Ormuski moreuz.

Pretpostavljam da ste zbunjeni - i niste jedini. U iščekivanju novih Trumpovih i polušaljivih objava iranskih ambasada širom sveta, hajde da pokušamo da razumemo šta se, zapravo, desilo i kakve to posledice može imati po svet.

 

Tajni plan i spor oko njegovog sadržaja

Dogovorom iza zatvorenih vrata, u kojem je zvaničnu ulogu posrednika imao Pakistan, SAD i Iran su dogovorili primirje. Neprijateljstva su prestala i obe strane su potvrdile da imaju rok od dve nedelje da razgovaraju o dugoročnom miru. Trump je, u svojoj objavi, potvrdio da će plan Irana od 10 tačaka služiti kao polazna osnova za dalje pregovore. Problem je u tome što nikada nije objavljeno kojih su to 10 tačaka.

SAD nisu komunicirale o kojim stavkama se radi, dok je Iran objavio svoj plan na društvenim mrežama. Međutim, i taj tekst plana, objavljen na farsi i na engleskom jeziku, ne sadrži iste stavke.

Stoga teatar apsurda deluje potpuno. Dve strane se javno svađaju oko toga da li su postupci jedne ili druge strane u skladu sa primirjem čiji je sadržaj tajan i prete da će nastaviti sukobe ukoliko se ti isti, nepoznati uslovi, ne ostvare.

Međutim, postoji nekoliko stavki koje zvaničnici SAD nisu javno negirali na osnovu objavljenog plana Irana, pa možemo donekle smatrati da su verodostojne. Prva i najznačajnija stavka je efektivna kontrola Irana nad Ormuskim moreuzom. Šta tačno kontrola znači i u kojoj formi će se ispoljavati ostaje upitno, ali ukoliko je i samo ova stavka tačna u celom planu od 10 tačaka, možemo govoriti o najznačajnijoj strateškoj pobedi Irana od Islamske revolucije 1979. godine.

Od iransko-iračkog rata osamdesetih godina Ormuski moreuz nije zatvaran, osiguravajući predvidljivo snabdevanje celog sveta naftom i gasom. U skladu sa UN Konvencijom o pravu mora bila je osigurana sloboda plovidbe u međunarodnim vodama. Tek je trenutni rat podstakao Iran da ispuni svoju pretnju i efektivno zatvori moreuz, omogućavajući samo prijateljskim brodovima, pre svega sopstvenim i kineskim, da prolaze nesmetano čak i tokom sukoba.

Bloomberg

 

Iranski zvaničnici su preneli New York Timesu da planiraju da uvedu naknadu od dva miliona dolara za prolazak svakog broda, koja bi bila korišćena za obnovu zemlje. Sa prosečnih 130 brodova koji su prolazili dnevno pre početka rata, godišnji prihod bi bio oko 95 milijardi dolara, koji bi se preneo na potrošače širom sveta.

Još značajniji uspeh za Iran predstavljala bi mogućnost korišćenja prava prolaza kao poluge moći za ucenjivanje celog sveta, bilo kroz ograničavanje snabdevanja ili manipulaciju cenama. Od potpuno izolovane zemlje, Iran bi mogao da se vrati na velika vrata na svetsku scenu, posedujući ključni resurs kojim bi iz pozicije moći pregovarao sa svim državama sveta.

 

Uparen sa sledećom stavkom iz plana, ukidanjem svih primarnih i sekundarnih sankcija, Iran postaje nezaobilazan globalni igrač. Uklanjanje svih barijera za trgovinu omogućilo bi ogromne investicije u Iranu, kao i kupovinu opreme i tehnologije za ekonomsku obnovu zemlje.

U kratkom periodu prethodne decenije, kada je deo sankcija podignut nakon postignutog, pa kasnije povučenog, sporazuma JCPOA, nacionalna aviokompanija Irana naručila je avione u vrednosti od preko 40 milijardi dolara. Ova mala epizoda iz 2016. godine pokazuje ekonomske razmere ponovnog uključivanja Irana u globalnu ekonomiju.

Treća najznačajnija stavka objavljenog plana jeste povlačenje američkih vojnih snaga sa Bliskog istoka. Meni lično deluje apsolutno nemoguće da ovo može biti deo dogovora, jer bi predstavljalo potpunu kapitulaciju SAD pred Iranom ukoliko bi se ostvarilo. Bez američkog vojnog kišobrana, Bliski istok bi hitao ka dodatnom naoružavanju, što bi dodatno podiglo temperaturu u regionu.

Saudijska Arabija i UAE bili bi dodatno ugroženi rastućim Iranom, dok ni Izrael ne bi sedeo skrštenih ruku. Dodatne tačke zahtevaju prestanak sukoba između SAD i njenih saveznika, pri čemu jedni vide Hezbolah kao deo sporazuma, a drugi ne, odmrzavanje iranskih sredstava u inostranstvu, kao i obavezujuću rezoluciju Saveta bezbednosti UN koja bi potvrdila dogovor.

Hoće li Amerikanci kazniti Trumpa za ovu avanturu

Za kraj, jedno veliko zašto? Zašto Trump sada predstavlja otvaranje Ormuskog moreuza kao uspeh kada je i pre početka sukoba bio otvoren? Zašto se danas razgovara o iranskoj kontroli nad moreuzom i uklanjanju svih sankcija za režim koji je ostao isti, čak verovatno radikalniji posle svih vojnih i civilnih žrtava? Ukoliko bilo koja od ovih stavki bude ispunjena, Iran je ostvario svoju najznačajniju pobedu i ponovo osramotio Ameriku, kao 1979. godine.

Trump je očigledno ušao u rat nepripremljen, bez jasnog cilja i sa prevelikom dozom samopouzdanja. Nerazumevajući odlučnost Irana da se bori uprkos žrtvama i njihovu nespremnost da se povinuju američkoj superiornoj moći, Trump je izvukao deblji kraj.

Neuspeh na bojnom polju preneo se na potencijalnu katastrofu na unutrašnjem političkom planu. Trenutni rat je veoma nepopularan čak i među republikancima, koji su poverovali Trumpovom obećanju da neće biti novih ratova. Novi sukob doneo je američke žrtve, nekoliko milijardi dolara štete u vojnoj opremi, ali i rast cena goriva od skoro 40 odsto. Skuplji benzin se preliva na celu ekonomiju, podrivajući rast i dodatno urušavajući životni standard građana. 

Za očekivati je da će amerikanci kazniti Trumpa za ovu avanturu na izborima u novembru, kada se glasa za članove Kongresa. Gubitkom kontrole nad Predstavničkim domom i potencijalno Senatom, mogućnost Trumpa da vlada će biti veoma sužena. Demokrate će biti ohrabrene da pokrenu procedure opoziva Trumpa i da mu u značajnoj meri upropaste poslednje dve godine vladavine.

U tom kontekstu, primirje ne deluje kao rezultat strateške kalkulacije, već kao političko povlačenje. Suočen sa mogućnošću izbornog poraza i gubitka kontrole nad Kongresom, Trump je bio primoran da zaustavi sukob po svaku cenu, čak i ako to znači prihvatanje uslova koji dugoročno slabe američku poziciju.

Rat koji je trebalo da demonstrira snagu završava se kao podsetnik da američki predsednici, na kraju, odgovaraju biračima, a ne geopolitičkim ambicijama.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.