Vaninstitucionalna diplomatija Donalda Trumpa

Od svog čuvenog silaska niz zlatne pokretne stepenice 2015. godine, kada je najavio pokretanje predsedničke kampanje, Donald Trump razbija ustaljene norme o tome kako se političar ili državnik ponaša. Lični Tviter/X nalog zamenio je zvanična saopštenja Bele kuće, dok se u gotovo svakom Trumpovom nastupu tokom poslednjih 10 godina moglo očekivati nešto neočekivano.

 

Oslanjanje na sopstvenu nepredvidivost postalo je jedan od najjačih alata njegove administracije. Politički protivnici unutar SAD, ali i svetski lideri, konstantno su na oprezu zbog poteza koje Trump može da povuče. Taman kada bi se stekao utisak da ljudi razumeju njegov modus operandi, ušuškali se u uverenju da on ipak najčešće blefira, Trump bi iznenadio i ispunio svoje pretnje, kao u slučaju Venecuele.

Takođe, pre nekoliko meseci nije delovalo smisleno da Trump napadne Iran, gotovo podjednako kao što nije delovalo smisleno da anektira Grenland, Kanadu, povuče SAD iz NATO-a ili ispuni neka od mnogih drugih spoljnopolitičkih obećanja koja je nudio u proteklom periodu.

Kako Trump doživljava međunarodnu diplomatiju

Međunarodna zajednica i svetska diplomatija plod su konvencija, strogog protokola, pisanih i nepisanih pravila sa razlogom. Ona su rezultat višegodišnjih i viševekovnih procesa u kojima su države, bilo bilateralno ili multilateralno, održavale odnose i ostvarivale svoje interese. Možda nekada sa strane deluju kao pompa ili nepotrebna rigidnost, ali smisao te kompleksnosti ogleda se prvenstveno u izgradnji osećaja predvidivosti i sigurnosti.

U svetu u kojem sile deluju samostalno, bez svetskog autoriteta koji nameće okvir ponašanja, razumevanje postupaka druge strane i sposobnost predviđanja narednih poteza od ključnog su značaja. Na taj način smanjuje se prostor za prenagljene reakcije ili nepotrebne incidente i dugoročno osigurava bezbednost država i njihovih građana.

Tako je i pucanj koji je započeo Prvi svetski rat, iako plod herojskog bunta protiv višedecenijske dominacije, predstavljao slom konvencija u kojima se regicid smatrao najtežim zločinom. Sistem Lige naroda, a potom i Ujedinjenih nacija, stvoren je kako bi pružio okvir u kojem države imaju predvidivost, u kojem se ograničava moć najvećih sila, a manjim državama garantuje bezbednost. Zato su suverenitet i teritorijalni integritet među osnovnim principima Povelje UN, iako smo svesni da ta prava nisu uvek bila jednako garantovana svima.

Upravo je izgradnja predvidivog sistema međunarodnih odnosa danas na testu. Trumpova nepredvidivost možda mu omogućava kratkoročne "pobede", ali dugoročno podriva poverenje u međunarodne odnose i ostavlja svet u okolnostima smanjenog poverenja među državama i većeg podozrenja prema svakom pojedinačnom potezu. Iz današnje perspektive deluje da je Trump tokom prvog mandata ipak bio ograničen prostorom koji mu je bio dat za samostalno delovanje. Ograničen takozvanom "dubokom državom", oličenom u državnom aparatu koji je pružao otpor zamislima administracije, Trump nije započeo nijedan rat, što je kasnije u kampanji koristio kao svoj glavni spoljnopolitički adut. Ostaje pitanje da li je svet tada dočekao četiri godine bez novih američkih vojnih avantura zahvaljujući Trumpu ili uprkos Trumpu.

Stege su u drugom mandatu nestale

Stege koje su ograničavale Trumpa u njegovom drugom mandatu gotovo su potpuno nestale. Umesto snažnog aparata, Trump je naučio lekciju i svesno izabrao lojaliste umesto establišmenta. Sve greške za koje je smatrao da ih je napravio sada nastoji da ispravi. Umesto da troši energiju na prevazilaženje otpora postojećih institucija, Trump bira da se spoljnom politikom bavi na vaninstitucionalan način.

Umesto postojećih kanala komunikacije, ambasadora i institucija, glavne spoljnopolitičke zadatke dobijaju članovi njegove porodice i najbliži saradnici. Najbolji pokazatelj promene u sagledavanju spoljne politike jeste činjenica da, prema podacima NBC Newsa, SAD u ovom trenutku nemaju ambasadore u čak 103 države. Čak 41 od ukupno 54 ambasade SAD u Africi nema svog šefa misije. Poređenja radi, Kina, kao najveći globalni suparnik Vašingtona, trenutno ima manje od 20 upražnjenih ambasadorskih mesta.

Depositphotos

 

 

 Politički odnosi se koordinišu direktno iz Bele kuće

Ambasadori SAD u državama prijema prvenstveno imaju političku ulogu, odnosno zadatak da sprovode politiku svoje administracije i predsednika. Diplomatsko osoblje u svakoj misiji širom sveta obavlja i druga zaduženja, poput pružanja konzularnih usluga građanima ili zaštite ekonomskih interesa. Za poslove tog tipa sasvim je prihvatljivo spustiti nivo diplomatskog predstavljanja na nivo otpravnika poslova, kao što je trenutno slučaj i u Srbiji.

Dok se politički odnosi koordinišu direktno iz Bele kuće ili putem neformalnih kanala blisko povezanih sa Trumpovom porodicom, konzularni i drugi poslovi obavljaju se preko otpravnika poslova i diplomatskog osoblja. Takva diplomatska struktura izuzetno je retka i ostavlja prostor za optužbe da je krajnja namera omogućavanje zakulisnih aktivnosti administracije kroz ekonomske projekte i neformalne kanale komunikacije, umesto kroz zvanične institucije.

Nominovan Ambasador za Srbiju

Ovaj tekst bi sada mogao da se privede kraju da nas Trump nije iznenadio i pre nekoliko dana Senatu uputio nominacije za dvadesetak ambasadora, uključujući i one za Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Uvidom u predložena imena stiče se utisak da je reč o kompetentnim ličnostima iz republikanskog miljea, doduše bez značajnijeg diplomatskog iskustva. Posmatrano u širem političkom kontekstu, moje mišljenje je da je reč pre o Trumpovom pokušaju da nagradi pojedince za njihov angažman nego o promeni pristupa vođenju spoljne politike.

Ako razumemo da je nakon predsedničke nominacije neophodna višemesečna procedura pred Odborom za spoljne poslove Senata, saslušanje kandidata i na kraju glasanje u Senatu, rekao bih da je Trumpov primarni interes da proces završi pre izbora u novembru. Ukoliko su trenutna istraživanja javnog mnjenja tačna i postoji ozbiljna mogućnost da demokrate preuzmu većinu u jednom od domova Kongresa, to bi moglo da predstavlja kraj nade da će Trump na najvažnija diplomatska mesta širom sveta postaviti sebi lojalne ljude.

Ipak, čak i ako svi kandidati budu potvrđeni, to ne mora nužno značiti povratak tradicionalnoj američkoj diplomatiji. Ambasadori mogu popuniti prazna mesta na organizacionoj šemi, ali teško da mogu promeniti političku filozofiju koja dolazi sa samog vrha. Trumpova spoljna politika nikada nije počivala na institucijama koliko na ličnim odnosima, improvizaciji i sposobnosti da protivnike i saveznike drži u neizvesnosti. Upravo zato ključno pitanje nije koliko će ambasadora biti imenovano, već da li će američka diplomatija ponovo postati predvidiva. Zasad, čini se da je nepredvidivost prestala da bude samo Trumpov politički alat i postala jedna od osnovnih karakteristika međunarodnog poretka koji nastaje pred našim očima.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.