Trump u potrazi za uranijumom bez mape - nadzor u Iranu praktično nestao

Sjedinjene Američke Države tvrde da znaju gde je zakopan najosetljiviji iranski nuklearni materijal i kako do njega da dođu. Međutim, međunarodni inspektori koji su poslednji videli obogaćeni uranijum kažu da je to daleko od izvesnog.

Dok je pažnja većeg dela sveta usmerena na Ormuski moreuz i krhko primirje koje se uglavnom održava poslednjih 48 sati, ovaj raskorak ukazuje na promenu prioriteta Vašingtona u ratu koji je započeo: trenutno niko ne može da potvrdi lokaciju niti stanje kompletnih iranskih zaliha visokoobogaćenog uranijuma, materijala koji bi, uz dodatnu preradu, mogao da se iskoristi za izradu oružja u roku od nekoliko dana.

 

Pre nego što su inspekcije prekinute zbog američkih i izraelskih napada na Iran u junu 2025. godine, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) verifikovala je oko 441 kilogram (972 funte) visokoobogaćenog uranijuma u toj zemlji. Od tada, međutim, inspektori više nemaju visok stepen sigurnosti da znaju gde se sav taj materijal nalazi.

Predsednik Donald Trump izjavio je u sredu da će SAD sarađivati sa Teheranom kako bi "iskopale i uklonile" nuklearni materijal koji je, prema njegovim rečima, duboko zakopan, tvrdeći da je ostao netaknut nakon američkih napada i da je pod stalnim satelitskim nadzorom. Ministar odbrane Pete Hegseth otišao je i korak dalje, sugerišući da bi američke snage mogle da zaplene materijal: "Uzeće­mo ga. Iznećemo ga, iznećemo ga napolje."

Međutim, diplomate upoznate sa poverljivim procenama IAEA iznose znatno drugačiju sliku. Prema rečima dva zvaničnika iz Beča upoznata sa radom agencije, koji su želeli da ostanu anonimni zbog osetljivosti informacija, inspektori nisu obavešteni ni o kakvom zajedničkom planu SAD i Irana za preuzimanje uranijuma.

Oni dodaju da su odnosi između Irana i IAEA pali na novi minimum od početka poslednje runde napada 28. februara, uz gotovo nikakvu mogućnost da se u skorije vreme obnovi pristup nadzoru.

To ostavlja globalnog nuklearnog nadzornika, a samim tim i SAD, bez jasnog uvida u jednu od najopasnijih zaliha na svetu.

Iako su Trump i Hegseth sugerisali da se kompletan inventar nalazi u tunelima u blizini nuklearnog postrojenja kod Isfahana, diplomate navode da se veruje da se tamo nalazi tek oko polovine zaliha.

Bloomberg

Ostatak je verovatno raspoređen po lokacijama poput Natanca ili Fordoa, ili na drugim, nepoznatim mestima. Iran je još pre godinu dana upozorio IAEA da bi mogao da premesti kontejnere sa materijalom na neprijavljenu lokaciju ukoliko se suoči sa pretnjama.

"Satelitski snimci ne pomažu uopšte u verifikaciji lokacije iranskih zaliha uranijuma", rekao je Robert Kelley, američki nuklearni inženjer i bivši direktor u IAEA. "Jedini razlog zašto administracija uopšte zna nešto o broju kontejnera jeste to što im je to rekla IAEA."

Izazov prevazilazi poznate zalihe. Iran poseduje više od 8.000 kilograma obogaćenog uranijuma različitih nivoa, materijala koji bi takođe morao da bude obuhvaćen svakim budućim sporazumom. Čak i kada bi Vašington i Teheran postigli dogovor o saradnji, diplomate kažu da bi obnavljanje proverljive slike o iranskom programu moglo da traje godinama.

Razlog za to je što je infrastruktura koja je podržavala višedecenijski nadzor oštećena ili uništena. Postrojenja sa centrifugama su pogođena, pečati IAEA su prekinuti, a lanac kontrole koji je omogućavao praćenje materijala kroz vreme praktično je urušen. Deo uranijuma mogao je biti oslobođen u okolinu tokom napada, što dodatno otežava njegovo merenje i povraćaj.

U praktičnom smislu, inspektori bi morali da rekonstruišu dve decenije znanja o iranskim nuklearnim aktivnostima, proces koji se ne može ubrzati političkim izjavama.

Komplikovan zadatak

Neizvesnost dodatno komplikuje svaki potencijalni pokušaj SAD da fizički preuzmu materijal.

Hegseth je pomenuo mogućnost da specijalne operativne snage preuzmu uranijum, po uzoru na ranije misije usmerene na osetljive ciljeve. Međutim, bez preciznih i nezavisno potvrđenih obaveštajnih podataka, takve operacije nosile bi značajne rizike.

Za trupe na terenu, zadatak bi se, prema Kelleyju, mogao svesti na brojanje kontejnera umesto potvrđivanja njihovog sadržaja, ključna razlika kada je reč o materijalu koji se brzo može prenameniti. "To je materijal za direktnu upotrebu", rekao je. "To je situacija najvišeg stepena uzbune. Može se pretvoriti u oružje za nekoliko sati ili dana."

Bloomberg

Nedostatak jasnoće o lokaciji povećava mogućnost da bi bilo kakva operacija mogla da propusti deo zaliha, ostavljajući preostali materijal van evidencije, i potencijalno dostupnim.

Za Iran, ta neizvesnost može biti prednost.

"Iranci trenutno imaju značajnu prednost", rekao je James Acton, fizičar i direktor u Carnegie Endowment for International Peace u Vašingtonu. Neizvesnost oko zaliha daje Teheranu pregovaračku prednost, posebno u trenutku kada se čini da se prioriteti SAD menjaju.

Bez značajnog nazadovanja

Šire pitanje, da li je vojna sila zaista unazadila iranske nuklearne ambicije, i dalje ostaje bez odgovora.

Darya Dolzikova, viši istraživač u Royal United Services Institute u Londonu, kaže da napadi verovatno nikada nisu mogli u potpunosti da eliminišu program.

"Iranski nuklearni program nikada nije mogao biti eliminisan vojnim sredstvima", rekla je. "Jednostavno ne znamo kolika je šteta. Nismo videli nijednu kredibilnu procenu."

Iako je infrastruktura gotovo sigurno oštećena, osnovni kapacitet, uključujući tehničko znanje i preostali materijal, i dalje postoji. U nekim aspektima, dodaje ona, sukob je možda čak ojačao motivaciju Irana da zadrži ili proširi te kapacitete.

"Ako ništa drugo, sve je dodatno zakomplikovalo stvari promenom strateškog razmišljanja u Iranu", zaključila je Dolzikova