Balkan traži energetski izlaz u Turskoj

U jeku božićnih i novogodišnjih praznika, Bugarska i Turska su potpisale dogovor koji Bugarskoj daje dostup turskim lučkim terminalima za prijem tečnog gasa. Ovo je važna novost, jer će Evropa idućih godina umnogome zavisiti od uvoza tečnog gasa kao pokretačke snage za svoju privredu (i građansku potrošnju).

Vest je posebno bitna za Balkan, jer se pojavljuje mnoštvo novih ruta putem kojih se može doći to pomenutog energenta. Do ovog trenutka, Bugarska je u potpunosti zavisila što od ruskih gasovoda, što od grčkih terminala za tečni gas. Ruski gas se strateški istiskuje iz Evrope, ma koliko taj proces bio bolan, jer je rusko-ukrajinski rat označio prelazak crvene linije koji je pod opasnost stavio kolektivnu bezbednost evropskog kontinenta.

Postepeni prekid odnosa Evrope sa Rusijom koji nije usledio 2014. godine posle aneksije Krima i započinjanja rata na istoku Ukrajine, sada je nepovratno pušten u tok. Nemačka politika popuštanja i saradnje sa Rusijom (šargarepa bez štapa) pokazala se promašenom, umanjujući tako uticaj Nemačke u Evropi, ali i usporavajući njen dalji ekonomski razvoj (mora se platiti ceh za pogrešnu ekonomsko-političku strategiju).

Bloomberg

Bugarska u perspektivi ne može da računa na ruski gas, otuda joj je jedini dostupni izvor datog energenta bila Grčka. Tu je problem što je grčki terminal za tečni gas na ostrvu Revitusi podložan standardima Evropske unije za raspodelu vremenskih odseka za pristajanje transportnih brodova u luku, što znači da se za dostupan kapacitet istovarivanja tečnog gasa nadmeću druge, bogatije južnoevropske države. Potražnja za tečnim gasom u Evropi je ogromna i tako će ostati u dogledno vreme.

Moramo razumeti da čak i u slučaju teorijskog pada režima Vladimira Putina sa vlasti, politička tranzicija u Rusiji može trajati godinama i vrlo lako može skrenuti sa demokratske trajektorije i zalediti se u nekom novom (polu)autokratskom sistemu. Evropa ne može da računa na Rusiju. Ma kojim putem ona da krene, biće potrebne godine da na potrebno odredište, koje otvara put ka saradnji, stigne, a zatim još jedan višegodišnji period u kome ruski politički sistem dokazuje svoju verodostojnost, s pravom obazrivim, nekadašnjim evropskim partnerima.

Ovu zimu je Evropa uspešno prebrodila i nije došlo ni do političke, ni do energetske krize kako je Kremlj priželjkivao. Razlozi za to su efikasno sprovedeni planovi štednje, pogodni vremenski uslovi, smanjena potražnja za tečnim gasom u Kini usred kovid krize što je otvorilo mogućnosti za nabavku dodatnog tečnog gasa, ali i dostup ruskom gasu, koji se transportuje kroz gasovode, u prvoj polovini protekle godine.

Iako je Evropa drastično smanjila uvoz ruskog gasa, još uvek postoje tri puta kojim ruski gas dolazi u Evropu: 1. tečni gas iz terminala Jamal; 2. prirodni gas kroz gasovod koji je za vreme Sovjetskog Saveza izgrađen preko teritorije Ukrajine; 3 prirodni gas koji u jugoistočnu Evropu dolazi putem Turskog toka. Uprkos nekim bombastičnim medijskim navodima kako Evropa kupuje znatno veće količine ruskog tečnog gasa, pa je to tobože sve igra, kada se priča o energetskom, pa i svakom drugom, raskidu Evrope i Rusije, treba podsetiti da je Evropa samo do oktobra prošle godine povećala uvoz ruskog tečnog gasa za oko pet milijardi kubnih metara, a da je smanjila uvoz prirodnog ruskog gasa za oko 50 milijardi kubnih metara. Trend smanjivanja se nastavlja u tekućoj godini.

Bloomberg

 

Međutim, u tome je i problem. Videli smo koji je skup faktora Evropi pomogao da prođe kroz ovu zimu sa zaista minimalnom štetom. Nekako se sama od sebe nameće analogija sa Drugim svetskim ratom, kada je baš zima 1941. godine, kada je Hitler napao Sovjetski Savez, bila vanredno hladna, što je umnogome doprinelo slabijem napredovanju njegove ratne mašinerije, a ova naša zima neobično topla, baš kada je Putin očekivao velike podele u Evropi, izazvane energetskom krizom, koje će rezultirati žrtvovanjem Ukrajine. Ne samo da do predaje nije došlo, već je u prvim danima januara najavljen novi ozbiljan paket vojne pomoći Ukrajini u kome doprinos zajednički daju Sjedinjenje Američke Države, Francuska, pa i dugo pomalo uzdržana Nemačka. Ovo se mora spomenuti jer protok gasa preko Ukrajine može biti obustavljen u odnosu sa daljim tokom rata, onda kada Kremlj shvati da nema više šta da izgubi. Na isti način može zatvoriti i svoj terminal za tečni gas, dok gas kroz Tursku više i nije ključan, sada kada Turska i Azerbejdžan počinju svoju energetsku saradnju sa Evropom na višem nivou.

Bugarska, Rumunija, Srbija, Turska - nova energetska mreža kao zaobilaznica ruskog uticaja

Utoliko je dogovor između Bugarske i Turske važniji, on obezbeđuje potencijalnu energetsku nezavisnost čitavog Balkana od Rusije. Ono za šta su Sjedinjene Države lobirale godinama, ali što nisu svojim uticajem mogle da postignu, omogućio je niko drugi do Putin, svojom odlukom da započne potpunu invaziju Ukrajine (ograničena je već sprovedena u delo 2014. godine). Pre ovog poteza dveju balkanskih država, Rumunija je u decembru minule godine zaključila dugogodišnji strateški ugovor o isporukama gasa sa Azerbejdžanom, koji se takođe transportuje kroz Tursku.

Na taj način, za Srbiju se otvaraju mogućnosti tranzicije od ruskog gasa, više ne samo kroz prazne reči, već i kroz konkretna dela. U ranijem periodu, kada je nemačka strategija pridobijanja Rusije bila aktuelna, Srbija se vešto skrivala ispod njenih skuta, dalje to više neće biti moguće, jer je ta strategija doživela poraz, te samim tim više ne postoji. Prvi i glavni korak u novoj energetskoj strategiji Srbije biće dovršavanje povezivanja sa Bugarskom. Očito da je pred nama nova energetska mreža Balkana u kojoj će Bugarska, Rumunija i Srbija biti povezane kroz Tursku, a delimično kroz Grčku, kao zaobilaznica ruskog uticaja.

Depositphotos

Turska ne raspolaže svojim izvorištima energenata, ona teži tome da postane čvorište za snabdevanje gasom jugoistočne Evrope, a potencijalno i centralne Evrope. Recep Tayyip Erdogan se u ovom poduhvatu pravilno pozicionirao. Vidimo da se on ne rukovodi nekim principima, već čistim oportunizmom.

Turska uvozi jeftine energente iz Rusije, po dalje sniženoj ceni, zauzvrat ona propušta robu za široku upotrebu kroz svoju teritoriju i kroz svoje (privatne) firme, a upućuje ih u Rusiju. S druge strane, Turska pristaje da omogući Balkanu da zaobiđe ruski gas, tako što će se povezati sa njena četiri terminala za prijem tečnog gasa, koji su prošle godine korišćeni samo u okviru 50 odsto od njihovog ukupnog kapaciteta. Turska će dobijati tečni gas iz arapskog sveta i omogućiti da on bude dostupan Balkanu (što bez uticaja SAD sigurno ne bi bilo moguće, jer je balkansko tržište po ekonomskoj logici isuviše malo da utiče na promenu tokova energenata).

Turska time izlazi u susret svojim zapadnim partnerima, ali i ostvaruje profit. Nadasve, ono što je sigurno od najvećeg značaja za samog Erdogana, ovaj raskid odnosa Evrope sa Rusijom, njemu kao političkom lideru daje više uticaja nad obe spomenute strane, te učvršćuje njegov uzdrman položaj na čelu Turske. Uprkos svoj nepouzdanosti Erdogana kao partnera i saveznika, SAD i Evropa nemaju drugog izbora osim da njemu daju prednost u odnosu na Putina, koji je svoj kredibilitet svojevoljno prokockao u zamenu za promašene imperijalne ambicije.

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar