Početkom decembra Nemačku je potresla vest o hapšenju zavereničke grupe koja je imala plan da preuzme vlast i uništi nemačku demokratiju. Pomenuta grupa je pre pandemije i Rusko-ukrajinskog rata delovala ekscentrično, ali beznačajno.
Evolucija teorija zavere
Teorije zavere nisu nastale u kriznom periodu, one su proizvod urbane mitologije koja je zamenila ruralne legende o epskim herojima i onostranim čudesnim stvorenjima koja prete poštenom radnom svetu kada sunce zađe za goru. Samim tim, teorije zavere predstavljaju sublimaciju iracionalnih strahova malog čoveka savremenosti, a pošto je njegov svet umnogome sveden na politiku i ekonomiju, vampiri, vukodlaci i razne utvare preselile su se iz tamnih kutaka prirode u visoke kancelarijske zgrade koje paraju oblake, skrivene iza zatamnjenih prozora, sa sve istim ciljem na pameti – kako napakostiti malom čoveku.
U prelomnom dobu, ne samo ekonomske nestabilnosti, već i vrednosne tranzicije od starog sistema uverenja ka novom, prirodno je očekivati otpor delova društva koji jednostavno ne mogu ili ne žele da se adaptiraju.
Pod takvim okolnostima, dojučerašnji bezazleni čudaci pretvaraju se u vođe mase, sastavljene od malih, zaboravljenih ljudi – nekada bi to bio pohod na dvorac osumnjičenog oštrozubog aristokrate sa namerom da mu duboko u grudi bude zariven glogov kolac, danas je to zamisao rušenja demokratskih institucija kako bi mali čovek, u većini slučajeva sredovečni evropski muškarac, smogao snage da povrati doba savršene slobode (koje nikada nije postojalo).
Zapad prednjači
Nemački čudaci obično dolaze iz nekadašnje Zapadne Nemačke, teorije zavere o tajnim kabalama koje vladaju svetom, žele da ga depopulizuju koristeći biološka oružja i provode satanističke rituale dolaze sa scijentističkog Zapada – otuda i toliko visok nivo racionalizacije unutar konspiroloških fantazmagorija.
Međutim, čudaka je sve više, a razumnih sve manje, pa se nameće pitanje ko tu zapravo iskače iz matrice, sumanuto samozavaravanje na putu je da postane društvena norma i samim tim konformizam.
Na istoku Nemačke, kao posledica velikog zamrzivača u kojem je silom sovjetski totalitarizam držao Istočnu Evropu okovanu u ledu 45 godina, kao u nekom drevnom glečeru očuvane su predrasude predemokratskog nemačkog društva. Najveći broj nemačkih ultradesničara dolazi upravo iz dela zemlje koji je nekada bio komunistički.
Zaostalost u stilu života, socijalnim uslovima, pa i vrednostima koje su protutnjale kroz Evropu 1960-ih i 1970-ih, istočni Nemci kao da su uskočili u savremenost kroz mistični portal iz prevaziđene epohe. Prvobitna želja za slobodom i visokim standardom života, preokrenula se u strah od posledica slobode, na prvom mestu različitosti.
Ispostavilo se da sloboda daje mogućnost pojedincu da se ostvari van svoje osuđivačke zajednice, to je bilo šokantno za istočnonemačke kolektiviste koji su navikli na sivoću pruskog militarizma i sovjetske komandne ekonomije. Oni su 1945. godine iz kasarne bili premešteni u Gulag, a kroz gotovo pet decenija uspeli su da ugledaju svetlo slobode i mnogima je bilo teško da se prilagode novom stilu života.
Posledice podeljenosti
Država koja je od ponovnog ujedinjenja postala stub objedinjene Evrope, sve vreme je morala da se nosi sa sopstvenom podeljenošću, a strategija izgradnje Evrope između Rusije i SAD, zatim Kine i SAD, bila je determinisana upravo na unutrašnjem planu.
Da, infrastrukturne veze sa Sovjetskim Savezom po pitanju energenata već su bile uspostavljene tokom Hladnog rata, ali nije samo ekonomska logika pokretala novu Nemačku ka istoku. Kako bi bili zadovoljeni i integrisani istočni Nemci, bilo je neophodno voditi implicitno tradicionalističku politiku, najpre podržavati čvrst diskurs o imigraciji koji je udaljavao nove, a neophodne građane Nemačke od građanske društvene zajednice kojoj bi trebalo da pripadaju, zatim praviti otklon od SAD i NATO, odbacivati upozorenja Baltika i Poljske kroz imputiranje da im „rusofobija“ zamagljuje pogled na "izmenjenu" Rusiju, to jest trebalo je održavati dominaciju demohrišćana.
Demohrišćani i pluralizam
Pravo je čudo da su druge partije uopšte opstale u Nemačkoj, svakako da bi bile potpuno suzbijene da Angela Merkel nije bila prinuđena da se povuče sa vlasti jer je počela da odaje autoritarne vibracije. Utoliko demohrišćani jesu dokazali da su posvećeni demokratiji i da ne žele da do kraja erodiraju njene institucije, ali su svojim dugogodišnjim vladajućim diskursom posejali seme anti-imigrantske i anti-moderne konspirologije, a pritom okrenuli državu Putinovoj Rusiji, koja kao svoj jedini izvozni društveni proizvod koristi čitav niz ozvaničenih (jer ih ciljano koriste njeni zvaničnici) zapadnih konspiroloških zabluda i šalje ih natrag na izvor, čime unosi pometnju u zapadne demokratije.
Posle dominacije demohrišćana, nova vlada socijaldemokrata i zelenih suočila se sa delom društva ohrabrenim pogrešnim diskursom demohrišćana, ekonomskom zavisnošću od Putinove Rusije i to u uslovima prvog velikog rata u Evropi od uspostavljanja savremene nemačke demokratije.
Svaka kritika upućena socijal-demokratskom kancelaru Šolcu, zapravo može biti objašnjena prethodnom lošom politikom demohrišćana i neophodnošću kancelara da balansira između ekonomske i bezbednosne tranzicije i nerazumevanja manjinskog, ali ne i neznatnog, dela društva koji ne shvata zašto sve ne može biti po starom i u čemu je uopšte bila greška (kada vaspitavate društvo da migrante posmatra kao manje bitne ljude, oni će i Istočnu Evropu doživljavati kao manje bitan deo Evrope i pitati se zašto cena struje skače zbog tamo neke Ukrajine).
Zato je nemačka postepena tranzicija od ruskih energenata neverovatan uspeh, koji nikada nije mogao biti ostvaren da Kremlj nije došao na ideju da je Ukrajina lak plen, a Zapad podeljen, te da je ovo savršen trenutak za jedan mali brzi rat koji vodi ka obnovi izgubljene imperije.
Gasovodi i problemi
Projekat izgradnje četiri velika terminala za skladištenje tečnog gasa suštinski je deo pomenute tranzicije. Dosad je Nemačka dobijala svoj tečni gas kroz terminale u Holandiji i Belgiji, ali oni nemaju dovoljno kapaciteta da pokriju nemačke potrebe za potrošnjom gasa ukoliko izuzmemo dotok ruskog gasa kroz, sada već ruskom odlukom zatvorene, gasovode.
Četiri terminala za tečni gas Nemačkoj će doneti kapacitet za uvoz 22,5 bcm (milijardi kubnih metara gasa), što otprilike iznosi 43% od ukupne količine gasa koju je ova država uvozila od Rusije u 2021. godini. Dosadašnji najveći uvoznik tečnog gasa u Evropi bila je Španija sa 21,3 bcm, zatim Francuska sa 18,3 bcm, Italija sa 9,3 bcm, Holandija sa 8,7 bcm i naposletku Belgija sa 6,5 bcm.
Terminal za tečni gas takođe postoji u Poljskoj. Kada sva četiri nemačka projekta za terminale za prijem tečnog gasa budu završeni, Nemačka će imati najveći kapacitet za uvoz date vrste gasa u čitavoj Evropi, to jest sasvim dovoljno da pokrije svoje potrebe, uz povećan uvoz gasa iz Norveške putem gasovoda.
Nedostaje joj samo bolja konekcija sa Francuskom i Španijom, koje su već između sebe dogovorile isplativu poveznicu među Barselonom i Marseljom. Jedan terminal već je izgrađen – u Vilhelmshafenu, nekadašnjoj ključnoj luci za nemačke podmornice na Atlantiku za vreme Drugog svetskog rata.
Drugi terminal u Brunsbetelu biće otvoren početkom 2023. godine, dakle vrlo skoro, dok će terminali u Štadeu i Lubminu biti otvoreni do sredine iduće godine. Terminali u Vilhelmshafenu i Lubminu biće dvostruki, dok je prvi izgrađeni terminal u luci Vilhelmshafena bio završen za rekordnih 194 dana, što je bilo omogućeno sufinansiranjem projekta od strane države i ukidanjem različitih ekoloških propisa posebnom odlukom za projekat od nacionalnog značaja. Od sva četiri terminala samo će jedan biti smešten u istočnoj Nemačkoj, to je terminal u gradiću Lubminu, gde su proruske organizacije već održale male protesne mitinge (nekoliko stotina ljudi okupilo se u obližnjem šumarku sa sve ruskim zastavama kao delom ikonografije).
Odlučnije na zapad
Nemačka više nije na prekretnici, ona ju je ostavila za sobom i kreće se ka putu veće integrisanosti sa ostatkom Zapada, njena politika mosta koji omogućava Rusiji da ostane u Evropi, a zauzvrat pacifikuje njene imperijalne ambicije, doživeo je neslavan kraj.
Kao proizvod te bankroterske politike, socijal-demokrate su nasledile nemačko društvo naviknuto da flertuje sa ksenofobičnim i antidemokratskim teorijama zavera, koje sada pažljivo treba voditi na sigurnu obalu. Polovina plovidbe još uvek predstoji, ali je kancelaru Šolcu pošlo za rukom da do sada dovoljno uspešno provede nemačku lađu kroz sva iskušenja, a da pritom ne postane omražen kao politička figura.
Nakon godina pogrešne politike i sa bezbedne udaljenosti koju samo penzija pruža, bivšoj kancelarki Angeli Merkel lako je da sa sebe zbacuje svu odgovornost i da prst optuže upućuje samo na svog nekadašnjeg političkog partnera Vladimira Putina. Šolc nosi sav teret, dok se Merkelova polako navikava na istorijsku ulogu Nevila Čemberlena, kako će je zapamtiti evropska istorija.
Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.