Srbija u unakrsnoj vatri

Budući da rat u Ukrajini eskalira, Evropska unija nastavlja da pooštrava sankcionu politiku prema Rusiji. Nedavno je usvojen već osmi paket sankcija čiji je najzanimljiviji, ili po Rusiju najbolniji, deo okvir za uvođenje gornje cene za kupovinu ruske nafte. To ograničenje obuhvata naftu iz Rusije koja se transportuje tankerima, morskim putem, a takođe obuhvata i zemlje koje nisu članice Evropske unije, kao što je Srbija, primera radi.

Ograničenje cene seče ruski budžet za rat 

Države G7 već su postigle načelni dogovor oko gornje cene za rusku naftu početkom septembra, u međuvremenu su Sjedinjene Američke Države krenule da razrađuju sopstvene mere za implementaciju pomenutog dogovora. U skladu sa time, članice EU su donele jednoglasnu odluku (konsenzus je neophodan po regulisanju spoljnopolitičke strategije bloka) da se i one pridruže inicijativi za uvođenje gornje granice za kupovinu ruske nafte. O ovoj meri istaknuti ekonomisti su govorili od samog početka rata i savetovali su da bude usvojena što pre kako bi prihodi Rusije, koji se trenutno koriste za finansiranje rata u Ukrajini, bili ozbiljno umanjeni. Treba podsetiti da se gotovo polovina federalnog budžeta Rusije puni na osnovu trgovine naftom putem državnih korporacija, a da je pre rata 60 odsto ruske nafte prodavano na tržištu Evropske unije.

Depositphotos

Budući da je zvaničan stav ruskih vlasti da ne pristaju da trguju svojom naftom po cenama koje diktira kupac, što u praksi znači obustavu prodaje ruske nafte državama koje se pridruže meri ograničenja cena, data mera je odlagana kako bi države koje planiraju njenu implementaciju imale dovoljno vremena da nađu alternativne izvore energenata. Proizvođača nafte ima dovoljno na tržištu, a i naftna infrastruktura je razgranatija, te samim tim i spremnija za diversifikaciju izvora u poređenju sa gasom. U tom pogledu, Rusija preferira da koristi gas kao instrument ucene Evrope, dok naftu, od čije trgovine najviše zarađuje, bira da ne koristi na isti način (iz prethodno navedenih objektivnih razloga u vidu veće konkurencije).

Usvojena mera na samitu EU tek treba da bude dalje razrađena na sastanku G7 – gornja cena još nije utvrđena, a treba uskladiti konkretne poteze i pretočiti ih u zakon na nivou Evropske unije. Očekuje se da taj proces bude priveden kraju do početka idućeg meseca, to jest novembra.

Kako je zamišljena primena gornje cene za rusku naftu

Kratki odgovor je putem regulacije njenog transporta morskim rutama. To se može postići kroz odbijanje evropskih, britanskih, američkih i japanskih firmi da osiguraju tankere koji prevoze rusku naftu kupljenu po višoj ceni od zadate, a takođe kroz zabranu samog prevoza nafte kupljene van propisanog cenovnog okvira za transportne kompanije. Kompanije G7 i EU kontrolišu veliki deo tržišta po pitanju osiguranja tankera i u domenu transporta (poseduju većinu tankera).

Evropska unija je kao deo šestog paketa sankcija objavila delimični embargo na kupovinu ruske nafte koji treba da stupi na snagu petog decembra 2022. godine (embargo na sirovu naftu) i petog februara 2023. godine (embargo na naftne derivate). Tada su države EU koje dobijaju naftu kroz gasovod „Družba“ (Mađarska, Češka, Slovačka) bile izuzete iz usvojenih mera, ali uz uslov da ne mogu da preprodaju kupljenu rusku naftu i naftne derivate trećim zemljama. Bugarska je za sebe izdejstvovala odlaganje roka do kraja 2024. godine.

Ograničenje cene na rusku naftu je zamišljeno da bude stimulativnija mera od jednostavnog embarga, jer bi i države EU mogle da kupuju rusku naftu ispod fiksirane cene, a isto bi mogle da postupaju i treće države, za koje se računa da bi im se takođe isplatilo da po nižim cenama kupuju rusku naftu. U teoriji, ako bismo posmatrali isključivo ekonomske faktore, ti uslovi bi odgovarali svim uvoznicima nafte i njenih derivata, a Rusija ne bi mogla prosto da prestane da njome trguje iz dva razloga: a) to joj je glavni izvor prihoda i b) ruska naftna industrija istovremeno proizvodi sirovu naftu, gorivo i mazut. Kada se obustavlja ili smanjuje proizvodnja sirove nafte, obustavlja se ili smanjuje i proizvodnja druga dva pomenuta resursa. Rusija ne može da ostane bez benzina ili mazuta, a nema dovoljno kapaciteta da skladišti tolike količine nafte i derivata koje nema gde da izveze.

Kartelski dogovor

Međutim, pored uvoznika nafte postoje još i izvoznici nafte, a takođe i geopolitički faktori i mnogi vidovi međuzavisnosti. Državama izvoznicima nafte u načelu ne odgovara princip da uvoznici nafte kao kupci diktiraju cenu. Njima je pre u interesu da smanje ukupnu proizvodnju nafte na svetskom tržištu kroz zajednički dogovor i tako smanjenom ponudom stimulišu rast tržišne cene nafte. To je moguće postići samo putem kartela, a taj kartel postoji, zove se OPEK+ (znak plus uključuje i Rusiju, mimo zalivskih zemalja koje su tradicionalni članovi kartela).

Alternativni faktori predstavljaju konkretne slučajeve odnosa međuzavisnosti uspostavljenih među Rusijom i trećim državama (teško je pridružiti se inicijativi za ograničenje cene na naftu, ako država zavisi od ruskog gasa ili drugog resursa). Otvoreno je pitanje da li će države G7 i EU uspeti da naprave globalnu koaliciju povodom ograničenja cene na rusku naftu. Čak i ako ne uspeju u tome, prihodi Rusije će svejedno biti ozbiljno pogođeni. Količina nafte koju će ona moći da proda će se osetno umanjiti, a njena cena će svakako biti niža od tržišne jer Rusija ima malo izbora, ona mora da proda što više nafte.

Bloomberg

U svim ovim globalnim nadmetanjima našla se i Srbija. Ona se nije pridružila sankcijama protiv Rusije, ali je Evropska unija umesto nje donela odluku o obustavi kupovine ruske nafte. Kako je to moguće? Tako što Srbija svoju naftu dobija kroz gasovod iz Hrvatske, a Hrvatska se nije potrudila da bude izuzeta iz mera ograničenja ruske nafte. Izuzimanje Srbije je bilo moguće, ali Srbija nije članica EU, te tako nema pravo veta kada se rešavaju pitanja sankcija Rusiji, a takođe nijedna druga evropska država nije želela da potroši svoj veto na interese Srbije.

Teško je zaista naći državu koja će unutar EU zastupati Srbiju tako što stavlja njene državne interese ispred svojih. Poneke članice EU mogu podržati Srbiju, ali kada se krene u igru sa vetom, čitav paket sankcija ne može da padne u vodu jer su interesi Srbije narušeni. Inače, u igri nije bila samo Hrvatska, već i Poljska i Litvanija (kao lider baltičke grupe zemalja). Postoji grupa istočnih zemalja u EU koja na svakom sastanku zahteva usvajanje maksimalnih sankcionih mera protiv Rusije. Druge članice EU koje su najviše pogođene tim predlozima, trude se da za sebe izdejstvuju barem privremeno izuzeće. Njima to polazi za rukom jer raspolažu pravom veta, drugim rečima, i od njihove volje zavisi da li će sankcije uopšte biti usvojene, pa se traži kompromis.

Srbija takav instrument nema, ona mora da prihvati sve odluke koje donese EU, a da pritom nema mogućnosti da u procesima donošenja odluka učestvuje. To je surova realnost. Razume se da će zbog obostranih tradicionalnih antagonizama Hrvatske i Srbije, čitav kontekst domaćim biračima biti predstavljen kao napad Hrvatske na Srbiju, dok je u realnosti reč o otporu Evrope Rusiji, u kome Srbija nema nikog da predstavlja njene interese. 

 

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar