Zima koja će kaliti Evropu

Ključna zima očekuje Evropsku uniju i druge države Evrope. Trenutno se EU suočava sa trostrukim problemom: prekidom isporuka gasa (gotovo potpuni) iz Ruske Federacije, pitanjem uvođenja ograničenja na cenu nafte iz Ruske Federacije (države G7 su već postigle okvirni dogovor o neophodnosti uvođenja gornje cene) i porastom cena električne energije (o intervenciji EU na tržištu električne energije odluka će biti doneta iduće nedelje). Sva tri problema nose sa sobom socioekonomske rizike, dakle, udar na standard života građana i smanjenje privredne aktivnosti, što sve skupa može dovesti i do političke krize. Naravno, ekonomska kriza ne dovodi automatski do kolapsa političkog sistema, to jest nekog vida revolucije, postoji mnoštvo društvenih faktora koji takođe utiču na ozbiljnost političkih kriza, ali ekonomski faktor je svakako bitan, mada ne i jedini. 

Bloomberg

Kvar kao ucena

Svet je obišla novost da je posle izvođenja "redovnih radova" na Severnom toku jedan, ruska državna energetska korporacija Gazprom naišla na „neodložni kvar“ koji nije u stanju da otkloni zbog sankcija uvedenih na uvoz razvijene tehnologije iz zemalja Zapada. Nemačka privatna korporacija Siemens, koja je do rusko-ukrajinskog rata bila odgovorna za snabdevanje krucijalnim delovima ruske energetske infrastrukture, zvanično je izjavila da njeni stručnjaci ne mogu da pronađu pomenuti kvar. Evropski zvaničnici su otvoreno istupili sa izjavama da se ne radi o kvaru, već o direktnoj uceni Evrope koju oficijelni Kremlj pokušava da sprovede putem isključivanja protoka gasa. Treba napomenuti da Severni tok jedan snabdeva Nemačku i države centralne Evrope gasom, dok iste države mogu biti snabdevane i kroz gasovod koji prolazi kroz Ukrajinu. Severni tok jedan je već bio veštački ograničen na protok gasa od 20 odsto kada je sveden na nulu, dok je tranzit kroz Ukrajinu uporedo u manjoj meri povišen (nedovoljno da pokrije tih eliminisanih 20 odsto). 

Koji je razlog za isključivanje dotoka gasa Nemačkoj? Direktan povod bila je okvirna odluka država G7 o uvođenju gornje cene za uvoz ruske nafte i naftnih derivata. Dublji razlog je pritisak na Nemačku da podrži mirovni sporazum Rusije i Ukrajine po kojem bi se Ukrajina odrekla u najboljem slučaju Krima, Donjecke i Luganske oblasti ili da smekša sankcije protiv ruske ekonomije (u idealnom slučaju oba). Vladimir Putin koristi sve što mu je preostalo kao instrument pritiska na EU – energente, lobiste u poslovnom sektoru, sferi politike i medija, kao i antisistemske partije koje dobijaju finansijsku podršku iz Rusije. Međutim, cene nafte i gasa na globalnom tržištu nisu zabeležile veliki rast nakon odluke Kremlja da prekine dotok gasa kroz Severni tok jedan, naprotiv, cene nafte su se vratile na nivo od pre početka rata dok se cena gasa spustila na nivo od pre vesti da Severni tok na neodređeno vreme prestaje da radi. Zašto je to tako? Zato što cene na tržištu ne odražavaju realnu vrednost neke robe, već i očekivanje koliko će te robe biti na tržištu i koliko će kupci biti spremni da plate. Putin je u toj meri za proteklih šest meseci koristio energente kao instrument ucene da se tržište adaptiralo tim uslovima i panika je anulirana repetativnim delovanjem.

Dolazi zima

Često se postavlja pitanje da li Evropa može da preživi zimu bez ruskog gasa. Odgovor je da može, ali postoje razne nijanse o kojima se može pričati. Konkretno, Nemačka sa svojim rezervama gasa može da prezimi dva od šest meseci, koliko traje grejna sezona (ostale veće države EU nisu u toliko opasnoj situaciji). Međutim, uz smanjene potrošnje (koje je već na 15 odsto), taj rok se produžava na tri meseca, dakle, pola grejne sezone samo uz već akumulirane rezerve i vrlo ograničeno smanjene potrošnje koje ne deluje na industriju i ne podrazumeva restrikcije. Ako uzmemo u obzir da zima može biti manje hladna nego prethodna, što je moguće, taj rok se rasteže još više, a ako pretpostavimo uvođenje ograničenih restrikcija za potrošače ili korišćenje drugih stimulacija za smanjene potrošnje, Nemačka može da prezimi bez ruskog gasa. To je ipak velika politička cena, ali vrlo je važno razumeti da postoji još i tečni gas koji se transportuje u Nemačku, postoje i drugi rezervoari gasa u EU, čije rezerve mogu biti preraspodeljene najpotrebitijim državama (takva politika tek treba da bude utvrđena).

Depositphotos/ Brandenburška kapija u Berlinu

Sažeto rečeno, Nemačka može da prezimi uz reakciju EU kao celine, uz subvencije svojoj privredi i građanima, uz ograničeno (bezbolno) smanjenje potrošnje energije. U daljem periodu biće udvostručeni kapaciteti gasa iz Azerbejdžana i biće u pogonu dopunska neophodna infrastruktura za prijem tečnog gasa. Cene energenata će biti više, ali energetske krize neće biti. Nemačka privreda će proći kroz period adaptacije u novim uslovima poslovanja, vrlo je moguće da će deo njenog industrijskog kapaciteta naći bolje mesto za poslovanje u zemljama istočne Evrope, poput Poljske ili Rumunije, ali to samo u slučaju da se cene gasa ne spuste u srednjoročnoj perspektivi (minimum oko pet godina).

Ograničenja cena i izazovi koji sa njima dolaze

Koja je logika sa planom o uvođenju gornje cene za uvoz ruske nafte i naftnih derivata, pošto uvođenje gornje cene na uvoz gasa gubi na smislu kada je dotok gasa u Evropu skoro pa obustavljen? EU je već usvojila sankcije o prekidu uvoza datih energenata, koje počinju da deluju počevši od kraja ove godine, ugalj je, recimo, zabranjen za uvoz već od avgusta. Upravo trgovina naftom čini glavninu prihoda budžeta Rusije. Ideja uvođenja gornje cene korespondira sa zabranom uvoza nafte i njenih derivata u EU. Prva mera bi teorijski ograničila naftne prihode Rusije na globalnom tržištu, a druga direktno u Evropskoj uniji, koja je sve vreme bila najveći uvoznik ruske nafte i derivata. Za uvođenje gornje cene na naftu postoji nekoliko izazova. Zapravo je najmanji pretnja Vladimira Putina da će tada prosto prestati da izvozi naftu državama koje se budu pridržavale zadate cene, jer ruska naftna industrija mora kontinuirano da proizvodi naftu. Benzin, mazut i nafta su povezani produkcijski lanci u ruskoj naftnoj industriji, ako prestane proizvodnja jednog, prestaje i ostalih, pritom su kapaciteti za skladištenje u Rusiji mali. Višak gasa koji se proizvodi može jednostavno biti spaljen, o čemu svedoče ogromne buktinje na teritoriji Rusije u blizini gasnih terminala vidne putem satelita u orbiti Zemlje, to je višak gasa koji se ne izvozi u Evropu, a koji nema gde da ide pošto kapaciteti za izvoz gasa na istok ne dozvoljavaju tolike količine. Naftu ne možete prosto negde proliti bez velike štete za životnu sredinu. Uz to, postoje drugi proizvođači nafte, koju je lakše kompenzovati za uvoz nego gas. Glavni izazov za zapadne države nije prestanak izvoza nafte iz Rusije, od koje se EU odriče već krajem godine, već kako da osiguraju da nezapadne države neće kupovati rusku naftu po višoj ceni. To je političko pitanje, ali je i pitanje koja će cena biti određena kao gornja. Možemo pretpostaviti cenu od 30 dolara za barel, što je isplativo svim uvoznicima, ali i ruska proizvodnja ostaje isplativa (na niskom nivou). Zapadne države moraju da nađu zajednički jezik sa neevropskim državama ako planiraju da zaista sprovedu ovaj plan.

Depositphotos

Energetska kriza proizvodi i krizu u domenu cena električne energije. Dugogodišnja politika najrazvijenijih zemalja EU da smanje emisiju ugljendioksida kroz odricanje od najprljavijih izvora energije, načinila je iste te zemlje u velikoj meri zavisnim od ruskog gasa do početka rusko-ukrajinskog rata. Ne samo da je ugalj gotovo izbačen iz upotrebe u najbogatijim evropskim državama, već je partija zelenih u Nemačkoj postala ozbiljna politička sila. Zeleni u Nemačkoj pate od ideološke statičnosti kada je nuklearna energija u pitanju. Angela Merkel je svojevremeno podržala strategiju za eliminaciju svih nuklearnih kapaciteta u Nemačkoj, kako bi se bolje kotirala među zelenim delom elektorata. Taj plan se ispunjava upravo ove godine, što je neobjašnjivo neodgovorno u datoj situaciji kada se Nemačka nalazi pod energetskom ucenom. Nemački ministar energetike, Robert Habek, dolazi iz redova zelenih i mora vrlo oprezno da postupa po nuklearnom pitanju ili će njegova partija izgubiti popularnost među jezgrom svojih birača. On je obećao da će dve nuklearne atomske centrale ostati privremeno otvorene ove zime, dok je 2011. godine, kada je vlada Angele Merkel krenula da gasi nuklearne elektrane, njihov broj iznosio 17. Tek danas, strateške greške administracije Merkelove dolaze na naplatu Nemačkoj u vidu energetske krize. U to vreme, Francuska, koja je zadržala svoje nuklearne kapacitete, oseća se umnogome komotnije od njenog suseda preko Rajne. Dakle, razlozi za energetsku krizu u EU nisu samo produkt rata u Ukrajini, već i strateški pogrešnih odluka u protekloj deceniji: prva, olako odricanje od nuklearne energije i nedovoljno ulaganje u obnovljive izvore koji bi mogli da smanje razliku nastalu kroz odricanje od klasičnih izvora energije; druga, prelazak na kratkotrajne ugovore o gasu i nedovoljna izgradnja kapaciteta za prijem gasa koji nije iz Rusije.

Bloomberg Mercury /Nuklearna elektrana na Rajni

Potrebne dodatne mere

Gorenavedene greške su multiplikovane rusko-ukrajinskim ratom i neminovnim prekidom odnosa sa Rusijom koji je kao rezultat njene politike usledio. Date greške su bile proizvod previše optimističnog pogleda na geopolitičku situaciju u Evropi, po kojoj je veliki rat nemoguć usled visokog stepena ekonomske međuzavisnosti, i zelene ideologije koja se odveć beskompromisno i naivno borila protiv energetske bezbednosti Evrope. Odluke koje će sledeće nedelje morati da usvoji EU biće masivne ili neće imati efekta. Potrebno je obezbediti pozamašan paket subvencija sektoru proizvodnje električne energije, industrijskom sektoru, kao i građanima. Ovaj paket će biti veći od onog iz finansijske krize 2008. godine i uticaće negativno na inflaciju i kurs evra. Uticaće, međutim, pozitivno na pad BPD-a i ekonomske aktivnosti uopšte, koja će se svakako snižavati u uslovima krize. Pored proste injekcije novca i korekcije kamatnih stopa Evropske centralne banke, biće sprovedena reforma tržišta električne energije. To može biti urađeno kroz intervenciju u polju formiranja cena, putem propisivanja gornje cene, može biti višeslojna kroz finansijske stimulacije proizvođačima i potrošačima da snize potrošnju koja nije neophodna, a može biti i revolucionarna, kroz investicioni paket u izvore obnovljive energije, što bi uticalo na restrukturiranje tržišta. Jednostavno fiksiranje cene predstavlja flaster na otvorenu ranu, biće potrebno uzeti u obzir i razraditi rešenja slična ovim koja su navedena. Problem nije u ceni električne energije, cena je simptom neuravnoteženog tržišta kojem su potrebne nove subvencije i investicije, kako bi evropski kapaciteti za proizvodnju električne energije bili prošireni, a cena dugoročno stabilizovana bez intervencija evropskog bloka. Ovu krizu je moguće rešiti ako Evropska unija pokaže dovoljno političke volje da je reši. Ako ne, pa u slučaju da bilo koji organizam, uključujući i politički, odustane od praćenja nagona za samoodržanjem, bolno je jasno šta će nakon toga uslediti.

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.