Da li je moguća finlandizacija Srbije?

Srpsko rukovodstvo bi, sve su prilike, želelo da od Srbije napravi forum za održavanje kontakata dveju strana uhvaćenih, kako ono pretpostavlja, u dugotrajni hladnoratovski sukob. Ono bi, svakako, preferiralo status, da li Austrije, da li Finske, to ni državni rukovodioci do kraja nisu još raskrstili sa sobom.

Ako bi Srbija uzela mesto Austrije u prethodnom Hladnom ratu, onda bi ona bila delimično, ne do kraja, integrisana u evropske nadnacionalne institucije, dok bi zadržala vojnu neutralnost i predstavljala teritoriju gde Zapad i Rusija mogu da vode pregovore kako bi izbegli da se hladni konflikt pretvori u totalni rat na evropskom kontinentu.

Ukoliko bi Srbija pridobila za sebe nekadašnju poziciju hladnoratovske Finske, ona bi imala mogućnost da slobodno vodi unutrašnju politiku, dok bi na spoljnom planu njen suverenitet bio podeljen među Zapadom i Rusijom. I jedan i drugi scenario omogućavaju aktuelnoj vlasti u Beogradu da produžava boravak u Nemanjinoj u nedogled, dok istovremeno skidaju odgovornost sa Srbije da vodi bilo kakvu politiku koja pretpostavlja preuzimanje odgovornosti, a samim tim nema mogućnosti ni za greške (za koje se kažnjava, a ko drugi do vlast).

Nerealne želje

Da se domaća vladajuća garnitura vara u svojim željama, to jest da žudi za statusom koji ne može dobiti, na prvom mestu se postarala geografija, uprkos činjenici da imamo tu privilegiju da živimo u eri digitalne razmene informacija. Ipak, Srbija nije na granici dvaju blokova, ako uopšte i ima blokova, jer trenutno deluje da je u pitanju Putin protiv Zapada.

Naša država se nalazi u zaleđini zapadnog bloka, za koji posve sigurno znamo da postoji, to nisu bajkovite izjave o novom multipolarnom svetskom poretku koji samo što nije nastupio, treba ga sačekati kao što se čekala izgradnja komunizma, te njegova konačna pobeda (s pandemijskog jezika prevedeno – sledeće dve decenije su ključne).

Sledeći razlog za neostvarivost nastojanja vlastodržaca iz Beograda jeste taj da ih nijedna strana nije zamolila da posreduje među njima, jer vodi se rat Rusije protiv Ukrajine, nije ni došlo do stanja ravnoteže moći između Zapada i Rusije, a teško da je to uopšte i izvodljivo (budući da je Zapad u takvom konfliktu daleko nadmoćniji). Uostalom, Erdoganova Turska je znatno važnija i Zapadu i Rusiji, te uticajnija da za sebe prigrabi ulogu posrednika, ako do posredovanja uopšte dođe. 

U tom pogledu i dolazimo do zaključka da je Srbija kao jedna mala država na Balkanu, okružena EU i NATO članicama, krajnje nebitna, za bilo koji blok, za Zapad, a dalje u budućnosti za Kinu (jer Rusija nema kapacitete da predvodi bilo kakav blok ako je u konfliktu sa Zapadom). Srbija može postati bitna jedino ako započne novi rat, unapred osuđen na poraz, te tako postane novo žarište Evrope.

Bloomberg Mercury

To bi sasvim odgovaralo Vladimiru Putinu da smanji pritisak sa sebe i skrene pogled evropske javnosti sa Ukrajine. Međutim, nakon deset godina vladavine SNS-a, odnosno njenog (zvaničnog ili nezvaničnog) lidera, Aleksandra Vučića, možemo zaključiti da se on na takav korak nikada ne bi odlučio. Ratoborni diskurs je za javno mnjenje, koje se besomučnom propagandom dovodi u stanje neprekidne agresije i žeđi za (nesrpskom) krvlju, a konkretni potezi koji smanjuju rizik su Vučićev zaštitni znak.

Putin i Kurti, dva važna faktora

Koja su dva faktora koja Vučića vuku ka sukobu, koji on izbegava? Prvi je Aljbin Kurti, koji pokušava da zacementira svoju vlast u Prištini time što će na silu progurati rešenja koja odgovaraju njegovom rejtingu. Građanski otpor Srba na Kosovu je jedan instrument otpora Kurtiju, a drugi, i presudni, biće, i već jeste, pritisak SAD i EU da se sa provokacijama prestane. Ovaj faktor je trenutno u granicama kontrole, a ako ne bude bio, račun za to će platiti Kurti.

Drugi faktor je Vladimir Putin, koji je poslao svog ličnog Arkana, Jevgenija Prigožina, da demonstrira Zapadu kako on u Srbiji za jedan trenutak može da započne rat, kada bi to poželeo, a srpskom javnom mnjenju, prethodno zaluđenom desetogodišnjom nacionalističkom propagandom, ulije lažnu nadu da bi Rusija stala iza Srbije u slučaju rata. Ovaj faktor je opasniji od prvog, u prvom redu zbog toga što zahteva akciju srpskih bezbednosnih organa.

Putinov Arkan, koji predvodi privatnu armiju u službi nesuđenog ruskog cara, nije tek tako objavio podatke o regrutaciji bivših pripadnika MUP-a Srbije u redove bivših teških robijaša grupe "Vagner". To je uradio da pošalje jasnu poruku rata, a za samo vrbovanje oslonio se na mrežu ruskih agenata u Srbiji za koje je očito uveren da neće biti gonjeni od strane srpskih bezbednosnih organa.

Poruke iste, efekti suprotni

Ovi događaji bacaju sasvim drugo svetlo na već drugi poziv Evropskog parlamenta po redu, ovaj put od 17. januara, da proces pristupnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom bude suspendovan dok se Srbija ne opredeli između Zapadnog bloka i Putina-Prigožina (Miloševića-Arkana). Naizgled, nije težak izbor, jasan je ishod sudara ponuđenih opcija i potencijalnog gubitka za Srbiju, ali kada se putem TV stanica, jedinih sa nacionalnom frekvencijom, čitavu dekadu šalju isključivo poruke mržnje i gradi kult samoviktimizacije, čak i najlakši izbori, tako shvatani sa racionalne strane, deluju neizvodljivo.

Bloomberg Mercury

Propaganda koja je učvršćivala vlast sada je slabi. Prvi i glavni korak, onda, i ne čine sankcije Rusiji, već čišćenje Srbije od ruskih agenata – u politici, ekonomiji, kulturi, medijima i bezbednosnim strukturama. Nije moguće uvesti sankcije Rusiji, a kamoli ih sprovoditi, ako u našoj državi postoje tajni kanali regrutacije bivših pripadnika bezbednosnih organa od strane inostrane armije smrti, koju će u skorije vreme, uzgred budi rečeno, Sjedinjene Američke Države proglasiti "transnacionalnom kriminalnom organizacijom", što je direktan citat glasnogovornika Bajdenove administracije, Džona Kirbija. 

Otuda priželjkivanje da Srbija nekako ostane izvan istorijskih zbivanja, time što će postati igralište za Zapad i Putina, nije mogućno. Prostor se zgušnjava i nezaustavljivo se približava vreme odluka. Sankcije? To je mnogo više od sankcija. Same sankcije mogu biti i neiskrene i prazna slova na papiru.

Radi se o preosmišljavanju mesta Srbije u svetu, njene uloge, njenog značaja, njene strategije. Ne šta bi njeno rukovodstvo našlo za shodno (prihvaćenu neutralnost), ne šta bi zatrovane mase tajno priželjkivale (rat na Balkanu), već ono što se može naći u okviru mogućeg i kako se ta opcija može iskoristiti na korist Srbije, jer svaka država ima i sopstvene interese (delovanje van okvira mogućeg je automatski protivno državnim interesima, jer je poraz uvek ravan izdaji).

Ovaj put je put evroatlantskih integracija. U eposi u kojoj živimo, nikakav drugi put Srbiji nije dostupan. Sada samo ostaje da se sa tom činjenicom pomirimo, te da vidimo kako na tom putu da maksimizujemo sopstvenu državnu korist. Oklevanje doprinosi jedino tome da se pozicije naše države dalje pogoršaju, da Putinov Arkan napravi neku provokaciju za koju će čitava država morati da ispašta, a ruski agenti će svejedno, naposletku, biti egzorcirani iz Srbije. 

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar