Zarada dobra, a bogatstvo nedostižno - upoznajte Parižanina Nikolasa

Nikolas je u ranim četrdesetim, državljanin je Francuske, ima stabilan posao, u najboljim je godinama života, a oseća se potpuno obmanuto. Gledajući prema horizontu, vidi bumere na kruzerima koji uživaju u blagodetima penzije koju on nikada neće imati. Skoro polovina njegove plate odlazi na poreze i doprinose, a da od toga on nema beneficija. Iz medija saznaje da će morati da radi više za manju platu, kako bi se namirio deficit u državnom budžetu. Možda je ipak vreme da razmisli o odlasku u Dubai ili Milano?

Iza imena Nikolas krije se mim i hešteg "Nicolas pays" (Nikolas plaća), a ne stvarna ličnost. On predstavlja francusku varijaciju na viralnu temu o nezadovoljstvu milenijalaca, u koje se još ubrajaju britanski HENRY-ji (engl. High Earners Not Rich Yet), kao i "quiet quitteri" u Americi. Nikolas je maliciozan i populistički orijentisan, te stereotipno označava bumere kao sirotinju koja živi od socijalne pomoći ili kao preplanule turiste na Costa kruzerima. On, ipak, nije toliko sklon kuknjavi, s obzirom na to da Francuska zaista nije tako loše mesto za život (čini se da je Nikolas van kancelarije u avgustu).

Ugledni komentatori nazvali su taj mim okrutnim, sebičnim, čak i Trojanskim konjem za krajnju desnicu. Zaista, da se Nikolas vrati u pedesete godine prošlog veka, pronašao bi istomišljenike među pripadnicima tadašnjeg populističkog pokreta, zagovornicima ideologije male države i protivnicima stranaca.

Uprkos svemu, mim je i dalje viralan, a francuska vlast pažljivo posmatra svaki oblik nezadovoljstva koji bi mogao da se održi do septembra, kada će se političke aktivnosti intenzivirati. Razlog se krije u tome što, kao i svi dobri mimovi, i navedeni sadrži zrno istine. Kada se Nikolas rodio, realne plate rasle su po srednjim jednocifrenim stopama, a starosna granica za penziju se snižavala. Trenutno je rast plata znatno usporen, a duži životni vek znači dodatni pritisak na javne finansije, jer se, umesto na infrastrukturu i obrazovanje, iz državnog budžeta finansiraju socijalni izdaci i penzije.

Francuska beleži nižu nejednakost raspodele dohodaka u odnosu na Ameriku i Ujedinjeno Kraljevstvo, pri čemu zvanični podaci pokazuju da skoro 60 odsto stanovništva ima negativan neto doprinos državnom budžetu. Međutim, konstantan rast poreskih nameta podstiče nezadovoljstvo među neto davaocima, odnosno predstavnicima "belih okovratnika", poput Nikolasa.

Percepcija da rad još uvek ne donosi dovoljnu finansijsku korist, skoro deceniju nakon što je Emmanuel Macron preuzeo vlast i obećao reforme, doprinosi dodatnom nezadovoljstvu. Za Francuze rad gubi centralnu ulogu u društvu gde nasledstvo prevazilazi zarađeno, gde penzioneri žive bolje od nacionalnog proseka, i gde prosečan radnik prima tek nešto više od polovine bruto zarade.

Prema navodima bivšeg vladinog savetnika Antoinea Fouchera, manja je motivacija da se zaradi 100 evra (116 dolara) radom nego putem kapitalnih dobitaka, penzija ili nasleđa, što nakon oporezivanja vredi 70, 86 i 94 evra respektivno. Sticanje prihoda kroz rentiranje ili umrežavanje sa bogatašima deluje kao pravi put do uspeha, posebno kada veštačka inteligencija smanjuje mogućnosti zapošljavanja.