Kosovo ili Evropa?

Od 2008. godine srpsko društvo se muči sa jednim te istim pitanjem – Kosovo ili Evropa. Te 2008. godine u Srbiji su održani parlamentarni izbori, poslednji izbori na kojima je liberalna opcija odnela pobedu i uopšte imala značajan uticaj na dešavanja u zemlji.

Tada je liberalnu opciju predvodio Boris Tadić ispred Demokratske stranke, a trijumfovao je na izborima za parlament putem svesažimajućeg slogana – i Evropa i Kosovo (koji se može i permutovati u skladu sa senzibilitetom primaoca poruke jer veznik "i" dopušta i najskandaloznije zamene mesta među suštinskim terminima). Ekstremno desna opcija i uljuđena nešto manje ekstremno desna opcija, nudile su jednostavan izbor – Kosovo i tačka. Kao što to obično biva u politici, a naročito na Balkanu, gde su politički mitovi kiseonik neophodan za funkcionisanje živog organizma, oba izbora su predstavljala ulepšanu stvarnost i puste želje, a ako vam ti eufemizmi nisu po volji, onda prosto laž.

Depositphotos

Od kada su ekonomski, politički i vojno najuticajnije države na svetu priznale nezavisnost Kosova, bilo je jasno da Srbija neće moći da povrati kontrolu nad tom teritorijom, te da će morati da bira između izolacije i implicitnog priznanja nezavisnosti Kosova. Nacionalistička ponuda izbora samo Kosova, a odbacivanja Evrope, takođe je lažna jer ne vraća Kosovo Srbiji. Načinivši takav izbor, Srbija bi ostala i bez Kosova i bez Evrope, to jest bez ekonomskog i društvenog razvoja (iteracija Albanije Envera Hodže, koji je tokom Hladnog rata napravio najekscentričniji mogući izbor i priklonio se komunističkoj Kini).

Na sledećem izbornom ciklusu, 2012. godine, obe opcije su poražene. Pojavila se ingeniozna treća ponuda na političkom tržištu Srbije – Kosovo na priči, Evropa na delu. Ona je slistila konkurenciju jer je pružala svima sve. Nacionalistima da nastave da žive u svojim mitovima, dok je država izbegavala konflikt koji bi je odveo putem izolacije. Problemi su nastali kada je postalo nemoguće davati sitne ustupke u pregovaračkom procesu oko Kosova i istovremeno napredovati ka EU (to jest držati se podalje od izolacije i egzodusa zapadnog kapitala, onakvog kakav je zadesio Rusiju od početka rata).

Kraj tog procesa je bio jasan od samog početka, on je trebalo da rezultira sa dve države, koje ni na koji način ne blokiraju jedna drugu u domenu međunarodnih odnosa, imaju sređene bilateralne odnose i neophodan nivo saradnje. Sam čin priznanja nezavisnosti Kosova od strane Srbija nikada nije bio potreban, on nosi isključivo simbolički značaj, te bi insistiranje na tome bilo kontraproduktivno.

Rat u Ukrajini ubrzao kosovski pregovarački proces

Kada je Putinova Rusija odlučila da pođe putem totalnog rata u Ukrajini, kosovski pregovarački proces je neminovno ubrzan, iz prostog razloga što predstavlja otvoren problem u nestabilnom delu Evrope u kome, pritom, ista ta Rusija nastoji da napravi što veći haos, podržavajući bilo koju revizionističku silu.

Srbija je sada (ovog meseca ili za nekoliko meseci – razlika je beznačajna) stavljena pred konačni izbor, a on glasi ili Srbija tretira Kosovo kao nezavisnu državu, ali je tako formalno ne naziva, ili prvo gubi sve privilegije koje proističu iz procesa evrointegracija, a zatim se izlaže ozbiljnoj šansi da protiv nje budu uvedene i ekonomske i političke sankcije.

Posmatrajući problem bez ikakvih iluzija, Srbiji se ni na jedan način natrag ne nudi Kosovo, bilo da izabere izolaciju ili razvoj. Ona je pogrešnom politikom koja seže u rani 20. vek, pa sve do 90-ih, nastojala jednostrano da upravlja teritorijom na kojoj je drugi narod imao etničku većinu. To je bila borba na život i smrt dve nacije na jednom omeđenom prostoru – Srbi su nastojali da istisnu Albance sa Kosova, smatrajući ih uljezima koji nemaju prava da žive na tom prostoru, a Albanci da se oslobode njihove vladavine, koju su doživljavali kao okupaciju, i izdejstvuju albansko Kosovo.

Depositphotos

O tome je svojevremeno pisao Dimitrije Tucović, u svom poznatom delu "Srbija i Arbanija". On optužuje tadašnju vladu Srbije, predvođenu Nikolom Pašićem, da je Albance (i na Kosovu, i u Albaniji) nakon Balkanskih ratova tretirala kao "ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile". Isto shvatanje preovladavalo je u nacionalističkom delu srpske elite tokom celog prethodnog stoleća, a situacija je nepromenjena i u naše vreme.

Slobodan Milošević je čovek koji je konačno izgubio tu vekovnu bitku, započetu 1912, a završenu 1999. godine. Izgubio ju je tako što se protivio mirnom raspadu autoritarne Jugoslavije i što je obespravio Albance na Kosovu. Ukoliko je srpskim nacionalistima potrebna mitološka figura izdajnika, nalik Judi i preslikano-izmaštanom Vuku Brankoviću, onda je za tu ulogu Milošević najpogodniji. Upravo je on, zarad proširenja sopstvenog samovlašća, odveo srpsku naciju u poraze na svim frontovima – u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu (on je napravio od Srbije otpadničku državu, pa, samim tim, ponukao Crnu Goru da se što više od nje distancira, kao što je Austrija postupila sa posleratnom Nemačkom).

Ostali koji su došli posle njega, od DOS-a do Aleksandra Vučića, nisu smeli da pogledaju naciji u oči i izuste jednostavnu istinu – mi smo nacija poraženih, moramo napraviti bolne ustupke, shvatiti da smo pobeđeni jer su naše pređašnje vođe vodile gubitničku politiku i nastaviti dalje da živimo i da se razvijamo, zahvalni istorijskoj sudbini na tome što Srbija još uvek postoji, što Milošević nije uspeo u potpunosti da je sahrani.

To odlaganje saopštenja istine, uortačeno sa degutantnom nacionalističkom propagandom u proteklih deset godina, doveli su srpsku naciju iznova u bolesno stanje, kao da je ratoborno i iracionalno društvo ranih 90-ih indigom prepisano u već kraj prve četvrtine 21. veka. Ovo stanje indukovano je upravo nagomilanim lažima od petog oktobra 2000. godine, kada je liberalna opozicija izvela ogromni igrokaz čija se suština može sažeti kao – zbacimo Miloševića i odbacimo sve posledice njegove politike.

Depositphotos

Ne, tako ne biva, posledice se plaćaju decenijama, a izbori koje napravimo u ovom novom ratnom periodu u Evropi, osećaćemo kao nacija sigurno do polovine ovog veka. Nema većeg greha pred svojom nacijom nego je zatočiti u spiralu siromaštva i unutarnjih političkih represija, jer je političkom rukovodstvu lakše da ga drži u somnambuličnom stanju opijenosti potrošenim mitovima i time produži svoju dominaciju unedogled, nego da sve svoje snage uloži u buđenje nacije.

Srbija četvrta po siromaštvu u Evropi

Bez obzira na bajke o ekonomskom tigru i zamazivanja očiju javnosti ratnim pričama o vojnom roku, Srbija je četvrta po siromaštvu država Evrope, ne računajući države bivšeg Sovjetskog Saveza. Od nje su siromašnije jedino Albanija, Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija. O tome svedoče zvanični podaci Eurostata, koji je izložio i komparirao dve skale – bruto društveni proizvod (BDP) po glavi stanovnika i individualnu potrošnju po domaćinstvu (AIC).

Ovim poređenjem dobija se realna slika životnog standarda u Evropi, iz nje možemo videti koliko se vrednosti po glavi stanovnika u jednoj državi proizvodi, ali i koliko domaćinstva u datim državama imaju mogućnosti da sebi pomenute vrednosti i priušte (podrazumevajući i usluge koje im pruža njihova država). Primera radi, BDP Irske u velikoj meri nadmašuje njen AIC, tamo posluju veoma bitne trasnacionalne IT kompanije, ali se sav njihov profit ne preliva na građane Irske (po BDP-u Irska je druga po redu država EU, a po AIC-u je tek trinaesta).

Po utvrđenom proseku EU, na skali AIC-a, dakle potrošnje po domaćinstvu, Srbija se kotira na 52 odsto od proseka EU (zapamtimo da u taj prosek ulaze i manje razvijene države EU). Kada bi Srbija danas bila primljena u Evropsku uniju, ona bi bila članica sa najsiromašnijim stanovništvom, a i najmanjim BDP-om. Ispred nje bi redom bile: Bugarska, Mađarska, Slovačka, Letonija, Hrvatska, Grčka i Estonija (ostale članice EU su odveć daleko ispred Srbije da ih ne vredi sve navoditi, navedene su samo one koje su od 10 odsto do 20 odsto ispred Srbije). Čak i Crna Gora prednjači ispred Srbije i po proizvodnji vrednosti po glavi stanovnika i po potrošnji dobara po domaćinstvu (Crna Gora je na 60 odsto od proseka EU po skali potrošnje).

Ovo je Srbija koja nije decidno izabrala izolaciju. Ona Srbija koja se još nije stavila na stranu gubitničke Putinove Rusije (nije rekla poslednju reč po pitanju uvođenja sankcija) i koja nije istupila iz pregovaračkog procesa oko Kosova (i tako zaustavila evrointegracije, a započela proces uvođenja sankcija i bekstva kapitala).

Dakle, ovo je stanje Srbije koja je pokušala da sedi na dve stolice i tobože balansira, zamislite Srbiju u uslovima izolacije, koja bi se zarad nemogućeg cilja povratka kontrole nad Kosovom, srozala na ekonomski nivo Albanije, a verovatno i niže, jer bi nas u jednom trenutku ona prestigla, idući gore, dok se mi strmoglavljujemo put čvrstog, otrežnjujućeg tla. U ovom kratkom vremenskom odseku istorije rešava se višedecenijski put Srbije sa samo dva pravca – napred ili nazad. Ranih 90-ih, Milošević je manipulisao osećanjima nacije, hranio je ratnohuškačkom i mitomanskom propagandom, te uspeo da se zadrži na vlasti čitavu deceniju, a državu da unazadi na nekoliko dekada. Troškovi nazadovanja sada su još veći, te bi aktuelno političko rukovodstvo, ukoliko optira za izbor izolacije, možda i konačno presudilo srpskoj naciji.

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.