Početak naftnih igara

Evropska unija i članovi G7 spremaju se da od petog decembra započnu sankcionisanje nafte koja se kupuje iz Rusije u nameri da smanje njene prihode i samim tim njene sposobnosti da vodi rat protiv Ukrajine. Međutim, tek u praksi treba da se vidi kakve će rezultate nove sankcione mere doneti i u kolikoj će meri smanjiti kapacitete Ruske Federacije.

U vihoru neizvesnosti našla se i Srbija, koja je ove godine posebno uvećala količinu nafte koju uvozi iz Rusije. Prethodnih godina Srbija se prevashodno oslanjala na Irak kao glavnog snabdevača naftom za domaće tržište, ali je ove godine cena ruske nafte na tržištu smanjena u odnosu na druge izvore, pa su i krupni uvoznici, poput Indije, Kine ili Turske, iskoristili ova tržišna nepoklapanja izazvana Rusko-ukrajinskim ratom da povećaju uvoz nafte iz datog izvora.

Depositphotos

Srbija je postupila istovetno, s tom razlikom da je njeno tržište zanemarljivo u odnosu na rusku ekonomiju, te ima i tek neznatan uticaj na njenu sposobnost da nastavi da vodi rat. Ipak, Srbija za sebe nije uspela da izdejstvuje nikakav izuzetak za nastavak uvoza ruske nafte iz prostog razloga – odluku su jednoglasno donele članice EU (jer se Srbija kroz teritoriju EU snabdeva ruskom naftom), a Srbija, kao što nam je dobro poznato, nije članica ovog političko-ekonomskog bloka i nije u prilici da naloži veto na odluke koje bi njoj donele veću štetu, nego što bi naštetile Rusiji (a cilj sankcija nije naštete manje razvijenim evropskim zemljama, već da se Rusija primora da zaustavi rat protiv Ukrajine).

Šta se može očekivati počevši od petog decembra? Stupaju na snagu dve komplementarne mere EU i G7 – sankcije na trgovinu ruskom naftom (morskim putem) i uspostavljanje gornje cene na trgovinu pomenutim resursom.

Zbog čega se jednostavno ne uvedu sankcije bez ograničenja cene? Ograničenje cene omogućuje evropskim državama da nastave da trguju ruskom naftom po ceni koju su one odredile, a koja je niža od tržišne.

Koju cenu su države EU odabrale posle mukotrpnih pregovora? Uspostavile su gornju cenu od 60 američkih dolara po barelu. Ako uzmemo u obzir da je cena nafte na svetskom tržištu u ovom trenutku oko 85 dolara po barelu, ispada da je nametnuta cena prilično niža od tržišne. Problem je u tome da ovi brojevi mogu da zavaraju, jer je Rusija od početka rata već bila prinuđena da u Kinu, Indiju i Tursku (bitni kupci ruske nafte za razliku od Srbije) izvozi naftu po sniženoj ceni za oko 20-30 dolara po barelu, to jest ona je već plasirala svoju naftu na ta tržišta otprilike po ceni koju su zemlje EU dogovorile kao gornju.

Moskva/Depositphotos

Države istočne Evrope koje su deo Evropske unije, a imale su viševekovno loše iskustvo sa Rusijom (bile su deo njenih različitih imperija) kao što su – Poljska, Litvanija, Letonija i Estonija, po prirodi stvari lobirale su za znatno nižu cenu (20 dolara po barelu). Da je EU pristala na tako nisku cenu, cena nafte na svetskom tržištu ušla bi u veoma volatilan period, moguće da bi došlo do globalne naftne krize. Stoga je EU odabrala konzervativniju cenu, onu po kojoj i države van G7 i EU mogu teorijski da prihvate kako bi nastavile da kupuju rusku naftu.

Dakle, embargo EU na rusku naftu, koji se odnosi na kupovinu ruske nafte morskim putem, preko tankera, dok je dat privremeni izuzetak nafti koja se uvozi preko naftovoda "Družba", od čega profitira ne samo Mađarska, već Češka i Slovačka, u komplementarnom je odnosu sa gornjom cenom. Jednostavnije rečeno, ukoliko ruske državne naftne kompanije (poput Lukoila) pristanu da trguju po ceni određenoj spolja, one će moći da prodaju tu naftu državama EU i G7, ukoliko se sa cenom ne saglase (ili sa principom uspostavljanja cene po političkoj odluci) onda embargo ostaje na snazi.

Budući da su ruski zvaničnici najvišeg ranga već mesecima unazad obećavali da Rusija neće prodavati naftu nijednoj državi koja se priključi merama ograničenja cene na njenu naftu, a Srbija rusku naftu dobija kroz države EU i nije uključena ni u jednu shemu koja joj obezbeđuje izuzetak, Srbija neće moći da uvozi rusku naftu do daljeg. Kao što vidimo, to uopšte ne zavisi od nje, a efekat je kao da se Srbija pridružila sankcijama Rusiji.

Što duže traje rat i što duže Kremlj insistira na aneksiji delova ukrajinske teritorije, toliko će se kidati ekonomske veze među njom i Evropom, a pošto je Srbija u Evropi, na nju će se taj efekat preliti, htela ona to ili ne. Da li Srbija može ostati bez nafte? Svakako da ne može, razumemo da je godinama unazad zavisila primarno od drugih izvora, nepovezanih sa Rusijom. Srbija je takođe imala više meseci da zaključi nove ugovore sa snabdevačima, ali će u svakom slučaju oni biti zaključeni po tržišnoj ceni, a ne po sniženoj po kojoj je Rusija bila prinuđena da prodaje svoju naftu.

Uz to, prirodno se nameće i pitanje vlasništva nad energetskim sektorom Srbije, u kome bitnu ulogu imaju ruske državne kompanije, ali Srbija nije jedina u takvom položaju. Bugarska je takođe prodala svoju glavnu rafineriju ruskim državnim kompanijama (čitaj – Rusiji samoj).

Depositphotos

Države EU i G7 suočiće se sa svojim izazovima – prvi, kako da privole države van svog kruga (Kinu, Indiju i Tursku) da pristanu na ograničenje cene i drugi, da prođu kroz turbulentni period adaptacije u slučaju obustave uvoza ruske nafte (jer Rusija odbija da joj prodaje naftu po ceni koju kupac određuje). S jedne strane, jasno je da Rusija ne bi mogla da prestane da trguje svojim glavnim resursom (nafta je mnogostruko dragocenija od gasa) u slučaju da se glavne svetske ekonomije dogovore oko ograničenja cene na rusku naftu.

Ako se samo deo sveta sa tim složi, Rusija će svejedno pretrpeti osetne gubitke ako odluči da samovoljno prestane da izvozi naftu u EU. Sve zavisi od perioda trajanja tog odmeravanja snaga – podsetimo se da cena nije fiksna, to jest da države EU i G7 mogu da je menjaju u skladu sa svojim interesima.

U ovoj teoriji igara, Kremlj se može nadati da države EU neće izdržati ekonomski pritisak bez ruske nafte i da će pristati da podignu ograničenu cenu, što će obesmisliti samu meru. Podjednako se države EU nadaju da će obim ruske nafte koji se izvozi biti dovoljno smanjen da produbi pad rasta ruske ekonomije.

Koje je glavno oružje EU i G7 u ovom poduhvatu? Vlasništvo nad tankerima i osiguravajućim kućama koje se bave transportom nafte. Većina ovih kompanija nalazi se u najrazvijenijem delu sveta, a one neće moći da prevoze rusku naftu koju treće države kupuju bez saglasnosti sa ograničenom cenom. U slučaju da veliki uvoznici van EU i G7 odluče da nastave da kupuju rusku naftu bez prihvatanja ograničene cene, to će primorati Rusiju da nađe male i sumnjive transportne kompanije, to jest da prodaje svoju naftu po još nižoj ceni nego što to sada radi (ne zanemarimo činjenicu da će i na tržištu biti dostupna znatno veća količina ruske nafte pošto se neće izvoziti u EU – nekadašnje glavno rusko tržište za eksport).

Depositphotos

To praktično znači da države poput Kine, Indije i Turske mogu još više da profitiraju, ako se ne priključe ograničenju cene, ali da će to zapravo više štete doneti Rusiji nego da sve države kupuju njenu naftu po ceni od 60 dolara za barel. To i jeste suština strategije zapadnih država, nije neophodno da im se pridruže svi ostali kada će to već oboriti cenu ruske nafte i dalje joj smanjiti prihode. Cilj sankcija uvedenih protiv Rusije nije demonstracija zapadnog uticaja kome svi moraju da se priklone, već smanjenje prihoda Kremlja.

U tom pogledu, ne treba ni očekivati da će se značajne države van G7 i EU pridružiti ograničenju cene ruske nafte, ali će nastaviti da je kupuju po još nižoj ceni od sadašnje (a ona je već snižena u odnosu na tržišnu). Time zapravo svi dobijaju, osim Rusije. Rezultat ovog instrumenta zavisiće od konzistentnosti njegove primene (nedopuštanja korupcije, mešanja nafte i slično), kao i od nivoa proizvodnje nafte koji određuje naftni kartel OPEC.

Ukoliko OPEC ne odluči da dalje smanji proizvodnju nafte, to će biti veliki udarac za Rusiju kojoj je neophodno da i drugi proizvođači smanje proizvodnju, kako cena njene nafte ne bi ozbiljnije izgubila na vrednosti. Najracionalnija odluka za arapske članice OPEC-a bila bi da sada ne unose nikakve izmene u kvote za proizvodnju nafte, već da sačekaju da se uvere u rezultat politike EU i G7, te da se klade na pobedničkog konja.

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar