Crkveno i političko pitanje u Ukrajini

Koliko god hrišćanski ideal bio da crkva i politika budu dve razdvojene sfere ljudskog života, toliko ih istorijska praksa u tome i demantuje. Politika se meša u crkvena pitanja, a crkva se meša u politička. Kroz mnoge vekove, postoje periodi kada crkva dominira društvenim i političkim životom, ali i oni kada državna rukovodstva upravljaju crkvom na sopstvenu korist. Napad na Ukrajinu koji traje od 2014. godine, odvija se u različitim sferama, pa se preliva i na crkvenu. Nedavno je pažnju javnosti privukla odluka Pravoslavne crkve Ukrajine da ovaj Božić proslavi sa većinom pravoslavnih pomesnih crkava, kao i sa zapadnim hrišćanima, 25. decembra po kalendaru, po kome svi živimo i organizujemo svoju svakodnevicu, zbog čega je i crkvena tema još jednom postala aktuelna.

U Ukrajini postoje dve pravoslavne verske strukture koje se nalaze u međusobnom konfliktu: Pravoslavna crkva Ukrajine (PCU), koju kao kanonsku priznaju grčke crkve sa Carigradskom patrijaršijom na čelu i, do ove godine pod jurisdikcijom Ruske pravoslavne crkve (RPC), Ukrajinska pravoslavna crkva (UPC), koju kao kanonsku priznaju sve ostale pomesne crkve. UPC raspolaže sa više hramova od PCU, a takođe ima više aktivnih vernika (ljudi koji redovno posećuju hramove i učestvuju u liturgiji). Međutim, PCU uživa veću popularnost u ukrajinskom društvu među ljudima koji se deklarišu kao pravoslavci (bez obzira na to da li su aktivni vernici ili ne). Tako je po poslednjem istraživanju Кijevskog međunarodnog instituta sociologije, objavljenog u junu 2021. godine, 58 odsto ispitanika koji su se deklarisali kao pravoslavci izabralo PCU kao svoju crkvu, dok je isti izbor sa UPC načinilo 25,4 odsto ispitanika, ostatak građana Ukrajine koji se smatraju pravoslavcima izrazio se da ne oseća privrženost nijednoj crkvenoj organizaciji. Ovde još jednom treba napraviti distinkciju među aktivnim vernicima i ljudima koji baštine pravoslavni identitet, ali nisu zainteresovani za verski život. U celini, u Ukrajini se 72,7 odsto građana izjasnilo da ispovedaju pravoslavnu veru, 8,8 odsto da su grkokatolici (unijati), 6,8 odsto da su ateisti, 2,3 odsto da su protestanti, 2,3 odsto da pripadaju drugim hrišćanskim konfesijama i 0,9 odsto da su rimokatolici.

Bloomberg

 

Uzimajući u obzir da se odnos građana Ukrajine prema Rusiji, sasvim očekivano i prirodno, naglo promenio nagore početkom rata, možemo previše ne sumnjajući pretpostaviti da je PCU samo mogla dobiti na popularnosti, a UPC se po istoj skali spustiti dole. Po istraživanju javnog mnjenja gorenavedenog najprestižnijeg ukrajinskog sociološkog instituta, odnos prema Rusiji među građanima Ukrajine je u februaru 2021. godine bio podeljen - 42 procenta Ukrajinaca je imalo negativan odnos prema Rusiji, 41 odsto pozitivan. Od kraja 2021. godine odnos prema Rusiji se postepeno pogoršava, tada Rusija istupa sa ultimatumom Sjedinjenim Američkim Državama u kome zahteva da one povuku NATO na granice od 1997. godine, a ujedno počinje da gomila vojsku duž ukrajinske granice (50 odsto Ukrajinaca je protiv Rusije, 37 odsto je i dalje podržava). U maju 2022, tri meseca od početka rata, 92 procenta građana Ukrajine se negativno odnosi prema Rusiji, dok se pozitivno prema njoj odnosi svega dva procenta. Iako od 2021. godine po tom pitanju nema novih istraživanja, trendovi jasno upućuju da je i UPC morala izgubiti na popularnosti počevši od 24. februara. Pri tom treba istaći da to nije samo zbog njenih formalnih veza sa RPC, već i zbog podrške vojnim dejstvima Rusije u Ukrajini koje u javnost iznosi patrijarh RPC Kiril (Gundjajev).

Stanje stvari uopšte nije jednostavno kako na prvi pogled izgleda. Poglavar UPC, mitropolit Onufrije (Berezovski), od prvog dana rata istupio je protiv Putinovih imperijalnih ambicija i nedvosmisleno osudio rat, a krajem maja je UPC faktički proglasila autokefalnost, odvojila se od RPC i ujedno objavila da prestaje da se moli za patrijarha Kirila (Gundjajeva) kao svog nekadašnjeg poglavara. Prema tome, UPC nije direktan eksponent ruske politike u Ukrajini, kao što je to u svakom slučaju RPC. To nas i dovodi do veoma bitnog dela teksta, onog dela koji se tiče uloge RPC u okviru političkog sistema Rusije. RPC je od Petra Velikog igrala ulogu državnog ministarstva, bila je pod direktnom upravom državnih vlasti, mesto patrijarha je bilo ukinuto. Za vreme komunizma, RPC je prolazila kroz periode žestokog progona i kooperacije sa datim represivnim sistemom. Staljin je na isti način kao i ruski carevi došao na ideju da RPC pretvori u dodatak sovjetskoj politici. Padom komunističkog sistema, delovalo je da se i RPC konačno oslobađa od kontrole države, kontrole koja je prevazilazila okvire komunizma i sezala do početka 18. veka. Ipak, RPC će se sama odreći podarene slobode u prvoj deceniji 21. veka, kada se u Rusiju definitivno ponovo vraća samovlašće. Tada će se njeno rukovodstvo prikloniti novom neprikosnovenom centru moći - Vladimiru Putinu. Posle smrti patrijarha Aleksija II (Ridigera) 2008. godine, što je koincidentno i vreme kada Putinu ističe drugi predsednički mandat i kada postaje jasno da on ne namerava da se ikad povuče iz politike i napusti vlast, RPC prolazi kroz period ubrzane birokratizacije, a stil upravljanja crkvom novog patrijarha, nalikuje čvrstorukaškom stilu njegovog političkog parnjaka u Kremlju.

Depositphotos

 

RPC će zatim postati primalac pozamašnih izdataka iz državnog budžeta, koji će joj omogućiti da u periodu od 2010. do 2021. godine završi izgradnju 106 crkava samo u Moskvi. Među njima je i, u svakom pogledu, sablasni hram Oružanih sila Ruske Federacije na periferiji Moskve, koji po arhitekturi i unutrašnjem ustrojstvu više odaje utisak glavnog svetilišta nekog neznabožačkog ratnog božanstva nego pravoslavnog hrama (mozaik sa likom Staljina i Putina iznesen je iz hrama nemnogo pre njegovog zvaničnog otvaranja nakon burne negativne reakcije javnosti, pa i vernika RPC). Tamo će patrijarh Kiril (Gundjajev) održati tušt i tma političkih govora, pod plaštom propovedi, u kojima će davati moralno opravdanje za rat protiv naroda, koji on naziva bratskim, i protiv pravoslavne pastve, koju on smatra svojom. Na istom mestu će tokom trajanja ovog rata poglavar RPC ordenovati rukovodstvo Rosgvardije, čije jedinice imaju ulogu okupacione policije na zauzetoj ukrajinskoj teritoriji. Baš tu će isti čovek nakon objavljivanja mobilizacije u Rusiji, kao deo propovedi izjaviti kako svako ko pogine u ovom imperijalističkom ratu čini žrtveni podvig i time mu se opraštaju svi počinjeni gresi (antihrišćanska teza koja direktno korespondira sa obećanjem pape Urbana II de Ležerija o pranju svih grehova onima koji se pridruže Prvom krstaškom pohodu). Pored neposredne propagandne podrške legitimizaciji osvajačkog rata u očima ruskog naroda, rukovodstvo RPC dugi niz godina propagira samodržavlje kao božanski politički naum (to jest podržava diktaturu u Rusiji), rukovodeći čak i projektima (Rusija - moja istorija) koji, između ostalog, imaju za cilj prikazivanje u pozitivnom svetlu Josifa Visarionoviča Džugašvilija (Staljina), uz Adolfa Hitlera, najvećeg zločinca Evrope 20. veka. Naposletku, RPC je jedan od glavnih propagatora ideologije ruskog sveta, imperijalističke zamisli koja negira pravo na postojanje ukrajinske i beloruske nacije, a takođe zahteva proširenje granica same Rusije na teritorije nezavisnih država na koje njeno rukovodstvo polaže pravo.

Napisavši sve o vrhu RPC od 2008. godine i njenom ulogom de fakto ministarstva Putinove Rusije, moramo dodati da među sveštenstvom i vernicima RPC postoje mnogi ljudi koji ne dele imperijalističke i osvajačke poglede svojih poglavara. Tako je prvi građanin Rusije, koji je osuđen za krivično delo diskreditacije ruske armije i koji je zatim novčano kažnjen po istom postupku, niko drugi do Joan Burdin, seoski sveštenik RPC iz Kostromske oblasti. On je na propovedi 25. februara izneo niz hrišćanskih stavova protiv rata, ne govoreći uopšte o politici, niti spominjući konkretne vođe ruske države. Njega su vlastima prijavili sopstveni parohijani (njih par) i on je izveden pred sud, gde se zaista biblijski, sa dobrotom i dubinom duhovnog poimanja, suprotstavio optužbama nasilnog državnog aparata. Razume se da nikakvu podršku, pa ni verbalnu, od vrha RPC u svoju odbranu nije dobio. U Ukrajini je UPC postupila suprotno - njeno rukovodstvo je istupilo protiv rata i u zaštitu svog naroda, dok su neki njeni pojedinačni sveštenici i monasi, sledbenici ideologije ruskog sveta, u tajnosti nastavili da podržavaju invaziju strane sile na sopstvenu državu. Zahvaljujući pravednom i mudrom postupku vrha UPC, ova crkvena struktura je nastavila da funkcioniše čak i pod ratnim uslovima, koji su neizmerno teški. Za UPC preostaju dva konkretna zadatka - prvi, da do daljnjeg prekine sve odnose sa RPC, uključujući i školovanje svešteničkog kadra u Putinovoj Rusiji i drugi, da pronađe zajednički jezik sa Carigradskom patrijaršijom i PCU, crkvenom strukturom koja uživa veće poverenje javnosti u Ukrajini. Ipak se mora pozdraviti veliki podvig vrha UPC da javno odbaci ideolgiju ruskog sveta i imperijalistička nastojanja Vladimira Putina, i to na samom početku, kada nije bilo jasno da će Ukrajina izdržati totalni napad preko cele svoje granice sa Rusijom.

Bloomberg

 

Proces davanja autokefalije Makedonskoj pravoslavnoj crkvi (MPC) ima određene dodirne tačke sa onim što se dešava u Ukrajini. Srpska pravoslavna crkva (SPC), predosetivši trenutak slabosti Rusije i RPC pod njenim pokroviteljstvom posle 24. februara, razumela je da Carigradska patrijaršija dobija na uticaju i da će uskoro povući sopstveni potez u Makedoniji, to jest priznati sa svoje strane i pod svojim uslovima autokefaliju MPC. Stoga je SPC postupila preventivno, sama je dala autokefaliju MPC u dogovoru sa njenim rukovodstvom i na taj način izbegla stupanje u sukob sa Carigradom i potrebu da se opredeli među njim i Moskvom (što je u skladu sa, sve teže ostvarivom, državnom politikom daljeg sedenja na dve stolice), dok je pritom rešila otvoren problem koji ju je mučio decenijama (zajedno sa pravoslavnim vernicima u Makedoniji). Time je vrh SPC otvoreno demonstrirao da se odriče ideologije srpskog sveta, barem što se tiče Makedonije, i da ne namerava dalje da negira nacionalni identitet Makedonaca iz čisto političkih razloga. SPC je ovo lakše palo jer Republika Srbija ne polaže nikakve pretenzije na Severnu Makedoniju, to jest ne postoji nikakva državna ideologija koja bi diktirala put ka narušavanju suvereniteta makedonske države (u Rusiji je ta ideologija u slučaju odnosa prema Ukrajini očigledna).

U okviru crkvenog pitanja, rat koji je Vladimir Putin započeo poremetio je ravnotežu moći među pravoslavnim pomesnim crkvama, koja je ranije postojala među Moskvom i Carigradom kao dva sukobljena centra uticaja (SPC je bila bliža moskovskom taboru, ali nikada se nije opredelila do kraja), dok su grčke crkve oduvek gravitirale prema Carigradu, a u poslednje vreme su im se pridružile i rumunska i bugarska crkva. Rat, u kome Moskva nije uspela da dostigne brzu pobedu, direktno je prouzrokovao razdvajanje Ukrajinske pravoslavne crkve od ruske, kao i priznanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, što je učinila srpska crkva. Kao što je slučaj i u domenu politike i ekonomije, pa i bezbednosti, Rusija je danas slabija nego što je bila 24. februara i kada se analiziraju položaj i uticaj RPC u svetu. Interesantno je to da je SPC odmah prepoznala trenutak i reagovala pravovremeno, što se za državu Srbiju i njeno rukovodstvo ne može reći. Istine radi, ipak SPC nikome ne polaže račune (osim državnom rukovodstvu u Beogradu), jer se njeni velikodostojnici ne biraju na opštim izborima, a državna vlast mora biti potvrđena izbornim procesom (iako taj proces katkad ne deluje sasvim pošteno).

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.