Rat u Evropi bez trajnog mira na vidiku

Jun je doneo čitav niz zapleta u Rusko-ukrajinskom ratu, ali ono što izostaje jeste kredibilni put ka raspletu. 

U Švajcarskoj se tokom 15. i 16. juna održava globalni mirovni samit na zahtev Ukrajine. Nakon nedelja intenzivnih pregovora, ambasadori EU su kasno u petak, 14. juna, postigli načelni dogovor o pregovaračkim okvirima za otvaranje pristupnih pregovora za Ukrajinu i Moldaviju.

Istovremeno je na samitu Grupe 7 postignut konsenzus oko pružanja pozajmice Ukrajini od 50 milijardi dolara, dok će kao kolateral za dati kredit poslužiti deo zamrznute mase ruskih finansijskih sredstava. Na marginama istog samita, Ukrajina i SAD su potpisale sporazum o saradnji u sferi bezbednosti, čija sadržina, doduše, nije revolucionarna. 

Paralelno s ovim događajima, Sjedinjene Američke Države su intenzivirale sankcione napore protiv Rusije u finansijskom sektoru. Mnogo pažnje medijske javnosti bilo je usmereno na najavu Vašingtona prošle nedelje o uvođenju novih ograničenja Rusiji, usmerenih na sankcionisanje Moskovske berze, najveće berze u zemlji. U suštini, date mere su ostavile Rusiju bez mogućnosti trgovine glavnim rezervnim valutama.

Međutim, najznačajnija najava je da SAD proširuju obim sekundarnih sankcija koje se tiču kompanija koje posluju sa Rusijom, dok se u samom naslovu saopštenja za štampu američkog Ministarstva finansija pominje konstatacija o završetku tranzicije Rusije ka "punoj ratnoj ekonomiji". 

U međuvremenu, i lider Rusije, Vladimir Putin, istupio je sa sopstvenim predlogom uslova za prekid vatre u Ukrajini: povlačenje ukrajinskih vojnih snaga iz četiri oblasti koje je Rusija zvanično anektirala i od kojih u potpunosti kontroliše samo jednu – Lugansku, te zvanična objava Kijeva o odustajanju od članstva u NATO.

Dakle, ne radi se o uslovima za zaključenje mira, već o uslovima za započinjanje mirovnih pregovora. Pritom, zvanična Rusija zauzima stav da Volodimir Zelenski više nije legalni predsednik Ukrajine nakon što mu je istekao petogodišnji mandat, iako ustav Ukrajine propisuje da izbori ne mogu biti održani tokom ratnog stanja, koje je u Ukrajini na snazi od 2022. godine. 

Iz predočenog spiska događaja, stvara se jasna slika da trajni mir u Evropi u uslovima antagonističke Rusije jednostavno nije moguć. To sa sobom povlači dugoročne političke, bezbednosne, energetske, pa, naravno, i ekonomske posledice.

Konkretno, Rusko-ukrajinski rat može biti završen jedino u slučaju povlačenja zapadne pomoći Ukrajini, usled političkih promena najpre u Vašingtonu ili u slučaju početka političke tranzicije u Rusiji, koja ni ne mora biti sasvim demokratska po prirodi. Kako su oba scenarija u datom trenutku u domenu teorije, jedini mogući rasplet tekućeg rata jeste smanjenje intenziteta borbi nakon iscrpljivanja resursa, koje politički i ekonomski faktori dozvoljavaju. U principu, to bi bila varijacija na korejski scenario po kome rat nikada ne bi bio završen, ali bi postepeno intenzitet sukoba bio snižavan. 

Depositphotos

 

Deluje da takav ishod zadovoljava interese i Moskve i Vašingtona. Putin dobija večni rat kojim može da opravdava svoj, sada već, totalitarni režim, dok SAD zaustavljaju dalje prodiranje Rusije na kontinentu i dostižu "časno primirje", pritom zaustavljajući spiralu eskalacije sukoba koji svakako poseduje teorijski potencijal da se prelije van granica regionalnog.

U skladu sa tim, Ukrajina dobija određena finansijska i vojna sredstva, kao i političke i bezbednosne garancije. Čitav smisao ukrajinskog mirovnog skupa u Švajcarskoj jeste izgradnja platforme postojanja i funkcionisanja Ukrajine nakon što intenzitet sukoba bude snižen u budućnosti. Može se reći da prisustvujemo inicijalnoj fazi oblikovanja Ukrajine budućnosti, koja se u prvom redu kreće ka EU, a dobija bezbednosne garancije umesto brzog stupanja u NATO. Njene međunarodno priznate granice ne bi bile zvanično menjane, ali bi Ukrajina bila integrisana u zapadne političko-ekonomske i bezbednosne strukture, imajući u vidu teritoriju koja je pod efektivnom kontrolom njenih snaga. 

Na samom mirovnom samitu, učešće će uzeti 92 države i predstavnici osam svetskih organizacija. Iako politički nivo predstavljenosti država na samitu varira - neke šalju šefove država ili diplomatije, a drugi diplomatske predstavnike - spisak onih koji su prihvatili poziv Ukrajine nije razočaravajuć.

Volodimir Zelenski / Bloomberg

Svakako da je od nezapadnih zemalja Indija najvažniji gost samita, čiji je premijer, Narendra Modi, 14. juna demonstrativno održao prijateljski sastanak sa Zelenskim. Zemlje Bliskog istoka takođe su se odazvale pozivu, između ostalih, samitu prisustvuju Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Izrael i Turska. Izostanak Egipta je primetan.

Od zemalja jugoistočne Azije, bitne zvanice su Indonezija, Singapur i Tajland, sa izostankom Malezije. Južna Amerika je odlično predstavljena, uz Argentinu, Čile, Peru i Meksiko, a Brazil je poslao zastupnika na nivou posmatrača, iako je prethodno najavljivano da Brazil neće uzeti nikakvog učešća u samitu.

Od afričkih zemalja, najvažnije je prisustvo diplomatskog predstavnika Južne Afrike. Naravno, čitava Evropa je prisutna, uključujući i Srbiju. Kina, za koju se dugo vremena nije znalo da li će prisustvovati samitu, ipak nije deo njega, što prati trend intenziviranja trgovinskog rata između SAD i Kine. 

U toku je pozicioniranje najvećih ekonomija sveta u postglobalnoj eri. Principi slobodnog tržišta će nastaviti da egzistiraju među demokratskim savezničkim državama ili demokratijama i neutralnim autokratijama.

Blok Kina-Rusija je u poodmakloj fazi razvoja, u kome će Rusija imati ulogu mlađeg partnera i služiti Kini kao izvor jeftinih energetskih resursa i destabilizujući faktor na evropskom kontinentu. Naravno da će date projekcije usporiti globalni rast ekonomije i njenu umreženost, čime će najviše biti pogođene manje razvijene države.

Naposletku, geografija, klasični faktor politike i ekonomije koji je poslednjih nekoliko decenija razvoja interneta počeo da gubi na značaju kako u svesti čoveka, tako i u donošenju političkih odluka, napraviće veliki povratak na scenu. Politička rukovodstva koja budu pokušala da ponove ulogu Albanije Envera Hoxhae, koja stvara strateška savezništva sa državom na drugom kraju sveta, a ne integriše se u neposredno okruženje - biće najviše kažnjena na kraju.