Saradnja Rusije i Severne Koreje – put iz ili u izolaciju?

Prognozira se da će cena ruskog gasa namenjena izvozu u Kinu naredne godine u proseku iznositi 271,6 američkih dolara po 1.000 kubnih metara u poređenju sa prosečnih 481,7 dolara za klijente u Evropi i Turskoj. Ovaj broj stoji u vladinom izveštaju, koji predstavlja srednjoročni period kretanja cena prirodnog gasa do 2026. godine, a koji je početkom septembra podnet na uvid premijeru Ruske Federacije Mihailu Mišustinu. Paralelno sa ovim indikativnim podacima neisplativosti sečenja grane na kojoj Kremlj sam sedi, protekao je samit G20 u Indiji, na kome nije prisustvovao Vladimir Putin. Za njim je raspisana poternica Međunarodnog krivičnog suda u Hagu i njega u Nju Delhiju nije želeo da vidi Narendra Modi, indijski premijer. Putin je takođe bio prinuđen da propusti i nedavni samit Briksa u Južnoj Africi. Samit G20 je protekao u znaku produbljivanja saradnje Sjedinjenih Američkih Država i Indije, kao i diplomatskih signala naftnih zalivskih država da njihova nova avantura sa Kinom ne znači i prekid odnosa sa Vašingtonom – njima se može da sede na dve stolice.

Tako su, uz široke osmehe i čvrst stisak ruke, za kamere pozirali Biden i Modi, najavljujući grandiozni infrastrukturni projekat koji treba da poveže Indiju, Bliski istok i Evropu. Kao i konkurentski grandomanski projekat Kine "Pojas i put" i pomenuti poduhvat je na dugačkom štapu, međutim, u datom trenutku, bitnija su diplomatska usmeravanja od konkretne realizacije projekata za koje će biti potrebne godine, ako ne i decenije. Tim pre što samitu G20 prvi put nije prisustvovao i lider Kine Xi Jinping. Mogle su se čuti razne spekulacije o razlozima za njegov izostanak, ali su dve od njih ponajviše izdržale test vremena: 1) odnosi Kine i Indije su u lošem stanju (što dosta toga govori o budućem nefunkcionisanju samog Briksa) i 2) Xi je zauzet čistkama unutar administrativnog i vojnog aparata Kine (kao što je iz javnosti misteriozno nestao ministar spoljnih poslova te zemlje, njegovim stopama je pošao i još aktuelni ministar odbrane, koga je Xi postavio na dato mesto tek pre šest meseci).

Bloomberg

 

Kad smo kod tajanstvenih slučajeva iščezavanja kineskih visokih državnih funkcionera, na kojima bi im pozavideo i Harry Houdini, zadivljujuća je paralela između zatvorenosti Kine i zapravo otvorenosti ruskog sistema upravljanja. Naravno da Rusija nije transparentna država po pitanju toka zvaničnih političkih procesa, ali se o tome ko je pao u nemilost, a ko dobio veći deo kolača, zna maltene iz prve ruke, dok zapadni mediji sačinjavaju čitave članke o Kini koji se doslovce mogu svesti na frazu "nešto se dešava, ne znamo tačno šta, ali moglo bi da bude ozbiljno". To samo pokazuje da je ruski politički sistem još daleko od svog staljinističkog prethodnika, te da je od autokratije do totalitarizma, u eri koliko-toliko slobodnog interneta, ne tako kratak put.

Nakon ovih izloženih prizora – kineske eksploatacije lošeg položaja u koji je Rusija samu sebe dovela, zaokupljenosti Kine sopstvenom ekonomskom i političkom nestabilnošću, te nemogućnošću Putina da zvanično poseti čak i one države čije vlasti ne odbacuju kremaljsku propagandu; neminovno dolazimo i do ponovnog zbližavanja Rusije i Severne Koreje, očito u skladu sa klišeiziranom frazom "prva ljubav zaborava nema". Iako je Staljin svojevremeno potpomogao komunistički eksperiment i u Kini i u Koreji, savremena Rusija i Severna Koreja nisu gajile preterano tople odnose. Podsetimo se da je Rusija u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija podržala sankcije protiv Pjongjanga, kao što je svojevremeno glasala i za sankcione mere protiv SR Jugoslavije. Ipak, kako je sada zvaničnoj Moskvi sasvim svejedno s kim će se povezati, to mogu biti i Talibani i Al-Kaida, Rusija se okreće svom starom kameradu Severnoj Koreji. Koja je nužda naterala Rusiju na tako nešto? Rat sa Ukrajinom koji se neočekivano odužio, dabome. Ruska armija je u toku prethodne ratne godine potrošila oko 10 miliona komada artiljerijske municije, a njena industrija je tek na putu da dostigne godišnju proizvodnju od dva miliona komada artiljerijske municije (što je skok u odnosu na predratni period). Severna Koreja je idealan partner, koji može da omogući Rusiji da ostane u ovom konfliktu još godinu, a možda i dve.

Bloomberg

 

Budući da je Severna Koreja samoizolovana feudalna monarhija sa komunističkom ikonografijom, nemamo nikakve precizne podatke o njenim zalihama naoružanja. S druge strane, poznato nam je da, dok je Južna Koreja razvila svoju ekonomiju, pa naposletku i demokratski sistem upravljanja, Severna Koreja je uspela jedino u tome da skladišti ogromnu količinu sovjetskog naoružanja. Sada, po dobrom starom modelu robne razmene iliti trampe, Rusija može omogućiti svom partneru u izolaciji raketnu tehnologiju, a zauzvrat dobiti artiljerijsku municiju, pa i određenu količinu sovjetskih artiljerijskih raketnih lansera. Rusiji su takođe potrebni sastojci za proizvodnju raketnog goriva i bazičnih eksploziva, neophodnih za rakete i avionske bombe. Iako je zapadna vojna industrija na višem stupnju tehnološkog razvoja i efikasnosti od ruske, te uz određeni trud i političku volju može mnogostruko premašiti njene kapacitete, ruski vojno-industrijski kompleks poseduje alternativnu veštinu, poput njegovog drugog partnera u izolaciji – islamističkog Irana. Te sposobnosti se mogu objasniti kao uspešno modifikovanje zastarelih sistema naoružanja, uz korišćenje naizgled bezazlene tehnologije prokrijumčarene sa Zapada.

Ne treba očekivati nikakav sporazum slične sadržine na papiru. Oficijalno će Rusija i Severna Koreja davati izjave o kosmičkom programu i na teme slične sadržine lišene smisla (za razliku od savremene Rusije, Indija ima uspešan kosmički program). Zvaničnici Južne Koreje, čija je zemlja, osim Ukrajine, pod najvećom pretnjom vojne razmene Rusije i Severne Koreje, već su počeli da prete uvođenjem jednostranih sankcija Rusiji, ukoliko primete da pomenuta saradnja daje plodove. Iako je Južna Koreja deo svetskog "zapadnog" sveta, njene kompanije – Samsung Electronics, LG Electronics i Hyundai Motor Co. i dalje posluju u Rusiji. Kremlj je samom invazijom Ukrajine već pokazao da političke i vojne ciljeve stavlja ispred ekonomskih, a u ovom slučaju zaista i nema mnogo izbora. Rusiji je neophodna Severna Koreja i njen sovjetski arsenal naoružanja kako bi mogla da ostane u ratu sa Ukrajinom još godinu, dve, nadajući se da će Zapad prvi politički da posustane. A ukoliko ne posustane? Pošto Rusija nema održivu dugoročnu strategiju ni ekonomskog, niti vojnog razvoja, odgovor na to nimalo retoričko pitanje može isključivo biti – "o tom, potom".

 

Komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.