Manje rada, više novca - ekonomska tajna bogatih zemalja

Popularna izreka kaže da čovek ne bi trebalo da živi da bi radio, već da radi da bi živeo. Osim što je za većinu ljudi u moderno vreme egzistencijalna, mnogi psiholozi smatraju da je potreba za radom svojstvena ljudskoj prirodi. Društvo počiva na radu jer je to temelj za ostvarivanje materijalnog napretka i rasta kvaliteta života. Najbogatije države su one koje su oplemenile ljudski rad ili, ekonomskim rečnikom, povećale kvalitet ljudskog kapitala, što im često omogućuje da i bez obilja prirodnih sirovina na svojoj teritoriji stvaraju i održavaju najbogatije ekonomije na svetu.

Međutim, ljudi zahtevaju i aktivnosti koje ne podrazumevaju rad. To ne znači da ništa osim rada nije produktivno ili ekonomski i društveno korisno. Upravo suprotno - briga za decu, volontiranje, potrošnja te održavanje društvenih i porodičnih odnosa neke su od aktivnosti koje stvaraju veliku dodatnu vrednost u društvu, a da nisu rad. Iz toga proizlazi da manje vremena utrošenog na rad ostavlja više vremena za slobodne, ali društveno i individualno jako vredne aktivnosti.

Rad je ipak nužnost koja se ne može ignorisati. Zadovoljavanje primarnih ljudskih potreba, poput hrane, skloništa, odeće i obuće uveliko zavisi od materijalnih mogućnosti koje proizilaze iz rada. Bitan je balans između rada i slobodnog vremena, a idealno maksimizovanje vrednosti rada da bi se minimizovala potreba za potrošenim vremenom na njega. U suštini se postavlja pitanje kako raditi što manje, a imati što više koristi od rada. Glavni je način za to na većem nivou da se država sve više ekonomski razvije. Jednostavno rečeno, stanovnici bogatijih država rade manje nego stanovnici siromašnih država. Kako to?

Ne mora da se posmatra globalna slika da bi se došlo do zaključka da je ekonomski razvoj najbolji put za ostvarivanje manje potrebe za radom. To se vidi već na nivou Evrope. Na zapadu Evrope se samo u jednoj državi radi više od 37 sati nedeljno, Portugaliji (37,5 sati). Najmanje sati nedeljno odrade stanovnici Holandije, tek 32,1 sat. Manje od 34 sata nedeljno radi se još u Nemačkoj (33,9 sati), Austriji (33,9 sati), Danskoj (33,9 sati) i Norveškoj (33,7 sati).

Na istoku Evrope radi se između 37 i 43,1 sat nedeljno, s izuzetkom Estonije (36,5 sati). Najdužu satnicu u nedelji odrade stanovnici Turske (43,1 sata), Srbije (41,3 sata) i Grčke (39,8 sati). U Sloveniji se nedeljno radi 38 sati, a u Hrvatskoj 37,8 sati. Već je na prvi pogled vidljivo kako postoji negativna korelacija između visine BDP-a po stanovniku i prosečnog broja radnih sati nedeljno. Okvirno, što je država više razvijena, to njeni građani nedeljno rade manji broj sati.

U Adria regionu radi se sve manje

Ne radi se samo o zakonitosti koja postoji kada se države upoređuju međusobno nego i za svaku državu pojedinačno važi da što se više ekonomski razvija, to njeno stanovništvo manje radi. Prošle godine su zaposleni između 20 i 64 godine u Hrvatskoj radili 0,5 sati nedeljno manje nego 2015. To je još uvek iznad proseka EU, u kojem je prosečni broj nedeljnih radnih sati pao sa 36,9 2015. na 36 2024. Još veći pad u tom razdoblju zabeležile su Slovenija i Srbija, sa 39 na 38, odnosno s 42,3 sata na 41,3 sata. Iako su podaci nepotpuni, BiH, Severna Makedonija i Crna Gora beleže sličan trend. Ekonomski rast dovodi do smanjenja broja nedeljnih stvarnih radnih sati.

 

 

Siromašni moraju da rade mnogo više od bogatih

Podaci OECD-a dokazuju pravilo da siromašniji više rade od bogatih, na globalnom nivou. Od država za koje organizacija prikuplja podatke, najviše stvarnih radnih sati odrade zaposleni u Peruu, Meksiku i Kostariki, njih više od dve hiljade. S duge strane, u bogatim državama Evrope, poput Nemačke, Danske, Holandije, Norveške, Švedske, Francuske itd. radi se manje od 1,6 hiljada sati godišnje. Ipak, ne zavisi sve isključivo od visine standarda. Postoje države koje delimično iskaču, tj. rade neobično mnogo s obzirom na nivo ekonomskog razvoja, poput SAD sa 1.799 radnih sati godišnje i Južne Koreje sa 1.872 radna sata godišnje. Međutim, okvirno pravilo da što je država razvijenija i bogatija, to stanovništvo radi manji broj radnih sati godišnje jako je čvrsto. Primera radi, iako zaposleni u SAD rade neobično dugo za nivo dostignutog standarda, to je ipak 453 sata manje nego radnici Perua i 498 sati manje od radnika u Kolumbiji.

U celoj evidenciji OECD-a postoji samo jedna država u kojoj se 2023. radilo više radnih sati godišnje nego 2010. godine, Velika Britanija. U svim ostalim državama radilo se manje, te je prosečno na nivou celog OECD-a broj godišnjih radnih sati pao sa 1.797 2010. na 1.742 2023. U Hrvatskoj je 2010. prosečni godišnji broj stvarnih radnih sati iznosio 1.942, a 2023. 1.837 sata, a u Sloveniji je prosečni radnik između 20 i 64 godine radio 1.680 stvarnih radnih sati, što je smanjeno na 1.616 sati do 2023.

 

 

Raditi kvalitetno, a ne dugo

Bogatije države mogu da priušte da im stanovništvo radi manje sati i bez obzira na to zadrže visoki standard zato što su im radnici produktivniji nego u siromašnim državama. To je delimično rezultat "kvalitetnije" radne snage, koja je obrazovanija, kvalifikovanija, zdravija i upotrebljava bolje poslovne procese. Drugi uzrok je razlika u tipu industrija koje postoje u određenoj državi. Bogatije države imaju kompleksnije industrije koje ostvaruju veću dodatu vrednost po radniku, kapitalno su intenzivnije (siromašne države oslanjaju se na radno intenzivnu industriju) i generalno su profitabilnije.

Radi se o međuzavisnosti. Industrije visoke dodatne vrednosti zahtevaju visokokvalifikovanu radnu snagu, visoka kapitalna opremljenost omogućuje radu veću produktivnost, a sam kapital zahteva obrazovanu radnu snagu da bi se mogao efikasno upotrebljavati. Na primer, mašina koja se koristi u proizvodnji robe visoke dodate vrednosti ne može biti korišćena ako nema kvalifikovane radne snage u državi. Zbog toga u državama poput Irske, Norveške, Danske, Belgije i Švajcarske mogu nedeljno i godišnje raditi manji broj sati, a svejedno da stvore daleko veću vrednost od radnika u manje razvijenim državama koji vremenski rade mnogo više.

Važne su i institucije, formalne i neformalne. Bogate države imaju zajedničke karakteristike kao što su visoko ulaganje u istraživanje i razvoj, uspešne obrazovne institucije, efikasan pravosudni aparat, niske stope kriminala i korupcije te efikasno zdravstvo. Postoji i snažna pozitivna korelacija između ekonomskih sloboda tog nivoa ekonomskog prosperiteta u državama u smeru da u bogatijim državama postoje veće ekonomske slobode.

Produktivnost po satu rada u Bugarskoj, Grčkoj, Hrvatskoj, Poljskoj, Mađarskoj, Letoniji, Portugaliji i Rumuniji se 2023. kretala između 40 i 60 dolara po satu rada, dok je u SAD, Danskoj, Švajcarskoj, Belgiji, Luksemburgu, Norveškoj i Irskoj bila između 90 i 150 dolara.

 

 

'Nova Evropa' sustiže 'Staru Evropu'

U celoj EU produktivnost raste jako sporo poslednjih godina, pre svega zbog sporog rasta produktivnosti u velikim bogatim državama poput Nemačke, Italije i Francuske. Razvijene države sveta se već decenijama muče s problemom sporog rasta produktivnosti, uprkos digitalizaciji, automatizaciji, robotizaciji i sličnim procesima koji su revolucionirali modernu ekonomiju. No države tzv. "Nove Evrope", među kojima je i Hrvatska, ostvaruju bolji rast produktivnosti.

Prošle godine je produktivnost po satu rada u Hrvatskoj bila 16,85 odsto veća nego 2020. godini, u Srbiji 18,26 odsto veća, Bugarskoj 12,57 odsto veća, a Poljskoj 11,93 odsto veća. Na nivou celog EU je u posmatranom periodu praktički bila nepromenjena.

 

 

Oni koji žele da rade manje prvo moraju postati bogatiji

Kako bi se moglo manje raditi, treba se prvo ekonomski razviti i obogatiti. Koristi od ekonomskog napretka dvostruke su: povećavaju se realne plate i raste standard građana, a istovremeno se može raditi sve manje, što ostavlja više vremena za druge aktivnosti, kao što su volontiranje, briga o deci, druženje, dodatno obrazovanje i sl.

Odrediti cilj lako je, sve države žele ekonomski napredak. Kako stići do tog cilja na najefikasniji mogući način teško je pitanje. Povećavanjem produktivnosti rada, svakako, ali koje politike i alate koristiti kako bi se to ostvarilo? Kvalitet odgovora na to pitanje stvara razlike u ekonomskim sudbinama država.