Grčka uvodi radni dan od 13 sati, prva u EU

Radnike širom sveta zaprepastila je vest da jedna zemlja povećava broj dnevnih radnih sati sa devet na 13. Međutim, to ne znači da će standardno radno vreme umesto osam trajati 13 sati dnevno, već da se poslodavcima ostavlja mogućnost da organizuju radno vreme u trajanju do 13 sati dnevno, uz stroga zakonska ograničenja.

Zapravo, biće dozvoljeno da se toliko dugo radi najviše 37 dana godišnje, odnosno otprilike tri dana mesečno. Ograničenje maksimalno dozvoljenih 48 radnih sati nedeljno ostaje na snazi, a prekovremeni sati (rad preko standardnih osam sati dnevno) biće plaćeni 40 odsto više.

Bez obzira na to što zakon nije toliko rigidan kako se na prvi pogled čini, on počiva na potpuno pogrešnim pretpostavkama. Obrazloženje grčkih vlasti je da se želi podstaći ekonomski rast i nadoknaditi nedostatak radne snage. Međutim, oba razloga su loša - veći broj radnih sati neće dovesti ni do jednog ni do drugog.

Kako je došlo do ovoga

Grčka se već gotovo dve decenije nalazi u dubokoj krizi. Decenije veštačkog održavanja ekonomskog rasta zasnovanog na visokom zaduživanju naglo su i spektakularno okončane izbijanjem svetske finansijske krize 2008. godine.

Oslanjanje na kredite, preveliki socijalni izdaci, raširena korupcija, nedostatak ulaganja u istraživanje i razvoj, loš poreski sistem i masovno izbegavanje plaćanja poreza, kao i prevelika zavisnost od turizma - sve te nagomilane greške došle su na naplatu.

Od standarda koji je 2008. bio na nivou Južne Koreje, Grčka je u narednih desetak godina pala na nivo Hrvatske i Rumunije (kada se uzmu u obzir razlike u cenama, čak i niže). Jedna generacija Slovenaca, Poljaka i Čeha nekada je na Grčku gledala kao na bogatu državu koju treba dostići, dok danas nova generacija Grka na Sloveniju, Poljsku i Češku gleda kao na razvijenije zemlje sa boljim životnim standardom.

Grčka je od bankrota spasena intervencijom "trojke" (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) - ogromnim oprostom i refinansiranjem dugova, u čemu su učestvovale i same države članice Evropske unije, posebno Nemačka. Tokom nekoliko godina Grčkoj je oprošteno oko 100 milijardi evra duga, a najmanje još toliko je refinansirano.

Prava cena decenija veštačkog napumpavanja ekonomije bila je mnogo veća. Drastično su smanjene penzije i plate, povećani porezi, javna potrošnja je srezana, podignuta je starosna granica za odlazak u penziju, a državna imovina rasprodavana. Uveden je niz reformi, od kojih su neke bile korisne, a neke štetne.

Produženje radnog dana na 13 sati predstavlja još jednu u, naizgled, beskonačnom nizu takvih promena, ali potpuno promašenu meru, sa pogrešnim opravdanjima.

 

 

Grci već rade nekoliko stotina sati više nego bogati

Put ka privrednom rastu ne vodi kroz povećavanje broja radnih sati, već kroz rast produktivnosti po satu rada. Zapravo, pravilo (uz nekoliko izuzetaka) glasi: što je zemlja bogatija, to se u njoj manje radi. U najbogatijim državama sveta radi se i nekoliko stotina sati godišnje manje nego u najsiromašnijim.

Čak i zaposleni u državama poput Perua, Meksika, Kostarike i Čilea (koje nisu među najmanje razvijenima) rade 700 do 800 sati godišnje više od radnika u najbogatijim članicama Evropske unije.

Radnici u Grčkoj su 2010. godine, u jeku duboke krize, radili u proseku 1.931 sat godišnje, a do 2023. broj radnih sati u Grčkoj je pao na 1.897.

Radnici u Nemačkoj, Danskoj, Holandiji, Norveškoj i drugim razvijenim zemljama rade više od 400 sati manje godišnje od grčkih radnika - a opet, te zemlje nemaju ni približno tolikih ekonomskih problema.

 

 

Veći broj radnih sati neće nadoknaditi nisku produktivnost

Pravilo je da broj godišnjih radnih sati već decenijama opada u svim državama sveta. U najrazvijenijim evropskim zemljama pedesetih godina prošlog veka radilo se nekoliko stotina sati godišnje više nego danas. Tada je i broj radnih sati u Grčkoj bio znatno bliži onome u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji nego što je danas, a ta razlika se iz decenije u deceniju samo povećavala.

Tajna je u produktivnosti radnog sata, a ne u ukupnom broju radnih sati. Prosečan radnik u Nemačkoj ne mora godišnje da radi 1.900 sati da bi proizveo dovoljno vrednosti da opravda svoju platu, gledano figurativno, na nivou čitave ekonomije. U manje razvijenim državama, međutim, radnici moraju da rade stotine sati više godišnje da bi zaradili nekoliko puta manje plate.

Prema podacima, zaposleni u Grčkoj ostvaruju 44,78 dolara BDP-a po satu rada. Iste godine, zaposleni u Norveškoj, Belgiji, Švajcarskoj, Danskoj, Holandiji i Nemačkoj ostvarivali su oko 90 dolara BDP-a po satu rada (izraženo u paritetu kupovne moći - PPP).

Iz toga proizlazi da bi, kada bi se u tim razvijenim državama radilo upola manje nego sada, one i dalje bile na ekonomskom nivou današnje Grčke. U praksi, to bi značilo od 750 do 800 sati rada godišnje, odnosno oko 60 sati mesečno ili svega tri sata dnevno - ako se ne računaju vikendi.

 

 

Povećati produktivnost teže je nego produžiti radni dan

Rešenje ekonomskih problema Grčke nije u produžavanju radnog vremena, već u rastu produktivnosti rada. Za razliku od zakonskog propisivanja mogućnosti trinaestosatnog radnog dana, povećanje produktivnosti je mnogo teži i dugotrajniji proces.

Na produktivnost utiče niz međusobno povezanih faktora, ali suština je u strukturi privrede. Da bi rad bio produktivniji, u ekonomiji se moraju proizvoditi kompleksniji proizvodi veće dodate vrednosti i sofisticiranije usluge. To zahteva ne samo veća ulaganja u istraživanje i razvoj već i kvalitetnije obrazovanu radnu snagu.

Istovremeno, potrebno je stvoriti privlačne uslove za investicije kako bi u zemlju stigle strane investicije u industrije visoke dodate vrednosti, što samo po sebi zahteva dublje poreske, zakonske i druge institucionalne reforme.

Mogućnost rada 13 sati dnevno neće dovesti do značajnog rasta životnog standarda u Grčkoj, niti u bilo kojoj zemlji koja odluči da uvede takav zakon.