Mnogo rada, malo dodate vrednosti - zašto Adria region zaostaje za EU

Produktivnost je jedan od najvažnijih pokazatelja dugoročnog ekonomskog razvoja, ali upravo na tom području Adria region i dalje značajno zaostaje za ostatkom Evrope. Iako se često govori o velikom angažmanu zaposlenih, podaci pokazuju da problem nije količina rada, već njegova produktivnost - dakle možda i radite mnogo, ali dodata vrednost je dosta niža od proseka Evropske unije (EU).

Svaki zaposleni u Adria regionu prosečno ostvaruje 31.500 evra dodate vrednosti godišnje, dok prosek EU iznosi 76.000 evra. Drugim rečima, zaposleni u Adria regionu doprinosi oko 2,4 puta manje dodate vrednosti od prosečnog zaposlenog u EU. To ne znači nužno da radimo manje, već da radimo znatno manje produktivno.

Glavni razlozi takvog zaostatka dobro su poznati: sporo uvođenje novih tehnologija, nedovoljna prilagođenost zaposlenih tehnološkim promenama, prevelik državni i lokalni aparat te relativno nizak udeo delatnosti s visokom dodatom vrednošću. Dodatno opterećenje predstavljaju i ostaci ekonomskog modela iz ranijeg sistema, u kojem produktivnost i stvaranje veće dodate vrednosti nisu bili među ključnim prioritetima, što je i danas vidljivo u delu kompanija i javnih institucija.

Često se upoređujemo s Češkom i Poljskom kao primerima uspešnih tranzicionih privreda, ali i prema njima još uvek značajno zaostajemo. Zemlje regiona CEE4 (Češka, Poljska, Mađarska i Rumunija) ostvaruju nominalnu produktivnost od oko 46.000 evra po zaposlenom, što je za gotovo 50 odsto više od proseka Adria regiona. Ipak, trendovi poslednjih godina pokazuju određeni napredak. Godine 2021. produktivnost Adria regiona iznosila je svega 61 odsto proseka CEE4, dok je danas narasla na 68 odsto. To znači da se jaz postupno smanjuje te da, uprkos velikom zaostatku, konvergencija ipak postoji.

Velike razlike postoje i unutar samog Adria regiona. Slovenija i Hrvatska ostvaruju više od 80 odsto proseka nominalne produktivnosti EU, dok se ostatak regiona nalazi na približno polovini evropskog proseka. Takve razlike odražavaju različit nivo tehnološke razvijenosti, strukture privreda i efikasnosti javnog sektora.

Ohrabrujuće je što se rast produktivnosti poslednjih godina vidi i kroz realne pokazatelje. Realna produktivnost rada, koja prikazuje bruto dodatu vrednost po odrađenom satu prilagođenu promenama cena, raste u Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji (dostupni podaci). To upućuje na zaključak da ekonomski rast poslednjih godina nije bio rezultat isključivo većeg angažmana rada i kapitala, nego i povećanja produktivnosti rada.

Najveći potencijal za dalje povećanje produktivnosti nalazi se u ulaganjima koja prate svetski tehnološki napredak. To pre svega podrazumeva razvoj industrija s visokom dodatom vrednošću, poput proizvodnje električne opreme i napredne industrije, uz postepeno napuštanje sektora s niskom dodatom vrednošću, poput tekstilne i kožarske industrije.

Koliko je produktivnost važna za životni standard pokazuje i poređenje dugoročnog rasta produktivnosti i BDP-a po stanovniku. Zemlje koje ostvaruju snažniji rast produktivnosti po pravilu beleže i brži rast životnog standarda. Srbija i Poljska najbolji su primeri takvog odnosa. U poslednjih deset godina obe zemlje ostvarivale su prosečnu godišnju stopu rasta realne produktivnosti od oko tri odsto, što je pratio gotovo jednako snažan rast BDP-a po stanovniku.

S druge strane, Mađarska pokazuje kako privredni rast nije uvek održiv ako nije praćen rastom produktivnosti. Visoka inflacija, politika subvencija i deprecijacija domaće valute ograničili su rast realne produktivnosti.

Velika očekivanja danas se polažu u veštačku inteligenciju kao alat koji bi mogao ubrzati rast produktivnosti. Međutim, ključni izazov neće biti sama dostupnost tehnologije, nego brzina njenog prihvatanja u poslovanju.

Trenutno oko 20 odsto kompanija u EU s više od deset zaposlenih koristi neki oblik veštačke inteligencije. U Adria regionu situacija je slabija. U Srbiji i BiH AI koristi oko 10 odsto kompanija, u Hrvatskoj 15 odsto, dok je Slovenija jedina iznad evropskog proseka, s udelom od 21 odsto. Upravo će ubrzano usvajanje veštačke inteligencije i drugih tehnologija biti jedan od ključnih preduslova za povećanje produktivnosti u narednim godinama. Iako je konvergencija prema razvijenijim evropskim privredama započela, sadašnje stope rasta upućuju na to da će za dostizanje evropskog proseka biti potrebne decenije.

Osim ulaganja u ljudski kapital, regionu su potrebna snažna ulaganja u fizički kapital, tehnologiju i inovacije kako bi se privreda usmerila prema delatnostima s višom dodatom vrednošću. Upravo je to najveći izazov jer je organski prelaz prema takvim industrijama otežan dugogodišnjim odlivom kvalifikovane radne snage, koji je značajno oslabio razvojni potencijal regiona. Bez ubrzanog tehnološkog napretka, kvalitetnijeg obrazovanja i snažnijih investicija u sektore visoke dodate vrednosti, razlika u produktivnosti između Adria regiona i ostatka EU teško će se značajnije smanjiti.