Likvidacija iranskog vođe i kraj nepisanih pravila ratovanja

U subotu, pod okriljem noći, prvi udari avijacije SAD i Izraela označili su pokretanje još jednog u nizu sukoba na Bliskom istoku. Posle meseci u kojima su se paralelno odvijali pregovori, pretnje i vojne pripreme, ti prvi udari označili su početak šireg regionalnog konflikta. Nakon napada na Iran, Islamska Republika je uzvratila po metama u Kataru, UAE, Kuvajtu, pa čak i na Kipru, gde se nalaze vojne baze Ujedinjenog Kraljevstva.

Kada je američki predsednik Donald Trump početkom januara ove godine najavio akcije protiv Irana, učinio je to pod parolom da dolazi u pomoć narodu Irana koji je protestovao na ulicama. Uz veoma jasnu poruku da američke "čizme" neće koračati Iranom, SAD i Izrael računali su na narod Irana da predvodi promenu režima koju žarko žele već nekoliko decenija. U međuvremenu su protesti ugušeni u krvi, tako da, uprkos sporadičnim slavljima po ulicama Teherana i drugih iranskih gradova, deluje da nema kritične mase koja bi ispratila vazdušne snage i svrgnula režim Islamske republike na zemlji.

 

S druge strane, Iran je napravio stratešku grešku jer je udarima po svojim arapskim susedima u Zalivu gurnuo njihovo vođstvo upravo u smeru u kojem su i Trump i Netanyahu želeli. Čak i ukoliko se vojne mete mogu smatrati legitimnim ciljevima, hotel Burj Al Arab u Dubaiju to svakako nije. Stoga, umesto da zemlje Zaliva, koje žive od otvorene trgovine i turizma, budu saveznice u cilju smirivanja tenzija, sada se otvoreno govori o njihovom odgovoru prema Iranu.

Verujem da će međusobni udari trajati još neko vreme i da će se, kao i dvanaestodnevni rat od prošlog leta, završiti primirjem. Bez želje SAD i Izraela da rizikuju živote svojih vojnika u kopnenoj invaziji na Iran, velike su šanse da će režim u Teheranu biti oslabljen, ali i dalje na vlasti. Primer Venecuele pokazao je da i ozloglašeni režim, iz ugla SAD, može vrlo brzo postati partner i prijatelj. Izrael i Netanyahu verovatno neće dozvoliti Trumpu takvu naglu promenu stava prema režimu u Teheranu, ali brzo primirje jeste u Trumpovom interesu jer trenutna intervencija u Iranu nije naišla na oduševljenje američke javnosti.

Dok čekamo ishod sukoba, želim da se osvrnem na jednu već poznatu činjenicu, ubistvo Ajatolaha Hamneija, koji je stradao u vazdušnom udaru prvog dana sukoba, kao i bivšeg predsednika Mahmuda Ahmadinedžada. Ovim tekstom ne pozivam nikoga da pusti suzu za iranskim verskim vođom, već skrećem pažnju na opasan presedan targetiranja šefa države od strane protivničke sile i dugoročne posledice koje slične aktivnosti mogu imati po mir i stabilnost.

Na Balkanu ćemo ajatolaha pamtiti po tome što je poslednji put dotakao tlo Evrope baš u Beogradu 1989. godine, kao i po njegovoj aktivnoj ulozi u ratu u Jugoslaviji. Njemu direktno podređene jedinice Iranske revolucionarne garde aktivno su učestvovale u sukobima, dok su instituti i fondacije finansirane iz Irana pomagale radikalizaciju muslimanskog stanovništva u BiH.

S druge strane, ubistvo šefa države od strane protivničke vojske predstavlja opasan presedan koji se gotovo nikada nije primenjivao. U međunarodnom javnom pravu ne postoji izričita zabrana gađanja političkog rukovodstva; neophodno je, međutim, utvrditi da li je konkretno lice legitimni vojni cilj. Kako je Republikanska garda direktno podređena ajatolahu, on se može smatrati vojnim ciljem, ali je istovremeno i šef države.

Od davnina su političko, pa i vojno rukovodstvo, često bivali pošteđeni, a zarobljeni su dobijali poseban status. Prvenstveno se tako postupalo kako pobednici ne bi i sami bili stavljeni na nišan sledećom prilikom - gotovo kao svojevrsni džentlmenski dogovor velikih sila. Napoleon je po svom padu prvo poslat na Elbu, pa na Svetu Helenu; sudilo se u Nirnbergu, Slobodanu Miloševiću i Sadamu Huseinu, dok Maduro još čeka svoj epilog. Tokom rata u Ukrajini, Rusija nije sistematski gađala objekte u kojima se nalazi Volodimir Zelenski, iako postoje tvrdnje o pokušajima atentata. Jedan od retkih istorijskih primera jeste ubistvo predsednika Avganistana Hafizullaha Amina od strane sovjetskih specijalnih snaga 1979. godine.

Zašto je ovo bitno? Ubistvom ajatolaha, SAD i Izrael postavili su presedan u kojem je ciljanje šefa države protivničke strane postalo prihvatljivo sredstvo ratovanja. Ukoliko se ispostavi da je njegova likvidacija napravila prevagu i ubrzala potencijalni pad režima, primamljivost ove opcije u budućim sukobima biće tim veća. Dok se presedan postavlja na Bliskom istoku, ostatak sveta pažljivo posmatra i uči. Moćni često prave grešku verujući da su presedani rezervisani samo za njih, ne sagledavajući dugoročne posledice sopstvenih postupaka. Ukoliko je "dozvoljeno" u Iranu, zašto ne bi bilo na nekom drugom žarištu?

Istorija međunarodnih presedana dobro je poznata narodima na Balkanu. Bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, NATO je bombardovao SR Jugoslaviju 78 dana. Taj rat, bez jasnog međunarodnopravnog osnova, delovao je kao bezazleni presedan protiv zemlje čije je političko rukovodstvo želelo da prkosi jedinoj supersili. Amerika, tada na vrhuncu svoje moći, nije trpela protivnike, niti se preterano obazirala na međunarodno pravo. SAD su potom na sličan način napale Irak 2003. godine, ali su se iznenadile kada je Rusija napala Gruziju 2008, Ukrajinu 2014. i potom ponovo 2022. Danas se upozorava Kina, koja planira da reintegriše Tajvan u svoj pravni poredak do 2027. godine.

Balkan, tačnije Srbija, ponovo je bio prostor na kojem su se lomili principi međunarodnog prava kada su pojedine države priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. Priznajući takvu odluku, SAD i saveznici prekršili su teritorijalni suverenitet Srbije. Suočene sa sopstvenim secesionističkim pokretima, Španija, Grčka, Kipar, Rumunija i Slovačka povukle su crtu. Svesne posledica presedana po sopstvene političke procese, odlučile su da ne prate Vašington. Katalonci su pokušali da proglase nezavisnost, i u tome nisu uspeli, dok danas lideri EU svakodnevno pozivaju na poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, zaboravljajući da su i sami doprineli stvaranju presedana koji su kasnije iskorišćeni protiv njihovih interesa.

Stoga, presedani retko ostaju izolovani slučajevi. Dok je vojna moć SAD i Izraela omogućila napad i ubistvo ajatolaha Hamneija, dugoročne posledice ostaju nepoznate. Kršeći principe oblikovane kroz vekove, šefovi država postaju legitimne mete u savremenim sukobima. U svetu u kojem se pravila menjaju brže nego što se pišu, najveća opasnost nije u jednom vazdušnom udaru, već u normalizaciji onoga što je do juče bilo nezamislivo. Ako likvidacija šefa države postane prihvatljiv instrument politike, međunarodni poredak neće postati stabilniji, naprotiv, postaće opasniji za sve, uključujući i one koji danas veruju da ga kontrolišu.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.