Vakuum moći u Teheranu - šta posle smrti Alija Khameneija

Ajatolah Ali Khamenei, vrhovni vođa Irana koji je više od tri decenije upravljao Islamskom Republikom dok se suprotstavljala Zapadu, ubijen je u subotu nakon što su SAD i Izrael pokrenuli vazdušne napade na Teheran. Imao je 86 godina.

Iranski mediji su u nedelju potvrdili njegovu smrt, navodeći da je Khamenei ubijen u kompleksu svoje kancelarije i da će biti proglašeno 40 dana nacionalne žalosti.

"Ovo nije samo pravda za narod Irana, već i za sve velike Amerikance i ljude iz mnogih zemalja širom sveta koji su ubijeni ili osakaćeni zbog Khameneija i njegove bande svirepih siledžija", napisao je predsednik SAD Donald Trump na društvenim mrežama.

Ko je bio Khamenei

Khameneijevom smrću zatvara se izuzetno značajno poglavlje u modernoj istoriji Irana, uz malo izvesnosti o tome šta sledi i ko bi mogao da ga nasledi. Kao visoki verski autoritet, Khamenei je potekao iz religijskog, antiimperijalističkog pokreta koji je preuzeo vlast tokom revolucije 1979. godine. Sa sedom bradom, verskim odorama i crnim turbanom, odavao je sliku asketskog patrijarha. Bio je ozbiljna figura koja, nakon stupanja na dužnost, nikada nije napustila Iran. Svoj autoritet koristio je za gušenje protesta protiv svog vođstva i islamskog sistema koji je pomogao da se izgradi. Njegov nepopustljiv odgovor na kritike u vezi sa pravima žena i građanskim slobodama učvrstio je njegovu reputaciju lidera spremnog da ubije stotine civila kako bi ostao na vlasti.

Khamenei je definisao poziciju Irana na Bliskom istoku kao nepokolebljivog neprijatelja Izraela i beskompromisnu prepreku pokušajima SAD da utiču i oblikuju region. Vodio je računa da duboko ukorenjeno nepoverenje i prezir prema SAD - proistekli iz istorije mešanja Vašingtona u iransku politiku i podrške monarhiji koja ga je zatvarala - budu stalno u središtu iranskog političkog života. Više puta je pozivao na uništenje Izraela, nazivajući ga kancerogenim tumorom regiona.

 

Posvećenost džihadu

Khamenei je "uporno nastojao da transformiše tradicionalni islamski koncept džihada" - verske borbe protiv zla, oličenog u Zapadu, a posebno u SAD - "i da ga uspostavi kao centralno pitanje u ideologiji islamističkog režima", napisao je Mehdi Khalaji, viši saradnik u Washington Institute for Near East Policy.

Iako Khamenei nije bio jedini koji je naglašavao značaj džihada, njegov "novi doprinos" bio je u tome što ga je učinio "temeljem čitavog ideološkog sistema Islamske Republike i jedinom osnovom državne politike iranskog režima", dodaje.

Od 1989. godine, kada je nasledio ajatolaha Ruhollaha Khomeinija na mestu vrhovnog vođe, Khamenei je štitio interese konzervativnih verskih institucija i vojske, često suprotno većinskom javnom mnjenju koje je favorizovalo reforme i bliže veze sa Zapadom. Kada su 2022. izbili protesti nakon smrti mlade žene u pritvoru takozvane "moralne policije", koja je sprovodila stroge verske kodekse oblačenja, Khamenei je odgovorio smrtonosnim obračunom, uz angažovanje bezbednosnih snaga i sudskih egzekucija.

Odgovor na nedavne masovne proteste koji su izbili 28. decembra bio je još razorniji i brutalniji. Organizacije za ljudska prava i dalje proveravaju broj poginulih (zasad više od 7.000) nakon što su vlasti uvele potpuni prekid interneta, ograničivši pristup spoljašnjem svetu tokom najkrvavijeg vikenda pobune.

Khameneijev uticaj daleko je prevazilazio granice Irana. Predstavljajući se kao globalni lider šiitskih muslimana, dominantne islamske frakcije u Iranu, nadgledao je širenje Islamske revolucionarne garde (IRGC), ključne vojne sile Irana i instrumenta za projekciju moći u inostranstvu. Dozvolio je Gardi - koja ima sopstvene kopnene, vazdušne i pomorske jedinice, kao i milicije u civilu - da izgradi poslovno carstvo koje obuhvata čak 40 odsto ekonomije. Zauzvrat, njeni komandanti su mu pružali nepokolebljivu lojalnost.

Depositphotos

 

Iran je izgradio snažnu mrežu državnih i nedržavnih saveznika širom Bliskog istoka, koji su se borili u njegovo ime i služili kao pojas odvraćanja protiv Izraela i drugih saveznika SAD. Kako se upotreba tih posredničkih snaga širila, Iran je trpeo oštre kritike arapskih suseda, od kojih su mnogi to smatrali opasnim mešanjem.

Khamenei je obezbedio značajan uticaj Irana u Iraku, Siriji, Libanu, Jemenu i na palestinskoj teritoriji Pojasa Gaze. To je činio delom podržavajući milicije i vodeći posredničke ratove protiv SAD i njihovih saveznika, uključujući sunitske arapske monarhije u Persijskom zalivu, koje su pomagale finansiranje rata Iraka protiv Irana osamdesetih godina i kasnije podržavale američke sankcije iranskoj ekonomiji.

Posle terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. usledio je nesvakidašnji period saradnje između Vašingtona i Teherana u zajedničkom ratu protiv Talibana. Međutim, to je naglo okončano kada je tadašnji predsednik SAD George W. Bush Iran svrstao u "osovinu zla", brišući svu dotadašnju dobru volju između nekadašnjih neprijatelja.

Nakon invazije na Irak - predvođene Sjedinjenim Državama 2003. godine, koja je dovela 150.000 američkih vojnika na iransku granicu - IRGC je počeo da organizuje i naoružava šiitske milicije za napade na američke snage u Iraku.

Godine 2014, iračka vlada je formalno podržala te milicije kao sredstvo borbe protiv ekstremističke grupe Islamska država. Khamenei je takođe poslao vojna pojačanja iz IRGC-a kako bi pomogao Iraku i Siriji u borbi protiv IS-a, koji se snažno protivio iranskoj šiitskoj teokratiji. Vatrena moć i uticaj milicija omogućili su Iranu da utiče na sastav iračkih vlada.

Kao čvrst branilac Palestinaca, Khamenei je povremeno pružao podršku Hamasu, sunitskoj organizaciji koja se protivi postojanju Izraela i koja je kontrolisala Gazu, odakle je u oktobru 2023. pokrenut smrtonosni napad na jug Izraela. Razoran odgovor Izraela temeljno je promenio odnos snaga na Bliskom istoku i devastirao takozvanu Osovinu otpora Islamske Republike.

Izrael je ubio vrh rukovodstva Hamasa i hiljade njegovih boraca, a napadi na Liban oslabili su Hezbolah, ključnog iranskog saveznika. Iznenadno svrgavanje sirijskog predsednika Bashara al-Assada u decembru 2024. godine - samo nekoliko meseci nakon što je fotografisan sa Khameneijem u Teheranu - predstavljalo je završni udarac Khameneijevom savezu u Levantu.

Iako je Khamenei tvrdio da Iran ne teži nuklearnom oružju, koje je prema njegovim rečima zabranjeno islamom, usmeravao je razvoj složenog nuklearnog programa za koji je Zapad dugo sumnjao da ima vojnu svrhu. Teheran je 2015. pristao da ograniči svoje nuklearne aktivnosti u zamenu za ublažavanje ekonomskih sankcija. Međutim, taj međunarodni sporazum je propao tri godine kasnije kada ga je Trump napustio tokom svog prvog mandata.

Nakon što je Izrael prošle godine pokrenuo iznenadni napad na Teheran - uništivši većinu vazdušne odbrane Islamske Republike i ubivši nekoliko najviših generala, kao i stotine civila - SAD su bombardovale ključne nuklearne lokacije, koristeći deo najmoćnijeg naoružanja iz svog arsenala. Tada je Trump tvrdio da su one "sravnjene sa zemljom".

Masovna pobuna protiv Khameneija, koja je izbila u decembru 2025, usledila je nakon sloma nacionalne valute, što je osnovne životne namirnice učinilo nedostupnim velikom delu stanovništva. Pobuna se ubrzo proširila na gradove širom zemlje, dok je širok deo javnosti počeo da zahteva kraj Khameneijeve vlasti i njegovog režima.

Bezbednosne snage ubile su više hiljada ljudi i uhapsile mnogo više njih, dok je Khamenei poručivao da "izgrednici moraju biti postavljeni na svoje mesto".

 

Učenik Khomeinija

Khamenei je rođen 17. jula 1939. u jednosobnoj kući u severoistočnom gradu Mašhadu, kao sin verskog učitelja. Sa 19 godina preselio se u Kom, centar šiitskog verskog obrazovanja, gde je učio kod Khomeinija, koji je kasnije postao prvi vrhovni vođa Islamske Republike.

Pridružio se ilegalnom pokretu koji je nastojao da svrgne monarha kojeg su podržavale SAD, Mohammada Reza Pahlavija, i više puta je hapšen i mučen. Tri godine proveo je u prinudnom izgnanstvu unutar zemlje.

Nakon što su islamski revolucionari preuzeli vlast 1979. godine, Khamenei je postavljen da predvodi molitve petkom u Teheranu. U atentatu dve godine kasnije trajno mu je oštećena desna ruka, ali je u roku od nekoliko meseci postao predsednik, najviši izabrani zvaničnik Irana.

Iako je uvek bio konzervativan, Khamenei je u politiku ušao kao sveštenik koji puši lulu, tihog i odmerenog nastupa, sa interesovanjem za poeziju i književnost. Otac šestoro dece sa suprugom Mansoureh Khojasteh Bagharzadeh, negovao je prijateljstva sa muzičarima i sekularnim intelektualcima.

Rani test njegovog predsedništva dogodio se 1980. godine, kada su snage susednog Iraka, pod vođstvom Saddama Husseina i uz podršku SAD, izvršile invaziju na Iran, uvukavši zemlju u iscrpljujući osmogodišnji rat. Tokom tog perioda, Khamenei je razvio sve bliži odnos sa Revolucionarnom gardom.

Upravo preko Garde, Khamenei je u velikoj meri proširio uticaj Irana u inostranstvu. Početni fokus bio je Liban, gde je Iran podržao Hezbolah, šiitsku grupu formiranu 1982. kao odgovor na izraelsku invaziju i kasniju vojnu okupaciju juga zemlje. Quds jedinica Revolucionarne garde - ili međunarodna brigada - osnovana je 1988. godine kako bi "uspostavila narodne ćelije Hezbolaha širom sveta", kako je Khamenei to opisao.

SAD i Izrael napali su Iran 28. februara / Bloomberg Mercury

 

Ustavna izmena

U trenutku smrti Khomeinija u junu 1989, Khamenei nije bio očigledan izbor za sledećeg vrhovnog vođu Irana. Njegove verske kvalifikacije bile su ispod nivoa ajatolaha koji je tada zahtevao ustav, pa je bila neophodna ustavna izmena.

Počev od 1989. i predsednika ajatolaha Akbara Hashemi Rafsanjanija, Iranci su tokom Khameneijeve duge vladavine birali više umerenih konzervativnih i reformistički orijentisanih predsednika. Istovremeno, Khamenei je preduzimao ograničene i pažljivo kontrolisane korake kako bi ublažio rastuće zahteve javnosti za promenama u iranskim gradovima, pazeći da raspoloženje ne ugrozi njegovu suverenu versku vlast.

Protesti zbog navodne izborne prevare tokom reizbora predsednika Mahmouda Ahmadinejada 2009, njegovog štićenika, doveli su u pitanje Khameneijevu kontrolu. Odgovorio je oštrim gušenjem takozvanog Zelenog pokreta, pokazujući da može da vlada čvrstom rukom kada to smatra neophodnim. Od tada su slogani "smrt diktatoru" ili "smrt Khameneiju" postali uobičajeni na protestima i pobunama, dok su bezbednosne snage postajale sve nasilnije i brutalnije u odgovoru.

Godine 2013. Ahmadinejada je nasledio relativno umereni Hassan Rouhani, koji je dve godine kasnije postigao sporazum sa SAD i drugim svetskim silama o ukidanju sankcija u zamenu za ograničenja iranskog nuklearnog programa.

Khamenei je nevoljno dao saglasnost na sporazum, uz izražavanje skepticizma da će druge strane poštovati obaveze. Trumpova odluka iz 2018. da izađe iz sporazuma i ponovo uvede sankcije potvrdila je Khameneijeve sumnje. To je ujedno politički marginalizovalo Rouhanija, koga su umereni krugovi videli kao potencijalnog naslednika vrhovnog vođe.

Godine 2019. naglo povećanje cena benzina izazvalo je jedan od najtežih talasa nasilja između civila i bezbednosnih snaga od revolucije. Prema organizacijama za ljudska prava, ubijene su stotine ljudi.

Rigidni konzervativci preuzeli su kontrolu nad parlamentom 2020, upravo kada je pandemija kovida 19 teško pogodila ionako oslabljenu iransku ekonomiju. Dok je pandemija odnosila više života u Iranu nego bilo gde drugde u regionu, Khamenei je najavio zabranu vakcina proizvedenih od farmaceutskih kompanija sa sedištem u SAD ili Evropi.

Javnost je 2020. osudila Gardu, nakon priznanja da je greškom oborila ukrajinski putnički avion sa iranskim državljanima, u napetoj atmosferi nakon američkog napada dronom u kojem je ubijen Khameneijev najviši general, Qassem Soleimani. U retkom svom govoru, Khamenei je branio Gardu, jasno stavljajući do znanja da su bol porodica žrtava i ogorčenje javnosti u drugom planu u odnosu na njegovu lojalnost bezbednosnom aparatu koji ga je održavao na vlasti.