Decenijama jedna od pretnji svetskoj bezbednosti koje su se najviše spominjale, bar prema geopolitičkim analitičarima, suočava se s dubokim problemima. Vlast teokratskog režima u Iranu, koja je decenijama zadavala glavobolje SAD-, EU, Izraelu, Saudijskoj Arabiji, Turskoj i Azerbejdžanu, nikada nije izgledala ovako nestabilno.
Gubitak uticaja u regionu, vojni porazi, skupi ratovi, unutrašnje nestabilnosti... Bez obzira na to hoće li protesti uspeti da sruše teokratski režim s Ali Hameneijem na čelu, jasno je da moć Irana slabi. Više ne može kontrolisati ni sopstvene gradove (prema nepotvrđenim informacijama, demonstranti su zauzeli dva grada na zapadu zemlje), a kamoli region.
U korenu svih problema Irana je ekonomija, tj. ekonomski problemi. Prihodi od izvoza nafte su sve manji, proizvodnja hrane opada, zbog suše milionski gradovi ostaju bez pitke vode, cene rastu, a nacionalna valuta brzo gubi vrednost.
Tako se još jednom dokazuje stara teorija da su ljudi spremni da tolerišu, pa čak i podrže, autokratske režime pod uslovom da oni obezbeđuju socijalnu i institucionalnu stabilnost, ekonomski rast i nisku nezaposlenost. Onog trenutka kada se pojave problemi, najčešće ekonomske prirode, sistem se počinje urušavati, a legitimnost režima dolazi u pitanje.
U demokratskim društvima legitimitet proizlazi iz izbora, a gubitak poverenja među građanima kažnjava se na izborima gubitkom vlasti. Autoritativni režimi po svojoj prirodi nemaju mehanizam izbora, loša vlast se ne može kažnjavati ni skloniti s vlasti ni na koji način osim nasiljem.
Tako je relativno ekonomsko stanje zapravo jedini stvarni izvor legitimiteta. Protesti, nemiri i građanska neposlušnost počinju kada se ekonomska situacija drastično pogorša, što u očima stanovništva stvara gubitak legitimiteta vlasti. Naravno, postoje načini da se ovaj problem delimično ili potpuno stavi pod kontrolu, kao što su ideološka indoktrinacija stanovništva, represija, kontrola medija i pretnja nasiljem, ali oni zahtevaju velike resurse.
Ekonomska kriza je izazvala i ove proteste u Iranu. Simbolično, protesti su počeli na Velikom bazaru u Teheranu.
Brišu se nule da se održi iluzija vrednosti valute
Snaga neke države se velikim delom može pratiti prema snazi njene valute. A iranski rial trenutno praktično ne vredi ništa. Formalno, jedan američki dolar iznosi 42.000 iranskih riala, dok je na crnom tržištu cena preko 1,4 miliona riala. Za poređenje, u vreme revolucije 1979. godine, kada je svrgnut šah Mohammad Reza Pahlavi i uspostavljena teokratska islamska republika pod vođstvom ajatolaha Homeinija, kurs je iznosio oko 70 iranskih riala za jedan dolar.
Situacija je sve gora. Godišnja stopa inflacije u decembru iznosila je 42,2 odsto, pri čemu su cene hrane porasle za 72 odsto. Novi talas obezvređenja valute primorao je vlasti da ponovo denominiraju iranski rial, što praktično znači da su s novčanica izbrisane nule, tačnije, četiri nule.
To je ogroman pritisak na kućni budžet Iranaca, zbog čega protesti zahvataju širok demografski spektar, od trgovaca, preko studenata, do običnih radnika. Guverner Centralne banke Irana Mohammad-Reza Farzin osetio je toliki pritisak da je već u decembru podneo ostavku. Nasledio ga je novi-stari guverner Abdolnaser Hemmati, koji je u maju 2025. opozvao iranski parlament zbog loših ekonomskih rezultata.
Opširnije
Iran preti SAD i Izraelu dok protesti ulaze u treću nedelju
Teheran je upozorio SAD i Izrael da se ne mešaju u proteste u Iranu koji ulaze u treću nedelju, dok broj poginulih raste.
11.01.2026
Strahuje se da je poginulo više desetina ljudi tokom protesta u Iranu
Najveći protesti protiv vlasti u Iranu u poslednjih nekoliiko godinama intenzivirali su se u noći između petka i subote, što je pojačalo bojazni da će biti broj žrtava rasti dok vlasti pokušavaju da suzbiju demonstracije.
10.01.2026
Američki plan za Venecuelu neće funkcionisati u Iranu
Iran se sve više oseća ugroženo nakon američke operacije u Venecueli, a istovremeno se suočava s ozbiljnim pritiscima kod kuće.
08.01.2026
Iranska nafta se prodaje u bescenje
Glavna odrednica iranske ekonomije su nafta i gas. Ta dva energenta čine više od 80 odsto izvoza i barem trećinu prihoda državnog budžeta. Tačne podatke je nemoguće dati jer Iran objavljuje "loše" podatke, bilo namerno, bilo zbog neznanja. Često se podaci za istu kategoriju razlikuju između dve institucije, prilagođavaju se političarima, netransparentni su, a metodologije prikupljanja i obrade su loše.
Dodatno, zbog sankcija EU, SAD, UN, Australije, Velike Britanije i Kanade, u izvozu se primenjuju "kreativne" metode prikrivanja porekla proizvoda. Iranska nafta se prebacuje s tankera na tanker kako bi se sakrilo njeno poreklo. Sve, od prodaje, transporta, osiguranja do plaćanja, postaje teže, sporije i skuplje zbog sankcija i pokušaja njihovog izbegavanja.
Bloomberg
Da stvari budu gore, cene nafte i gasa na svetskim tržištima poslednjih godina opadaju. Taj pad je još izraženiji za Iran, jer zbog sankcija i "polu-legalnosti" mora davati popust na svoju naftu. Do pre godinu-dve popust je iznosio svega jedan dolar po barelu, ali se s vremenom penjao na sadašnji nivo od čak 10 dolara popusta po barelu.
Paradoksalno, SAD i EU sankcijama Iranu zapravo čine veliku uslugu Kini, koja je veliki kupac iranske nafte. Što je više sankcija, izvoz je teži i popust mora biti veći. Veći popust znači da Kina kao veliki uvoznik plaća energente jeftinije.
Presušivanje zemlje
Nevolje se tu ne završavaju. Šestogodišnja suša desetkovala je prinose pšenice, pirinča, kukuruza, ječma i drugih kultura. Iran se mora oslanjati na uvoz, a s obzirom na pad prihoda zbog nižih cena nafte, to postaje sve teže. Logičan rezultat je rast cena hrane i dodatni porast inflacije u već lošim monetarnim uslovima.
Pati i energetika, jer nekoliko desetina hidroelektrana radi ispod kapaciteta zbog nedostatka vode u akumulacionim jezerima. Vodovodna mreža čitavih regiona je pred gašenjem, a situacija je toliko ozbiljna da i glavni grad, metropola sa 15 miliona ljudi u širem području, broji dane do potpunog prekida vodosnabdevanja. Restrikcije su odavno uvedene.
Prema nezavisnim analitičarima, problem nedostatka vode je samo delimično izazvan sušom. Veliku ulogu imaju neracionalna potrošnja u poljoprivredi, loše upravljanje vodnim resursima i korupcija. Situacija je dovoljno kritična da je trenutni predsednik Irana, Masoud Pezeshkian, još u novembru prošle godine otvorio mogućnost evakuacije čitavog grada.
Svakim protestima vlast režima je sve slabija
U Iranu malo šta poslednjih godina ide po planu. Nove sankcije, gubitak više saveznika u regionu, pad cena nafte, neuspešan sukob s Izraelom, ekonomska kriza. Kao što je već mnogo puta viđeno u istoriji, države u takvim situacijama često pribegavaju naizgled jednostavnom rešenju – monetarnoj ekspanziji, tj. "štampanju novca". Očekivano, ili bi barem trebalo biti nakon veoma duge istorije istih obrazaca i posledica, usledila je inflacija.
Saveznici, u koje se primarno ubrajaju Kina i Rusija, zauzeti su svojim problemima i indiferentni prema problemima Irana. Štaviše, Kina, dobijanjem popusta na naftu i gas, ima direktnu korist od sve teže situacije.
Društveni ugovor se polako raspada. Autoritarni režimi mogu biti stabilni dok traje ekonomski rast, ali suočeni s dubokim privrednim problemima brzo gube legitimitet u očima stanovništva. Ovo nije prvi masovni protest u Iranu, nego čak četvrti u nešto više od decenije (2009, 2019, 2021. i 2022), i nema garancije da će uspeti. Očuvanje vlasti postaje sve teže i skuplje, a u kritičnom trenutku može doći do svrgavanja režima.
.webp){kind=icon}
