Američki plan za Venecuelu neće funkcionisati u Iranu

Znate da su iranski čelnici zabrinuti zbog implikacija prošlonedeljne američke operacije u Venecueli kada urednik prorežimskog lista "Javan" oseća da mora da napiše polemiku pod naslovom "Iran nije uporediv, ne gubite vreme" u kojoj tvrdi da tih implikacija nema. Međutim, da li je Islamska Republika zrela za pad pod spoljnim pritiskom SAD ili Izraela, mnogo je složenije pitanje.

Ta dva izrazito nepopularna režima povezala su se zbog neprijateljstva prema SAD još u 1980-im, a nedavno i zbog zajedničke potrebe da se zaobiđu energetske sankcije. Moguće je da je prošlonedeljno brutalno evakuisanje predsednika Nicolasa Madura iz Karakasa u Njujork ugrozilo još jednu kariku u Teheranovoj sve manjoj mreži saveznika, zajedno sa značajnim finansijskim ulaganjima.

Kažem "moguće" jer još nije jasno kako će se razviti posledice uspešne operacije američkih specijalnih snaga tokom vikenda. Madurova bivša zamenica Delcy Rodriguez uputila je pomirljive poruke SAD na svojoj inauguraciji za predsednicu u ponedeljak. Međutim, svoje najdemonstrativnije zagrljaje i naklone sačuvala je za ambasadore glavnih međunarodnih saveznika režima - Kine, Irana i Rusije, i snažno suzbija svaku potencijalnu domaću opoziciju.

Sve je to važno Iranu, ne zato što će američke Delta snage uskoro upasti kroz prozore doma vrhovnog vođe Alija Hameneija (to bi bilo mnogo teže izvesti u Teheranu nego u Karakasu), već zato što Islamska Republika koju vodi deluje slabije nego ikada pre.

Iranski ostareli klerici ponovo moraju da se nose s talasom masovnih uličnih protesta, a njihove bezbednosne snage do sada su ubile najmanje 36 ljudi i uhapsile oko 2.000 u svojim naporima suzbijanja. To je podstaklo rano upozorenje Donalda Trumpa da su SAD spremne da intervenišu ako se pokolj nastavi.

Hamenei se u prošlosti suočio s mnogo većim protestnim pokretima, od miliona koji su se okupili na prodemokratskoj "Zelenoj revoluciji" 2009. godine do protesta pokreta "Žena, život, sloboda" 2022-2023. godine, te demonstracija zbog nestašice vode, rasta cena i nestašice goriva. Ali ovaj put se sve čini drugačije jer je režim u defanzivi, i na domaćem i na međunarodnom planu. Prošle godine ga je Izrael žestoko porazio u vazdušnom ratu i pokazao se nesposobnim da zaštiti svoje glavne saveznike, uključujući predsednika Bashara Al-Assada u Siriji, Hamas u Gazi i Hezbolah u Libanu. Poniženje je bilo veliko, uprkos Hameneijevom javnom nastupu. Takođe je direktno povezano s protestima zbog teškog stanja privrede i valute u slobodnom padu.

Jedna od pritužbi je da su se Hamenei i njegov Islamska revolucionarna garda (IRGC) - dok su zanemarivali snabdevanje zemlje vodom - upuštali u korupciju i nedovoljno finansirali ključne domaće usluge, potrošili stotine milijardi dolara na niz stranih avantura koje su, većim delom, sada propale bez ikakve uočljive koristi za Iran. To podrazumeva program obogaćivanja uranijuma koji nije imao nikakvu komercijalnu vrednost, a njegova izgradnja koštala je desetine milijardi dolara. To je zemlji donelo još veće oportunitetne troškove zbog sankcija i međunarodne privredne izolacije koje je izazvala sumnja da je cilj programa proizvodnja nuklearnog oružja.

Koliko je Iran uložio

Sledeće poglavlje u toj priči o strateškom rasipanju bilo je snabdevanje i subvencionisanje saveznika u Hameneijevoj tzv. Osovini otpora, koja je osmišljena i za napad i za odvraćanje Izraela. Assadova Sirija je na vrhu tog popisa, s procenama troškova za njegovu podršku u rasponu od 30 milijardi dolara. Hezbolah i njegov ogromni arsenal raketa i projektila nalaze se na drugom mestu.

Nema zvaničnih podataka o tome koliko je Iran uložio u Venecuelu, što bi sada mogao i da izgubi. Ali s projektima koji se kreću od izgradnje rafinerija nafte i tankera do fabrika automobila i stanogradnje, procenjuje se da bi oko dve do četiri milijarde dolara kredita moglo biti nepodmireno. To nije velik novac za suverenu naciju od oko 90 miliona ljudi, ali bi proširilo neželjenu priču o gubitku i neuspehu za vladu koja je upravo morala da povuče bitno povećanje poreza pod pritiskom javnog besa zbog rastuće inflacije i troškova života. Sada se dodatni novac i pažnja ponovno odvlače iz civilne privrede, dok IRGC užurbano obnavlja protivvazdušnu odbranu i zalihe raketa uništenih izraelskim i američkim vazdušnim napadima prošle godine.

To nas vraća na Trumpovu pretnju da su SAD spremne. Iran i Venecuela dugo su bili dokazi A i B za tvrdnju da, bez obzira koliko nepopularni oni bili, autoritarni režimi padaju tek kada domaće službe bezbednosti nisu spremne da ubijaju kako bi ih održale na vlasti. To se zasad nije promenilo ni u jednom ni u drugom slučaju. Međutim, ako Hamenei shvati Trumpa ozbiljno, kao što bi trebalo, njegove mogućnosti za represiju mogle bi postati ograničene ako protesti potraju predugo ili se pojačaju.

Zbog toga su Trumpove pretnje intervencijom zbog masovnih ubistava i izraelska upozorenja o iranskom programu balističkih raketa dobre politike. Ali kada je reč o stvarnom ponavljanju prošlogodišnjih američkih i izraelskih vazdušnih napada, matematika je manja jasna. Pitanje nije da li bi Iranu i regionu bilo bolje bez Islamske Republike, nego da li bi dodatni vazdušni udari tom cilju pomogli ili odmogli.

Postoje barem dva razloga za suzdržanost. Prvi je taj što je režim neko vreme nakon junskih vazdušnih napada uživao u efektu okupljanja oko zastave jer niko ne uživa u bombardovanju od strane strane sile ili u kolateralnoj šteti među civilima koju to gotovo neizbežno uključuje. Iranske islamističke vođe čak su usvojile persijske nacionalističke simbole koje su prethodno osudili kao paganske kako bi podstakli ovaj talas patriotizma. Postoji svaki razlog za sumnju da bi ponavljanje prošlogodišnjih napada imalo isti učinak. Oni koji protestuju bi se mogli vratiti kući iz straha da će biti viđeni kao pomagači neprijatelju.

Drugi razlog za pauzu je taj što je vrlo malo verovatno da bi, čak i ako bi drugi američko-izraelski napad izazvao kolaps režima, usledila stabilna prozapadna demokratija. Verovatnije je da bi se vlast prebacila na manje religiozno vatrenu, ali jednako neprijateljsku vladu kojom upravlja IRGC. Još gore, u onome što je multietničko carstvo koje se predstavlja kao nacionalna država, postojao bi vakuum moći koji bi mogao izazvati građanski rat. Zamislite Siriju, ali u zemlji s više nego trostruko većim brojem stanovnika.

Napoleon je svojim generalima rekao da se nikada ne smeju mešati dok protivnik greši. Bio je to dobar savet tada, a važi i danas.