Osiromašeni američki arsenal podiže cene oružja

Dok se globalna ekonomija pita kolika će biti energetska cena američko-izraelskog posredovanja u Iranu, u pozadini se odvija još jedna velika trka za ključni kapacitet – naoružanje. Američka i izraelska vojska okidač iranskog rata krajem februara nisu povukle sa potpuno punim zalihama, dok se odbrambene kompanije još od početka rata u Ukrajini suočavaju sa preopterećenim knjigama narudžbina koje idu mesecima, pa i godinama unapred.

 

Pored rata u Ukrajini, koji je u jednom trenutku upravo zbog nedostatka artiljerijske municije dobio reputaciju rata iscrpljivanja, Iran i Izrael su se uz vojnu podršku SAD prošle godine upustili u intenzivan dvanaestodnevni sukob. Industrijalizacija ratovanja bila je, uostalom, tema i samita NATO-a u Vašingtonu 2024. godine, kada su se članice obavezale na povećanje proizvodnje oružja, kao i na strožu standardizaciju i interoperabilnost municije. "S obzirom na iscrpljene zalihe i u Ukrajini i na Zapadu, približavamo se trenutku, ako već nismo na toj tački, kada će biti neophodno značajno povećati proizvodnju u praktično celokupnom zapadnom vojno-industrijskom kompleksu", upozorio je tada geopolitički analitičar Klemen Grošelj.

Četiri godine iscrpljujućeg fronta u Ukrajini, koji je devetu najveću rusku ekonomiju usmerio u proizvodnu trku sa zapadnim silama predvođenim SAD, zatim vojne intervencije Donalda Trumpa od Jemena i Nigerije do Sirije i Venecuele, izraelski obračun sa Hamasom i Hezbolahom, kao i najnoviji sukob između Izraela, SAD i Irana, polako ali neumoljivo nagrizaju zalihe opreme i naoružanja zapadnih saveznika.

Izrael se od kraja 2023. suočava sa još jednim ključnim izazovom: iako je ostvario taktičku pobedu i učvrstio status regionalnog hegemona, američki zvaničnici sve glasnije upozoravaju na nedostatak oružja. Problem nije toliko u ofanzivnim sistemima koliko u tehnološki sofisticiranim i izuzetno skupim presretačima.

Pošto Iran nema značajne vazdušne snage i ne deli direktnu granicu sa Izraelom, njegova strategija "prednje odbrane" zasniva se na projekciji moći raketnih sistema i proksija što bliže izraelskim granicama. Upravo takav otpor, uz raketne i dronske protivnapade, ozbiljno iscrpljuje resurse odbrambenih sistema koji štite Izrael, saveznike i američke baze u regionu.

Pad zaliha i rast akcija u odbrambenom sektoru

Od 574 balističke rakete koje je Iran prošle godine lansirao, samo 49 je pogodilo značajne ciljeve, navodi New York Times. Izrael i SAD pokušali su da presretnu 322 rakete i uspešno su neutralisali 273, što znači stopu uspešnosti od 85 odsto. Iako su iranske raketne sposobnosti danas oslabljene, zajedno sa Hezbolahom su u poslednje dve nedelje pogodile oko 400 izraelskih ciljeva. Prema procenama istraživačkog Instituta za odbranu demokratija, Iran je od početka sukoba lansirao više od 5.900 projektila.

Veliki deo tereta odbrane Izraela, čiji protivvazdušni štit čini višeslojni sistem Gvozdena kupola, počiva na specifičnim tehnologijama, dok se SAD i zalivske države oslanjaju na sisteme PAC-3 (Patriot) i SM-3. Ti presretači su skupi i kompleksni, pa ih nije moguće brzo nadomestiti, za razliku od jeftinih iranskih dronova.

 

 

Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS) procenjuje da su SAD u prvih šest dana rata potrošile oko 139 Patriot presretača i 83 rakete SM-3. Za poređenje, ukupna godišnja narudžbina američke vojske za 2026. obuhvata svega 172 sistema Patriot i 76 sistema SM-3.

Tržišta su reagovala rastom akcija kompanije RTX, uz procene da će Pentagon morati ubrzano da finansira proširenje proizvodnih kapaciteta. Slično je i sa Lockheed Martinom, ali uz rastuću zabrinutost investitora zbog troškova sirovina poput eksploziva i specijalnih čelika, što može pritisnuti profitne marže. Wall Street Journal upozorava da je "industrijska baza SAD na ivici svojih kapaciteta".

Američke zalihe pod pritiskom, saveznici u Zalivu na suvom?

Izrael se suočava i sa strukturnim ograničenjem: Gvozdena kupola je projektovana za odbranu relativno male teritorije. Američki mediji već izveštavaju da je Izrael obavestio Vašington o ozbiljnom nedostatku presretača.

 

Posebno je kritičan manjak sistema THAAD, ključnih za odbranu od balističkih projektila. CSIS procenjuje da su SAD tokom jedne dvanaestodnevne kampanje potrošile više od 150 takvih presretača, odnosno oko četvrtine ukupnih zaliha.

Sistem košta oko 1,1 milijardu dolara, dok pojedinačna raketa dostiže cenu od 12 do 14 miliona dolara. Dodatni problem su dugi proizvodni rokovi, zbog čega je Pentagon nedavno ugovorio povećanje proizvodnje sa 96 na 400 raketa godišnje. Ipak, već u prvih šest dana novog sukoba potrošeno je 158 THAAD raketa.

Američka vojska trenutno širom sveta ima operativno svega osam takvih sistema, od kojih su samo dva raspoređena na Bliskom istoku. Jedan je u Jordanu i, prema pisanju lista "Washington Post", oštećen je u iranskom odmazdnom napadu, dok drugi štiti Izrael. Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija, s druge strane, imaju tri takva sistema.

Iako Donald Trump insistira da su američke zalihe dovoljne za završetak konflikta, stručnjaci upozoravaju da se sa najvećim nedostatkom zapravo suočavaju američki saveznici na Bliskom istoku. "Verovatnije je da će presretačkih raketa ponestati državama u Zalivu nego Izraelu i SAD", ponavlja Miha Šlebir. "Postavlja se pitanje koliko brzo i pod kojim uslovima te države mogu da obnove zalihe", naglašava on, dodajući da sudbina regiona veoma zavisi od SAD kao glavnog dobavljača naprednih sistema.

Ekonomska cena i strategija vojnog iscrpljivanja

Situacija na terenu nešto je manje alarmantna kada je reč o presretanju asimetričnih pretnji, poput dronova. "Odbrana od njih i dalje je zahtevna, naročito kada ih je više lansirano istovremeno, ali je ipak znatno lakša nego od balističkih raketa", objašnjava Šlebir.

Dronovi dugog dometa relativno su spori i slabo manevrišu, pa ih je moguće uništiti širokim spektrom postojećeg naoružanja. "SAD već u velikoj meri koriste sistem Advanced Precision Kill Weapon System (APKWS), koji podrazumeva konverziju nevođenih raketa vazduh-zemlja kalibra 70 mm u vođene rakete vazduh-vazduh", navodi sagovornik. Cena takve rakete, oko 30.000 dolara, višestruko je niža od sistema za odbranu od balističkih projektila, pa je "ovakav način uništavanja dronova dugoročno ekonomski održiv".

Ipak, makroekonomska slika konflikta jasno pokazuje da ukupni troškovi intervencije u Iranu naglo rastu. 

Washington Post je početkom prošle nedelje izvestio da su SAD iz pacifičkog regiona, konkretno iz Južne Koreje, već počele da premeštaju THAAD baterije kako bi odgovorile na rastuće potrebe rata u Iranu.

Stručnjaci su saglasni da strategija Teherana nije direktan vojni poraz znatno snažnijih protivnika, već njihovo ekonomsko iscrpljivanje i podizanje političke cene sukoba kroz kontinuirani pritisak na njihove saveznike u regionu.

"Teorijski posmatrano, svaki oružani sukob uključuje elemente iscrpljivanja i manevarskog ratovanja", kaže Šlebir, objašnjavajući da što sukob duže traje i što je linija fronta statičnija, to je veća verovatnoća da će prevladati strategija iscrpljivanja.

Dok SAD i Izrael pokušavaju da brzim vazdušnim operacijama izbegnu takav scenario i dođu do brze pobede, Iran računa na dugotrajniji sukob kako bi s vremenom poboljšao svoju pregovaračku poziciju. "Ne preostaje mu ništa drugo osim da se osloni na iscrpljivanje protivnika – ne samo vojno, već pre svega politički", zaključuje Šlebir.

"Sa finansijske tačke gledišta, ovaj rat će nesumnjivo biti znatno skuplji za SAD i Izrael nego za Iran", upozorava Šlebir.

Da ova asimetrična strategija ima realne šanse za uspeh, potvrđuje i analiza Wall Street Journala, koja ukazuje da američka industrijska baza nije projektovana za dugotrajan rat ovakvog intenziteta. Ograničena je dugim i rigidnim rokovima isporuke ključnih komponenti (poput raketnih motora, specijalnih čelika i napredne elektronike) koje kompanije poput RTX i Lockheed Martin ne mogu ubrzano da obezbede.

"Sa finansijske tačke gledišta, ovaj rat će nesumnjivo biti znatno skuplji za SAD i Izrael nego za Iran", zaključuje Šlebir.