300 milijardi barela nafte u Venecueli – zašto država ne može da ih iskoristi

Američko preuzimanje kontrole nad venecuelanskom naftom predstavlja najdirektniji iskorak Vašingtona ka energetsko-političkom preoblikovanju Latinske Amerike u poslednjoj deceniji. Nakon hapšenja Nicolasa Madura, SAD su jasno stavile do znanja da pristup najvećim potvrđenim naftnim rezervama na svetu vide kao strateški instrument - kako za stabilizaciju Venecuele, tako i za potiskivanje ruskog i kineskog uticaja u regionu, gde su Moskva i Peking godinama obezbeđivali finansiranje, tehnologiju i političku zaštitu Karakasu. U narednoj fazi, fokus je na zapuštenoj naftnoj infrastrukturi, milijardama dolara potrebnim za ulaganja u rafinerije i transport, a otvara se i pitanje da li će Venecuela postati pouzdan izvoznik na američko tržište ili tek novo poprište nadmetanja velikih sila.

Paralelno s tim, tržište nafte reaguje na novu geopolitičku neizvesnost u svetu. Predsednik SAD Donald Trump rekao je kako su američke kompanije spremne da ulože milijarde dolara u obnovu venecuelanske infrastrukture i ponovno pokretanje proizvodnje u toj zemlji. Ovakvo eksplicitno i snažno "stavljanje šape" na ugroženu južnoameričku državu, prirodno je pokrenulo i pitanje šta će biti s ostatkom regiona, pre svega sa Kubom.

Aleksandar Kovačević, partner i potpredsednik u T Group Holdingu, gostovao je u emisiji "Sedam" na Bloomberg Adria TV, i tom prilikom rekao da optimizam kakav trenutno vlada na tržištima nakon ove Trumpove izjave - nije potpuno opravdan.

"Dovođenje naftne infrastrukture u Venecuelu do obima proizvodnje od oko tri miliona barela dnevno predstavljalo bi dugotrajan i skup proces. Ne treba zaboraviti ni lokalne zakone koji bi u tom slučaju morali biti izmenjeni, kako bi se omogućilo poslovanje privatnim kompanijama. Takođe, vlada mora da restrukturira 160 milijardi dolara duga i reši neke arbitražne sporove."

Bloomberg

 

Koliko je Trumpova ambicija realna

Venecuela ima najveće dokazane rezerve nafte na svetu, procenjene na 300 milijardi barela, što umnogome objašnjava aktuelne poteze Vašingtona u nastojanju da SAD postanu još dominantnija supersila, posebno kada je reč o ovako važnim sirovinama koje su danas tipičan politički instrument.

Tokom konferencije za novinare, održane nakon operacije hapšenja Madura, Trump je rekao da će "izuzetno velike američke naftne kompanije, najveće u svetu, uložiti milijarde dolara, popraviti teško oštećenu i naftnu infrastrukturu u Venecueli, te početi da zarađuju novac za zemlju".

Ipak, prema rečima Kovačevića, realno je da se proizvodnja u južnoameričkoj državi poveća za oko 300.000 barela dnevno u naredne dve do tri godine. Za veći stepen proizvodnje, biće potrebne i značajno obimnije investicije - reč je o osam do devet milijardi dolara godišnje.

"Tim tempom, do 2032. proizvodnja bi možda mogla dostići dva miliona barela dnevno, odnosno tri miliona barela do 2040. godine. Venecuela je strateški bitna SAD, pre svega zbog već prisutnog velikog uticaja Kine u Južnoj Americi - prema nekim procenama, robna razmena iznosi 500 milijardi dolara godišnje."

 

Šta će biti sa cenama nafte

Očekuje se da ponuda nafte globalno premaši potražnju za čak 3,8 miliona barela dnevno, a prognoza J.P. Morgana sugeriše da bi Venecuela mogla povećati proizvodnju na tri do četiri miliona barela dnevno u iduće dve godine. Prema zakonu ponude i potražnje, sva ta povećanja bi prirodno smanjila tržišnu cenu nafte, ali postavlja se pitanje kojim bi svetskim proizvođačima taj scenario, zapravo, odgovarao.

"Proizvodnja nafte u Venecueli kontinuirano je rasla prošle godine. Imamo zanimljiv podatak da je u novembru, u proseku, zabeležena proizvodnja od 1,165 miliona barela, što je povećanje za 20 odsto u odnosu na isti period 2024. Ali uprkos tome, mislim da višak ponude od 3,8 miliona barela nafte dnevno nije realan u 2026. godini. Taj iznos je procena Međunarodne agencije za energetiku koja, u poslednje vreme, umanjuje značaj fosilnih goriva, a promoviše obnovljive izvore energije. Neki realan suficit je daleko manji i kreće su od 0,6 do 2,3 miliona barela", kaže Kovačević.

 

 

Kada je reč o cenama, mnoge kompanije vide cenu od 50 dolara po barelu kao prag ispod kojeg bušenje praktično postaje neisplativo.

"Trump takođe targetira upravo tu cenu za sirovu naftu i ne očekuje se da cena pada ispod toga nivoa. Međutim, u skladištima Venecuele već imamo zalihe od 30 do 50 miliona barela - spremne za isporuku. Moje mišljenje je da u ovom momentu pobednici tržišnih dešavanja u vezi s naftom nisu proizvođači, već rafinerije u SAD (Teksasu i Luizijani). Oko 70 odsto tih rafinerija je uveliko spremno da prerađuje tešku naftu poput venecuelanske."

Još jedno važno pitanje na stolu jeste pad cene nafte na istorijski niske nivoe, ukoliko bi SAD ubuduće posedovale 30 odsto svetskih rezervi nafte - spajanjem sirovine iz Venecuele, Gvajane i same Amerike.

"Americi bi se ova taktika isplatila pre svega zbog geopolitičke dominacije. Od 2019, SAD su najveći proizvođač sirove nafte, i ako nastave u tom smeru - to bi im omogućilo da u svojim rukama zadrže energetiku, koja je ključni industrijski, ali i (geo)politički alat", napominje Kovačević i otvara još jednu važnu temu, a to je sve veći manjak tradicionalnih ležišta nafte u svetu. Drugim rečima, sve je više "teško osvojive" nafte.

Na pitanje da li bi Venecuela mogla postati najveći svetski proizvođač nafte, Kovačević odgovara sa velikom dozom skepse, s obzirom na značajan broj postrojenja zapuštenih skoro dve decenije. Drugi problem je veliki manjak kvalifikovane radne snage u Venecueli, pre svega zato što je dobar deo emigrirao u SAD. Dakle, logistika i izvozni kapaciteti su trenutno gorući izazovi koji, sasvim izvesno, sprečavaju ostvarenje ovih teorijskih tumačenja.

Kompletna infrastruktura u Venecueli zahteva obnovu, i to u iznosu od oko 100 milijardi dolara. "Shodno tome, Venecuela nikada ne može postati najveći proizvođač nafte, bez obzira što ima najveće rezerve."