Posle Venecuele, Vašington cilja i na Kubu

Kuba je oduvek bila trn u američkoj politici "prvog susedstva". Kada su kubanski revolucionari predvođeni Fidelom Castrom i Che Guevarom svrgnuli režim diktatora Fulgencija Batiste koji su podržavale SAD krajem pedesetih godina prošlog veka, odnosi između dve severnoameričke zemlje dosegli su najnižu tačku. Tu se nalaze i danas.

Nekoliko godina nakon Kubanske revolucije, tadašnji predsednik John F. Kennedy proglasio je embargo na trgovinu između SAD i Kube, kao odgovor na određene ekonomske mere koje je preduzela kubanska vlada. Embargo je još uvek na snazi.

Odnosi između Kube i Sjedinjenih Država, koje su na najbližoj geografskoj tački razdvojene samo oko 150 kilometara, nisu se mnogo promenili od kraja pedesetih godina, s izuzetkom drugog mandata predsednika Baracka Obame, kada je 2014. godine najavio obnovu diplomatskih odnosa s kubanskom vladom.

Sredina druge decenija ovog veka bila je period nade za Kubu. Nakon smirivanja neprijateljstava s Vašingtonom, prvi strani investitori i horde turista ušli su na Kubu, a vlada Raula Castra, brata revolucionara Fidela Castra, koji je preuzeo vlast početkom prošle decenije, uvela je oprezne ekonomske reforme - posebno one koje su uticale na mala poduzeća, te veću slobodu za strana ulaganja.

Obamin naslednik, Donald Trump, promenio je mnoge politike svog prethodnika u vezi s Kubom. Optimizam koji je usledio nakon zbližavanja zemalja pre deset godina zamenio je pesimizam i u domaćoj i u spoljnoj politici.

Sankcije uvedene tokom Trumpovog prvog mandata, delimično ublažavanje pod predsednikom Joeom Bidenom, obnovljena ograničenja u Trumpovom drugom mandatu, kolaps turizma zbog pandemije kovida 19 i slobodni pad privrede - doprineli su trenutnoj nestabilnosti koja godinama muči karipsko ostrvo.

Godina 2020. bila je posebno teška, jer se kubanski bruto domaći proizvod smanjio za 11 odsto. Privreda nije bila jedina koja se urušila u tom periodu. Više od milion ljudi napustilo je Kubu u poslednjih pet godina, elektroenergetska mreža je ozbiljno opterećena, a uragan Melisa je prošle jeseni opustošio istočni deo ostrva. Zdravstvena situacija se takođe pogoršala, dok je epidemija denge dostigla alarmantne razmere.

Uprkos svemu tome, Havana, sada pod vođstvom predsednika Miguela Diaz-Canela, ostala je verna komunističkoj ortodoksiji. Dosledno je odbijala političke promene, istovremeno stežući i povremeno popuštajući obruč privatnom sektoru, uz održavanje autoritarne jednopartijske vlasti. Ono što je decenijama bila realnost u ovoj karipskoj zemlji sada bi moglo da dođe do brzog i neočekivanog kraja.

Kubanski predsednik Miguel Diaz-Canel i bivši predsednik Venecuele Nicolas Maduro / Bloomberg Mercury

 

Venecuelanska veza

Pod američkim embargom i bez značajnih prirodnih resursa, Kuba je morala da pronađe način da preživi. Do kraja Hladnog rata održavala se zahvaljujući snažno subvencionisanom ekonomskom odnosu sa Sovjetskim Savezom, koji je Havanu više doživljavao kao ključni element svoje antiameričke politike na zapadnoj hemisferi nego kao ideološkog saveznika. Moskva je kupovala kubanski šećer po povlašćenim cenama, isporučivala naftu pod povoljnim uslovima i obezbeđivala kredite, mašine i tehničku pomoć - od proizvodnje električne energije do industrije.

Taj odnos se raspao sa raspadom Sovjetskog Saveza, gurajući Kubu u duboku krizu tokom devedesetih, kada se ostrvo suočilo sa nestašicama goriva, smanjenim uvozom i naglim padom BDP-a. Havana je pokušala da krizu prevaziđe restrukturiranjem privrede i fokusom na turizam, ali nijedan novi pokrovitelj nije mogao da nadomesti razmere i pouzdanost sovjetske podrške.

Početkom novog milenijuma prazninu je popunio novi predsednik Venecuele, harizmatični oficir Hugo Chavez, koji je za Venecuelu zacrtao novi socijalistički pravac. Karakas je Kubu snabdevao velikim količinama sirove i prerađene nafte po povlašćenim uslovima, dok je Havana "plaćala" uslugama - slanjem desetina hiljada lekara i savetnika, koji su postali ključni deo Chavezovih socijalnih programa.

 

Međutim, ovaj aranžman je počeo da se urušava sredinom druge decenije, kada su pad cena nafte i ekonomska kriza u Venecueli ozbiljno pogodili njenu proizvodnju. Zemlju su potresali građanski nemiri, rastuće siromaštvo i američke sankcije. Uprkos krizi, venecuelanska nafta je donedavno nastavila da stiže na kubanske obale - krajem 2025. Kuba je i dalje primala oko 24.000 barela venecuelanske sirove nafte dnevno, što čini oko 30 odsto njenih potreba.

Da li će se snabdevanje nastaviti ključno je pitanje za Havanu nakon američke intervencije prošlog vikenda, kada su američke snage u smeloj operaciji zarobile predsednika Venecuele Nicolasa Madura, bivšeg štićenika Huga Chaveza, školovanog na Kubi.

Pre same intervencije, Trumpova administracija uvela je naftnu blokadu Venecuele, što je smanjilo izvoz na Kubu. Venecuelanska državna kompanija PDVSA počela je da smanjuje proizvodnju jer joj je ponestalo skladišnih kapaciteta, pa je izvoz praktično sveden na nulu. Trump je u subotu potvrdio da blokada ostaje na snazi.

"Venecuelu moramo da shvatimo kao ključni spoljašnji stub stabilnosti kubanskog režima, posebno kada je reč o subvencionisanoj energiji, povlašćenoj trgovini i finansijskoj pomoći osiromašenoj kubanskoj ekonomiji", rekao je međunarodni politolog Faris Kočan.

"Paradoks je, naravno, da je venecuelanska privreda jednako osiromašena", dodaje.

Više od milion ljudi napustilo je Kubu poslednjih godina / Bloomberg Mercury

Kočan ističe da američka intervencija ugrožava energetsku sigurnost i fiskalni opstanak Kube.

"Kubanski režim ne može sebi da priušti scenario u kojem nova (ili stara) vlast u Venecueli započinje proces prekida veza, što bi moglo da dovede do nestanaka struje, nestašica i većih društvenih tenzija na Kubi. Ako bi se takav scenario ostvario, možemo očekivati militarizovaniju i zatvoreniju državu, što bi predstavljalo svojevrsnu mimikriju kasne sovjetske stagnacije", objašnjava.

Kuba će takođe biti pod pritiskom Karakasa u novoj ravnoteži snaga u regionu. Nova privremena čelnica Venecuele, Delcy Rodriguez, manje je predana Kubi od Madura, što je, prema izveštajima američkih medija, rezultat njenog nezadovoljstva kubanskom nemogućnošću da pouzdano plati Venecueli za njene isporuke nafte.

"Ako Rodriguez bude sarađivala sa Trumpom i zadrži kontrolu nad svojom zemljom, Kuba će postati latinoamerički režim pod najvećim direktnim pritiskom. Ostrvo zavisi od venecuelanske pomoći i bilo je u teškoj situaciji i pre nego što je Trump uklonio Madura. Kubanska ekonomija je u rasulu. Turizam, njena ključna privredna grana, pao je najmanje za polovinu u odnosu na period pre pandemije, bez vidljivih znakova oporavka. Kriminal i bolesti su u porastu, dok se sistem sprovođenja zakona i bolnice urušavaju zbog hroničnog nedostatka finansiranja. Vlada ostrva je i ranije trpela snažan pritisak, ali se sada suočava sa najvećom krizom do sada", napisao je Will Freeman, saradnik za latinoameričke studije pri Savetu za spoljne odnose, u eseju za Foreign Affairs.

Američki pritisak na Kubu

Nakon američke intervencije u subotu, predsednik Trump rekao je da su Kubi "dani odbrojani", te da Vašington, nakon uspešne intervencije u Venecueli, sada okreće svoj fokus ka Havani. "Čini se da je Kuba spremna da padne. Ne znam da li će izdržati, ali Kuba trenutno nema prihode. Svi njeni prihodi dolaze iz Venecuele, od venecuelanske nafte", rekao je.

Državni sekretar Marco Rubio, sin kubanskih imigranata koji su prebegli s Kube tokom Hladnog rata, ponovio je taj osećaj. Rubio je za NBC News rekao kako veruje da su "u velikoj nevolji".

"Neću govoriti o tome kakvi će biti naši sledeći koraci i politika u tom pogledu, ali mislim da nije tajna da nismo veliki obožavaoci kubanskog režima, koji je, uzgred, podržavao Madura", dodao je.

"Među republikancima, poput Rubija, postoji uverenje da će, ukoliko se prekine snabdevanje venecuelanskom naftom, kubanska ekonomija kolabirati i izazvati narodni ustanak", rekao je za New York Times Ricardo Zuniga, bivši američki zvaničnik koji je pomogao u posredovanju sporazuma između Obame i Kube.

"Ono što smo videli na Kubi jeste da ne postoji granica koliko loše stvari mogu da postanu, a da pritom ne dođe do ustanka", dodaje Zuniga.

Kubanski predsednik / Bloomberg Mercury

Havana je brzo osudila svoje neodobravanje američkog poteza u Venecueli. Madurovo hvatanje nazvala je činom "državnog terorizma", a kubanski ministar spoljnih poslova Bruno Rodriguez Parrilla rekao je na sastanku Zajednice latinoameričkih i karipskih država da Madurov pad "predstavlja kritičnu egzistencijalnu dilemu za njihov opstanak kao nacionalne države i nezavisnog, suverenog naroda". 

Sjedinjene Države možda neće morati mnogo da učine kako bi podstakle promenu režima na Kubi, koju Vašington priželjkuje već decenijama. Karakas ne samo da je Havanu snabdevao "tečnim zlatom" za sopstvene potrebe, već je Kuba venecuelansku naftu preprodavala na međunarodnim tržištima, obezbeđujući tako neophodnu stranu valutu, kojom je uspevala da kupi osnovne životne namirnice i lekove.

Koliko su odnosi između Kube i Venecuele duboko isprepletani pokazala je i vest od pre nekoliko dana da su 32 kubanska državljanina poginula u američkoj operaciji u subotu. Prema navodima stranih medija, Madurove bezbednosne snage gotovo u potpunosti su činili kubanski operativci, koji istovremeno obavljaju važne funkcije u venecuelanskim obaveštajnim službama i vojsci.

 

 

Mogu li SAD da promene režim i u Havani

Predviđanje šta će Trumpova administracija učiniti u budućnosti postalo je stvar čiste spekulacije, ali neki stručnjaci smatraju da Kuba Trumpu nema mnogo toga da ponudi. Pad kubanskog režima bio bi pobeda za neke "jastrebove" u administraciji, poput Rubija, dok Trump, koji je željan dogovora i opsednut brojkama, verovatno ne bi dobio mnogo.

Stručnjak za odbranu Erik Kopač procenjuje da je, za razliku od Venecuele, iz američke perspektive ekonomski interes za Kubu nešto manji i da nema kriminalnog interesa - tu pre svega misli na američku osudu venecuelanske "narkomafije".

"Stoga, ne postoji razlog koji bi opravdao promenu vlade, barem ne na nekom 'moralnom' nivou", kaže Kopač.

Freeman iz Saveta za spoljne odnose ističe da bi američka vojna operacija takođe mogla biti potrebna za rušenje kubanskog režima. Dodaje da bi to bio "manevar za koji se čini da ni Trump ni američka javnost nemaju mnogo interesa".

"Na primer, predsednik Tramp je nedavno izjavio kako veruje da će kubanski režim pasti sam od sebe, bez direktnog učešća Sjedinjenih Država", napisao je.

Američka intervencija na Kubi, međutim, verovatno ne bi zahtevala mnogo napora. Režim u Havani je oslabljen. Već sada veliki deo ostrva pogađaju dugotrajni nestanci struje usled nestašice goriva i dotrajalih elektrana. Prisutna je i nestašica hrane na ulicama ostrva, koju je nekada obezbeđivao državni sistem racionalizacije. Zapanjujućih 89 odsto Kubanaca živi u ekstremnom siromaštvu, dok 78 odsto planira emigraciju..

Protesti u SAD protiv američke intervencije u Venecueli / Bloomberg Mercury

Politikolog Kočan ističe da Havana, u svetlu američke intervencije u Venecueli, sada ima priliku da ojača koheziju političkih i ekonomskih elita na Kubi, pri čemu reformističke frakcije gube na značaju.

"U tom smislu, kubanski režim može da se ponaša kao da je sledeći na redu, čime započinje proces konsolidacije po uzoru na Madurovu vlast u Venecueli. Moglo bi se reći da američka intervencija u Venecueli strukturno slabi Kubu, ali je kratkoročno može politički stabilizovati - ne nužno i srednjoročno i dugoročno", kaže Kočan.

"Kuba je iznutra znatno homogenija, budući da gotovo i nema organizovane opozicije, niti se vlast doživljava kao nelegitimna. Slična akcija, poput otmice predsednika Diaz-Canela, imala bi još slabiji efekat od otmice Madura. Zbog toga postoji velika verovatnoća da bi takav potez bio razvodnjen. Ipak, ne treba zanemariti činjenicu da je kubanska opozicija u SAD izuzetno politički i ekonomski snažna. Ne treba zanemariti ni gde Trump ima rezidenciju, niti ko su članovi njegove administracije", zaključuje Kopač.

Geopolitički kontekst

Kao što smo pisali odmah nakon američke intervencije u subotu, u središtu ovog poteza nalazi se jasna strateška računica Vašingtona: ograničiti i drastično smanjiti ekonomski i geopolitički uticaj Kine u Latinskoj Americi, koja je poslednjih godina značajno ojačala svoje prisustvo kroz projekat Pojas i put.

"Postaje jasno da Sjedinjene Države žele da istisnu Kinu sa zapadne hemisfere, koja je ključna za američku strategiju nacionalne bezbednosti, ali trenutno nisu spremne da rizikuju vakuum koji bi mogao da nastane kao posledica pada venecuelanskog režima", dalje objašnjava Kočan geostrateške pomake u regionu.

Tokom protekle decenije Kina je tiho, ali postojano postala najveći trgovinski partner Latinske Amerike, što je američka administracija ocenila kao neodrživu situaciju koja podriva njene vitalne interese u neposrednom okruženju. Pored Venecuele, Peking održava bliske odnose i sa Havanom, s obzirom na to da obe zemlje imaju komunističku prošlost - i sadašnjost.

Navodi se da se dug Kube prema Pekingu, koji Havana u prošlosti nije mogla da otplati, meri u milijardama dolara. Kina je povremeno spremna da pomogne kubanskoj vladi da ostane na površini, ali, kako ističe Michael Bustamante, profesor kubanskih studija na Univerzitetu u Majamiju, nije spremna da u potpunosti finansira ekonomski model za koji veruje da je propao.