Posle 40. godine - gde ulagati, a gde ne

Ideja da ulaganje najviše ima smisla ako se započne rano, u mladosti, često se pominje u finansijskom narativu o "isplativom investiranju". Mlađi ulagači imaju vreme, efekat složene kamate i veću toleranciju na rizik, zbog čega u teoriji i praksi zaista imaju prednost u odnosu na kolege u poznijim godinama. Međutim, u realnosti nije uvek moguće slediti idealne modele, pa je odnos između godina, prinosa i isplativosti složeniji nego što se isprva čini.

Vreme kao najvažniji faktor ulaganja 

Vreme je ključni saveznik investitora jer omogućava složenu kamatu - mehanizam u kojem prinosi stvaraju nove prinose. Zbog toga se razlika između ulaganja započetog u dvadesetim i onog koje počinje dve decenije kasnije ne meri samo izgubljenim godinama, već i izgubljenim ciklusima rasta.

Na primer, investitor koji uloži 10.000 evra sa 25 godina i ostavi taj novac da se uvećava po prosečnoj stopi od pet odsto godišnje, bez dodatnih uplata, imaće gotovo 26.500 evra posle dve decenije. Ako isti iznos uloži sa 45 godina, krajnji rezultat zavisi od toga da li ima vremena da preživi makar jedan puni tržišni ciklus rasta, jer propuštene godine ne znače samo manji prinos, već i gubitak prilike da se dobit reinvestira.

Stefan Majkić, broker u Prudence Capitalu, kaže za Bloomberg Adriju da su godine investitora jedan od najvažnijih faktora u određivanju adekvatne investicione strategije i prihvatljive tolerancije na rizik.

"U praksi, mlađi investitori mogu preuzeti veći udeo rizičnih klasa imovine, pre svega akcija, upravo zato što imaju dovoljno vremena da 'ispeglaju' negativne tržišne cikluse i iskoriste dugoročni rast tržišta. Uobičajeni princip raspodele zasniva se na formuli 100 minus broj godina života, čime se okvirno dobija preporučeni procenat akcija u portfelju. U upitnicima za procenu rizika kod klijenata starosna dob tipično nosi značajan ponder (često oko 30 odsto), jer direktno utiče na definisanje investicionog horizonta, ali i sposobnosti investitora da podnese volatilnost."

 

 

Kada je reč o tržišnim previranjima koja su realna i česta pojava, pitamo Majkića kako investitori treba da razumeju i prihvate mogućnost velikih padova od 50 odsto ili više.

"Takvi padovi u rizičnijim portfeljima, iako bolni, nisu neuobičajeni. Čak su se i najveće svetske kompanije, poput Microsofta, Googlea i Mete, tokom određenih perioda tržišnih padova (eng. bear market) korigovale i po 50 odsto. Važno je naglasiti da pad 'na papiru' ne znači realizovani gubitak, već trenutnu tržišnu vrednost. Dugoročni investitori računaju na oporavak, koji je u dobro diverzifikovanim portfeljima kroz istoriju bio norma, a ne izuzetak. Svakako, treba biti svestan da postoje i situacije u kojima se investicija nikada ne oporavi, pre svega kod kompanija sa narušenim fundamentima."

 

 

Kraći horizont, drugačija strategija

Da bi se dublje i konkretnije razumelo šta godine investitora znače u praksi, apstraktne savete treba prevesti u brojke i napraviti komparaciju. Zamislimo, stoga, dva investitora: prvi počinje da ulaže sa 30 godina, drugi sa 45. Obojica ulažu isti iznos - 200 evra mesečno - i to u kombinaciju akcija, obveznica i zlata. Razlika je u investicionom horizontu (eng. investment horizon), budući da prvi ulaže 35, a drugi "tek" 20 godina.

Ako se u obzir uzmu konzervativne (oprezne i realistične) dugoročne pretpostavke da globalne akcije donose prosečan realni prinos od oko šest odsto godišnje, obveznice oko dva odsto, a zlato oko tri odsto, i ako se portfelj formira tako da mlađi investitor ima veći udeo akcija, dok njegov stariji kolega naglasak stavlja na stabilnost - razlika u ishodu postaje vidljiva. 

Majkić napominje da ta razlika uglavnom proizlazi iz vremena. "Kompaunding efekat (kamatna na kamatu) ima eksponencijalni karakter i što investitor ranije počne - to je veći ukupan akumulirani kapital."

Na pitanje koliko je realno očekivati stabilne prinose od pet do osam odsto kod konzervativnijih portfelja danas, Majkić kaže da za istinski konzervativan portfelj, godišnji prinos od pet odsto predstavlja odličan rezultat u savremenim uslovima. Prinosi iznad osam odsto već zahtevaju veći udeo rizičnih akcija, uključujući kompanije sa izraženijom volatilnošću i tržišta u razvoju. Osim toga, prinosi od 20 do 30 odsto su teorijski mogući, ali vrlo zahtevni za ponavljanje i javljaju se uglavnom u periodu dugotrajnog rasta tržišta (eng. bull market).

"Na primer, ETF SPY (S&P 500) ostvario je prinos od preko 30 odsto u 2019. godini, dok su pojedini rizičniji sektori i tematski ETF‑ovi beležili i znatno više. Ipak, takvi rezultati ne predstavljaju normu, već izuzetak."

Bloomberg

 

Šta kaže računica

Investitor koji počinje sa 30 godina i ulaže 200 evra mesečno tokom 35 godina ukupno će uložiti oko 84.000 evra. Uz prosečan godišnji prinos portfelja od oko pet odsto, vrednost tog kapitala na kraju perioda kretala bi se u rasponu od približno 220.000 do 240.000 evra, u zavisnosti od tržišnih ciklusa. Veći deo tog iznosa ne potiče iz uplaćenog novca, već iz vremena - iz decenija ulaganja u kojima prinosi proizvode nove prinose.

Investitor koji počinje sa 45 godina, pod istim uslovima mesečnog ulaganja, za 20 godina uložiće oko 48.000 evra. Ako zbog kraćeg investicionog horizonta i niže tolerancije na rizik njegov portfelj ostvaruje prosečan godišnji prinos od oko četiri odsto, konačna vrednost bi se kretala između 70.000 i 80.000 evra. Ova projekcija podrazumeva stabilne dugoročne prinose i ne predstavlja garanciju ishoda (računamo da će, uprkos kriznim periodima, akcije, obveznice i zlato u proseku ostvarivati prinose slične onima koje su imale u prošlosti, ali taj ishod svakako nije siguran, jer tržišta ne rastu pravolinijski).

 

 

Berza nagrađuje vreme

"Najveća prednost ulaganja u dvadesetim godinama je mogućnost formiranja agresivnijeg portfelja sa višim udelom akcija, što statistički vodi ka većim dugoročnim prinosima. Berza 'nagrađuje vreme', a što je investitor duže prisutan na tržištu, veća je verovatnoća da će ostvariti natprosečan rezultat", kaže Majkić, dodajući da je druga ključna prednost kompaunding efekat.

Na primer, ulaganje od 1.000 evra uz prosečan prinos od sedam odsto godišnje tokom 30 godina - značajno će nadmašiti rezultate kasnijeg ulaska sa kraćim periodom ulaganja.

Ipak, rano investiranje ima i manu, a ona se, prema rečima Majkića, uglavnom odnosi na ograničen pristup kapitalu i često nedovoljan nivo finansijskog znanja, što može otežati adekvatnu diverzifikaciju.

Zašto vreme smanjuje rizik

"Najduži ekonomski ciklusi traju od 10 do 12 godina, što znači da investitor sa horizontom dugim tri decenije prolazi kroz više kompletnih ciklusa i ima dovoljno vremena da apsorbuje čak i najdublje krize. Tokom tako dugog perioda volatilnost se statistički smanjuje, a dugoročni trend rasta tržišta dolazi do izražaja", objašnjava Stefan Majkić.

 

 

 

Najskuplja greška je neodlučnost

Razlika u apsolutnom iznosu je značajna, ali je ključno pitanje kakvu ulogu taj kapital ima. Za mlađeg investitora cilj su rast i akumulacija, dok za starijeg investitora cilj podrazumeva očuvanje vrednosti, dopunu budućoj penziji ili stvaranje finansijskog jastuka, odnosno rezerve. Isplativost se, u tom slučaju, ne meri time da li je dostignut isti iznos, već da li je kapital ispunio funkciju zbog koje je uložen.

Struktura ulaganja dodatno utiče na rezultat. Akcije nude najviši dugoročni prinos, ali i najveće oscilacije. Obveznice obezbeđuju stabilniji, ali niži povrat, dok zlato ne generiše prihod, već služi kao zaštita u periodima povišene neizvesnosti kojoj svedočimo upravo sada. Takve okolnosti podižu cenu plemenitog metala do rekorda.

 

 

Za investitora koji počinje kasnije, kombinacija ovih klasa imovine ima više smisla nego oslanjanje na jednu. Cilj nije nadmašiti tržište, već smanjiti rizik da loš tajming ili dugotrajan pad tržišta ponište godine štednje.

Upravo tu se razbija najčešća zabluda o "zakasnelom ulaganju".

Godine života jesu važne jer određuju koliko prostora postoji za greške, ali same po sebi ne odlučuju o isplativosti ulaganja. One pre svega definišu vremenski okvir u kojem kapital može da se uvećava, rizik koji investitor može da podnese i ciljeve koje želi da ostvari. Kada se ti faktori pretoče u brojke, postaje jasno da razlika između ranog i kasnog početka ne otvara pitanje da li se ulaganje isplati, već kako se menja njegov ishod.

S druge strane, Majkić ukazuje na to da praksa pokazuje kako je sklonost ka riziku pre svega psihološka kategorija, a ne isključivo generacijska, dodajući da obe "krajnosti" imaju svoje posledice: preveliki oprez najčešće je 'skuplji' jer znači propuštene prinose koji se dugoročno akumuliraju, a osim toga preveliki rizik može biti problematičan u kratkom roku, ali uz dugi horizont često se "ispegla".

"Važno je naglasiti i rastuće prisustvo ritejl investitora na tržištu, što utiče na dinamiku trgovanja i reakcije na ekonomske vesti. Učešće ritejla u ukupnom prometu stalno raste i danas predstavlja značajan faktor tržišne volatilnosti", napominje sagovornik Bloomberg Adrije.

Suštinski, najveći finansijski gubitak ne nastaje zbog toga što neko nije ulagao u dvadesetim, već zato što u četrdesetim i pedesetim odlaže odluku iz uverenja da je "kasno". Finansijska računica jeste nemilosrdna prema propuštenom vremenu, ali je još nemilosrdnija prema neodlučnosti.

"U proceni rizika starosna dob je važan faktor, jednako kao i ciljevi poput ostavljanja nasleđa ili očuvanja kapitala. Strategija se uvek može optimizovati u skladu sa životnom fazom i finansijskim mogućnostima", zaključuje broker Prudence Capitala.

 

Navedene brojke kod računice kapitala služe kao ilustracija odnosa vremena i strategije ulaganja pod razumnim pretpostavkama, a ne kao prognoza konkretnog ishoda.