Fina umetnost trošenja 400 milijardi dolara na zelenu pomoć EU

Pokušaj da se razume kompleksan predlog Evropske unije (EU) o reviziji njenih pravila o državnoj pomoći – delimičan odgovor na konkurentsku pretnju koju predstavlja američki Zakon o smanjenju inflacije (IRA, Inflation Reduction Act) od 369 milijardi dolara – jedan je od trenutaka u životu kada se osećate poniženo, poput sedenja pored astrofizičara na večeri.

"Industrijski plan zelenog dogovora za neto-nulto doba" ima mnogo ideja kako da se pojednostavi i ubrza odobravanje državne podrške kompanijama i sektorima, ali takođe ima mnogo slojeva pravila, zahteva i ograničenja kako bi se osiguralo da nema subvencije besplatno za sve. Školski zaključak bi mogao biti: industrijska politika, odbačena kao relikt tokom vrhunca globalizacije, ponovo se vraća kao aktuelno pitanje.

Ali čija industrijska politika? Pariz i Berlin su predvidljivo najviše zainteresovani za velike projekte i velike kompanije. Njihove manje komšije su manje oduševljene. U sredini se nalazi Evropska komisija (EK), gde šefica antimonopolskih poslova Margrehte Vestager pokušava da usreći sve - otuda i složenost. Njena pozicija mora da se prilagodi od toga da bude glavni sprovodilac jedinstvenog tržišta - blokira Alstom SA i Siemens AG od spajanja, držeći Big Tech pod kontrolom - na privremeno savijanje sopstvenih pravila zarad domaće privrede posle kovida.

Sve to zvuči kao jedna od onih tajanstvenih političkih borbi u Briselu koje mogu samo da ometaju EU. Do pronalaženja zajedničkog jezika ostaje najmanje mesec dana. Dvadeset i sedam zemalja EU ne može čak ni da se složi oko toga da li je IRA potreban odgovor, a zemlje poput Irske i Finske umesto toga se zalažu za prijateljski kompromis sa Bidenovom administracijom i fokus na smanjenje birokratije kod kuće. "Štedljive" zemlje kao što je Holandija protive se bacanju novca na problem, s obzirom na to da sredstva za oporavak od kovida tek treba da budu potpuno potrošena.

Ali koliko god da su predlozi Komisije obimni i rizični, oni takođe izgledaju vredni pokušaja.

Bloomberg Mercury

 

Bidenove zelene subvencije, koje favorizuju domaće proizvođače, trebalo bi da služe kao geopolitički poziv za buđenje. EU već proganja izgubljena decenija 2010-ih u smislu ekonomskog rasta, tehnološkog zaostajanja i zavisnosti od Kine i Rusije, što je otkriveno dvostrukim udarom kovida 19 i invazije na Ukrajinu. Uključite globalne investicione potrebe zelene tranzicije - tridesetostruko povećanje zaliha električnih vozila, eksponencijalni rast kapaciteta za proizvodnju baterija i utrostručenje investicija u energetski sektor, navodi u knjizi  Alessio Terzi "Rast za dobro" - i jasno je da su Evropi potrebna ogromna ulaganja da bi nadoknadila izgubljeno vreme, a da istovremeno bude u korak sa SAD i Kinom.

Pojednostavljenje državne pomoći nije lek, ali će barem imati za posledicu pokretanje potrošnje i ubrzanje sposobnosti bloka da odgovori svetu u kome američke subvencije izazivaju evropsku industriju, a Kina je lider u investicijama u zelenu energiju.

Jedna mera, na primer, omogućiće zemljama EU da „izjednače“ subvencije zelene tehnologije koje nepravedno obezbeđuju zemlje van bloka. To je ključno u vreme kada su cene prirodnog gasa još uvek mnogo veće u EU nego u SAD, zbog čega ove poslednje izgledaju privlačnije za nove projekte. Takođe će biti više fleksibilnosti u pogledu pomoći za manje razvijene regione i za mala preduzeća.

I dok američka pravila o subvencijama i dalje izgledaju jednostavnije, stratezi Barclays procenjuju da bi predlozi EU mogli da premaše američkih 440 milijardi dolara potrošnje za dekarbonizaciju u narednoj deceniji, uglavnom preusmeravanjem neiskorišćenih sredstava za oporavak od pandemije. Iako korisnici mogu izgledati kao velika industrijska imena poput Volkswagen AG, Siemens ili ABB Ltd, dobra stvar u vezi sa ovim predlozima je što eksplicitno vezuju pomoć za zelene ciljeve oko obnovljive energije, dekarbonizacije, net-zero tehnologije i lanaca snabdevanja – oni ne podržavaju samo državne prvake. Ako i kada dođe do planiranog poreza na ugljenik na granici EU, to bi takođe trebalo da pomogne da se proizvođači odvrate od prebacivanja proizvodnje van bloka i ponovnog uvoza unutar njega.

Međutim, postoji dobra ravnoteža između savijanja pravila i njihovog kršenja. Tommaso Valletti, profesor na Imperial College koji je ranije radio sa Vestagerovom kao glavni ekonomista za konkurenciju, kaže mi da je dobra stvar što se industrijska politika vratila na evropsku agendu nakon što je u prošlosti bila viđena kao recept za rasipanje novca. Ali, kaže on, EU bi trebalo da bude "veoma oprezna" da ne izgubi prednosti jedinstvenog tržišta zasnovanog na pravilima, gde velike zemlje sa najdubljim džepom ne mogu slobodno da subvencionišu svoje manje susede.

Mnogo toga leži na plećima Vestagerove i njenog dirigističkog kolege Thierry Bretona u obezbeđivanju da se ova pretnja – od koje se plaše zemlje, uključujući Vestagerovu matičnu državu Dansku – ne ostvari. Biće lakše reći nego učiniti. Francuska i Nemačka učestvuju sa do 80 odsto vanredne državne pomoći odobrene od marta 2022. Da bi se obezbedili jednaki uslovi, možda će ideja o novom finansiranju preko "Evropskog fonda suvereniteta" postati privlačnija, ili dugo očekivana unija tržišta kapitala kako bi se bolje ujedinilo 27 fragmentiranih finansijskih tržišta EU.

Iznad umetnosti trošenja zelene pomoći je veće pitanje: može li EU da prevaziđe trampu i kompromise na nacionalnom nivou i da zapravo definiše uspešnu industrijsku politiku na nivou celog bloka.

Uprkos nostalgiji za saradnjom iz doba Hladnog rata koja je stvorila francusko-nemačkog proizvođača aviona Airbas SE, ni Pariz ni Berlin ovde nemaju sjajne rezultate. Jedan dokument za diskusiju Evropske komisije iz januara 2022. preporučio je da se više obraća pažnja na globalne lekcije iz SAD, Japana i Kine: „Dajte“ prioritet inovacijama, podstaknite preduzetništvo i zaštitite kritičnu tehnologiju; „nemojte“ birati pobednike, favorizovati funkcionere ili osnažiti stečene interese.

Nije potreban astrofizičar da vidi da je ovo dobar savet - ali njegovo sprovođenje u praksi može biti druga priča.