Između identiteta i moći: šta zaista pokreće savremene ratove

Otvorite novine bilo kog dana i na naslovnim stranama ćete verovatno ugledati izveštaje sa nekog od svetskih ratišta. Danas je to Iran, juče je bila Ukrajina, prekjuče Venecuela, a sutra? Valjda ništa, mada sumnjam.

Utisak je da se događaji poslednjih godina smenjuju znatno brže, dok se svetski sukobi rasplamsavaju. Oružani, ali i trgovinski ratovi više nisu samo vesti sa udaljenih ratišta, već se njihovi efekti osećaju i u našim svakodnevnim životima. Ormuski ili Tajvanski moreuz nisu više samo pojmovi sa nemih karata sa časova geografije; dešavanja u tim regionima osećaju se kroz cene goriva na pumpama, ograničenja putovanja ili opšta poskupljenja. Stoga razumevanje uzroka trenutnih dešavanja prevazilazi potrebe ratnih stratega i političkih elita i postaje značajno za svakoga od nas.

Kako bismo razumeli svet oko nas, bilo bi korisno vratiti se nekoliko decenija unazad. Padom Berlinskog zida svet je verovao da se nalazi na istorijskoj prekretnici. Komunizam je propao, Istočna Evropa se oslobodila sovjetske čizme i delovalo je da je zapadni liberalni poredak odneo konačnu pobedu. Euforija je bila tolika da je politička teorija Francisa Fukuyame o kraju istorije i konačnoj pobedi liberalne demokratije postala svojevrsna politička mantra kraja 20. veka.

Događaji narednih decenija u velikoj meri su opovrgli tu teoriju, jer se svet danas čini sve udaljenijim od liberalne demokratije, umesto da joj se približava.

Povratak stare geopolitičke debate

Početkom devedesetih godina, tačnije 1993, pomalo ispod radara prošla je i suparnička teorija koja ni danas nije izgubila svoju relevantnost. U časopisu "Foreign Affairs" Samuel Huntington iznosi svoje viđenje sukoba civilizacija. Njegov rad, kasnije pretočen u knjigu 1996. godine, posmatra svetska dešavanja kroz drugačiju prizmu. Znatno bližu političkom realizmu, koji svet posmatra onakvim kakav jeste, a ne onakvim kakav bi želeo da bude.

Huntington tvrdi da je 19. vek bio obeležen nacionalnim sukobima između država, 20. vek sukobima ideologija, dok za 21. vek predviđa sukobe civilizacija. Svet deli na sedam, ili možda osam, velikih civilizacija grupisanih prema kulturološkoj sličnosti, pri čemu religija ima posebno važnu ulogu. Njegova teorija dalje predviđa da će se najveći sukobi dešavati između država koje pripadaju različitim civilizacijama, a ne unutar iste civilizacije.

Prema njegovom viđenju, svet je podeljen na zapadnu, pravoslavnu, islamsku, kinesku, hindu, japansku i latinoameričku civilizaciju, koja je proistekla iz zapadne, ali se razvijala zasebnim putem. Za Huntingtona, civilizacija predstavlja najviši nivo kulturološke pripadnosti na kojem je moguće međusobno poistovećivanje različitih naroda. Francuz i Nemac će se međusobno definisati po nacionalnoj osnovi, ali će za Kineza obojica biti zapadnjaci. Među civilizacijama koje izostavlja nalaze se afrička - za koju smatra da ne postoji dovoljan stepen kulturološke povezanosti, kao i judaistička, zbog snažne integrisanosti Jevreja u kulture iz kojih su potekli, pre svega zapadnu i pravoslavnu.

 

Ovu godinu obeležio je novi talas tenzija između Irana i Sjedinjenih Država. Donald Trump, prema pisanju CNN-a, već 38. put najavljuje da je sporazum "iza ugla", dok bi Huntington, da je i dalje živ, verovatno zadovoljno posmatrao potvrdu svoje teorije. Amerika kao predvodnik zapadne civilizacije, i Iran kao jedan od ključnih aktera islamske civilizacije, već gotovo pola veka ostaju zaglavljeni u kontinuiranom sukobu. Iz perspektive Huntingtona, to bi bio gotovo školski primer civilizacijskog konflikta.

Drugi veliki sukob našeg vremena, rat u Ukrajini, za samog Huntingtona predstavljao bi mnogo veću enigmu. Već u prvom poglavlju svoje knjige pokušava da svoju teoriju razlikuje od klasičnog političkog realizma upravo na primeru Ukrajine. Naglašavajući značaj kulturološke sličnosti, Huntington navodi da bi politički realisti, poput profesora Johna Mearsheimera, tvrdili da je sukob između Rusije i Ukrajine gotovo neizbežan. Osećaj pretnje koji velika sila projektuje prema manjoj sili, prema realistima, prirodno vodi konfliktu. Huntington takav argument odbacuje tvrdeći da zajednička vera i kulturološka bliskost povećavaju međusobno razumevanje i čine sukobe manje verovatnim.

Događaji poslednjih godina jasno pokazuju koja je od ove dve teorije odnela prevagu.

Ipak, bilo bi politički naivno potpuno zanemariti značaj kulture i identiteta. Potezi ukrajinskih vlasti tokom rata upravo potvrđuju koliko su ta pitanja važna: promena verskog kalendara, razdvajanje crkvi, ograničavanje upotrebe ruskog jezika i jačanje zasebnog nacionalnog identiteta pokazuju da kultura ostaje sastavni deo svakog velikog geopolitičkog sukoba.

Putin i Zelenski / Bloomberg

 

Pre nego što Huntingtona pridružimo Fukuyami, važno je razumeti domet svake političke teorije. Teorije nam pružaju okvir za razumevanje međunarodnih odnosa, ali ne mogu da odgovore na sva pitanja, niti da predvide sve buduće događaje. Huntingtonov fokus na versku i kulturološku sličnost pomaže nam da razumemo zašto države sa višim stepenom međusobnog razumevanja ređe ulaze u sukobe. Upravo između različitih civilizacija nepoverenje je najveće, pa je samim tim i potencijal za konflikt veći.

Istovremeno, teorija sukoba civilizacija ostavlja mnoga pitanja bez odgovora. Ako bismo sledili njenu logiku, bliskost Srbije i Bugarske trebalo bi da stvori osnov za izuzetno dobre odnose, a ne za neke od najtežih bilateralnih sporova u našoj istoriji. Sukob između Zapada i Irana može delovati kao potvrda Huntingtonove teze sve dok u jednačinu ne uključimo Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate, koji su među najbližim saveznicima Vašingtona uprkos pripadnosti različitoj civilizaciji.

Ako ni Huntington ne pruža potpune odgovore, kome se onda obratiti radi razumevanja međunarodnih odnosa? Dok su teorije poput Fukuyamine i Huntingtonove pokušavale da objasne trendove jedne istorijske epohe, mislioci političkog realizma već milenijumima posmatraju geopolitiku kao odnos moći, a ne kulture. Od Tukidida (Thucydides), preko Machiavellija i Hobbesa, do Kennetha Waltza i Mearsheimera, međunarodni odnosi sagledavaju se kroz težnju svake države da obezbedi sopstvenu bezbednost.

U svetu bez vrhovnog autoriteta koji bi garantovao sigurnost i predvidljivost, države se prvenstveno ponašaju u skladu sa sopstvenim interesima. Kulturološka i ideološka bliskost mogu povećati prostor za saradnju, ali ne nužno zbog same vere ili kulture, već zato što stvaraju osećaj veće predvidivosti u ponašanju partnera sa kojim delimo određene vrednosti i istorijska iskustva.

Kada se jednog dana bude pisala istorija 21. veka, Huntingtonova teza da će civilizacijski identiteti oblikovati međunarodne odnose neće moći tek tako da se odbaci. Možda nije uspeo da objasni svaki rat, niti da predvidi svaki savez, ali je među prvima prepoznao da religija, kultura i identitet nisu nestali sa krajem Hladnog rata. U svetu koji postaje sve nestabilniji, bilo bi jednako pogrešno posmatrati međunarodne odnose isključivo kroz prizmu civilizacija, kao i potpuno zanemariti njihovu ulogu, jer ono što nam predstoji verovatno neće određivati ni samo moć ni samo kultura, već njihov sve složeniji međusobni odnos.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.