Ko će izgraditi novi energetski put do Evrope posle Ormuza

Dok tržišta iščekuju dugo najavljivani dogovor između američkog predsednika Donalda Trumpa i iranskih ajatolaha, činjenice na terenu ostaju nepromenjene. Ormuski moreuz, ključni plovni put koji snabdeva petinom svetske nafte i gasa, ostaje efektivno zatvoren. Prema mišljenju brojnih posmatrača, moreuz će još neko vreme ostati zatvoren, uprkos Trumpovim napumpanim rečima.

Cene nafte ostaju iznad 100 dolara za barel, gde će, prema procenama banke Goldman Sachs, ostati celu godinu. Osim zatvaranja Ormuza, na visoke cene ugljovodonika utiče i šteta na zalivskoj infrastrukturi, koja je tokom nedelja iranskog rata bila pod neprestanim napadima Teherana.

Bogate zalivske monarhije, okupljene u Veće za saradnju u Zalivu (GCC), poslednjih su se decenija oslanjale na moreuz, odakle su svetu isporučivale prirodni gas i naftu te tako finansirale svoje ambiciozne planove za budućnost.

Američko-izraelski rat s Iranom razotkrio je slabost njihove zavisnosti od Ormuza, budući da od početka rata zalivske države nisu mogle slati svoju sirovu naftu u svet. Najmanje pogođena dosad je bila Saudijska Arabija, koja je osamdesetih godina zbog iračko-iranskog rata izgradila takozvani naftovod istok-zapad, koji zaobilazi Ormuski moreuz i snabdeva luku Janbu na Crvenom moru.

"Smetnje u Ormuskom moreuzu pre svega su upozorenje da je svetska energetska arhitektura još uvek previše zavisna od uskih geografskih grla gde jedna revizionistička država ili militantna mreža može uzrokovati nesrazmerno veliku krizu", pojašnjava ekonomista Rok Spruk. "Zato to nije samo regionalno pitanje, već pitanje svetske ekonomske bezbednosti."

Da li bi smetnje u Ormuskom moreuzu i iranski zahtevi za suverenošću nad tim uskim grlom mogli podstaći zalivske države na izgradnju alternativnih puteva snabdevanja? Kako bi oni uticali na privrede tih država, globalne cene nafte i prirodnog gasa, te na Evropu?

Objekti saudijske kompanije Aramco | Bloomberg

Stari novi projekat

Preko Arapskog poluostrva nekada je već tekao naftovod do Sredozemlja, koji je zaobilazio Ormuski moreuz. Takozvani Transarapski naftovod (Tapline), izgrađen 1950. godine, bio je svojevremeno najduži naftovod na svetu i ključni kanal za snabdevanje evropskih tržišta saudijskom naftom. Politički nemiri, ratni sukobi i nacionalizacije više su puta prekidali njegov rad, sve dok 1990. godine nije konačno zatvoren.

Zbog zatvaranja Ormuskog moreuza i želje za diverzifikacijom puteva snabdevanja, zalivske prestonice od početka rata u Iranu ponovno razmišljaju o oživljavanju starih planova koji bi smanjili zavisnost Zaliva od dobre volje njihovog neprijateljskog suseda Irana.

Posebni izaslanik Ujedinjenih Arapskih Emirata za privredu i filantropiju Badr Jafar početkom aprila je u kolumni za časopis "Financial Times" napisao da se zalivske države nikada neće "vratiti u položaj strateške zavisnosti od moreuza koji kontroliše nepredvidljiv sused".

Ormuski moreuz države GCC-a neće moći da zamene preko noći, ali te države imaju duboke džepove i političku volju. Jafar je u kolumni još napisao da će izgraditi nove kapacitete za gasovode i luke te "uređivati elektroenergetske mreže, vodovodne sisteme i trgovinske koridore koji povezuju privrede u regionu".

U tom smislu može se ponovno otvoriti pitanje šireg arapskog, odnosno levantskog energetskog koridora. "Ideja nije nova, ali je geopolitički kontekst nov", ocenjuje ekonomista Spruk.

Do sredine 70-ih godina prošlog veka supertankeri i ponovno otvaranje Sueckog kanala povećali su konkurentnost pomorskog saobraćaja. S druge strane, libanski građanski rat, a kasnije i Zalivski rat, ubrzali su propast projekta Tapline, koji je ukinut devedesetih godina.

Ali prilike u regionu su se promenile. Zbog krize u Ormuskom moreuzu i visokih troškova osiguranja, pomorski prevoz fosilnih goriva više nije najjeftinija opcija za izvoz nafte. Takođe su se promenile i političke prilike u regionu jer je pre godinu i po sirijski režim Bashara al-Assada zamenio režim Ahmeda al-Sharae, koji je dosta spremniji da sarađuje sa Zalivom.

"Ako se post-Assadova Sirija postupno stabilizuje i ako njena nova vlast bude sposobna da ponudi minimalnu sigurnosnu, pravnu i infrastrukturnu verodostojnost, tada Sirija može ponovno postati tranzitni prostor između Zaliva, Jordana, Turske i Evrope. To je velika prilika, ali i veliki upitnik: infrastrukturu ne pokreću samo cevi i kompresorske stanice, već poverenje, sigurnost i predvidljiva vlast", ocenjuje Spruk.

U prošlosti je za takav infrastrukturni projekat interesovanje pokazala još jedna regionalna velesila. Turska već godinama nastoji da postane ključno energetsko čvorište između Istoka i Zapada. Ankara kontroliše Bosforski moreuz, kroz koji godišnje prolazi više od tri miliona barela nafte dnevno, a istovremeno ugošćuje strateške gasovode, kao što su TurkStream i TANAP, koji evropskim kupcima isporučuju ruski, odnosno azerbejdžanski prirodni gas.

"Turska će u takvom scenariju želeti da bude centralno energetsko čvorište. Ankara ima geografiju, ambiciju i već postojeću infrastrukturu, ali Evropa na Tursku gleda s dvostrukom optikom. S jedne strane, Turska je nužna za diverzifikaciju energetskih puteva prema Evropi, dok s druge strane EU ne želi jednu zavisnost zameniti drugom. Zato će evropski interes verovatno biti pragmatičan: podržati dodatne koridore, ali uz jasna pravila, raspršenu vlasničku strukturu, uključenost evropskih institucija i sigurnosne garancije", pojašnjava Spruk.

Postoje i kritičari oživljavanja Taplinea. "Kratkoročna i srednjoročna obnova megaprojekata poput Taplinea ili izgradnja novih transarapskih gasovoda do Sredozemlja direktno je malo verovatna", kaže geopolitički stručnjak Denis Mancevič. "Iako rizik od zatvaranja Ormuskog moreuza i iranski zahtevi za suverenošću nad njim realno postoje, zalivska energetika će na to odgovoriti kroz parcijalna, nacionalna rešenja, a ne kroz sveobuhvatne regionalne projekte."

Mancevič ističe da nas istorija originalnog naftovoda Tapline uči da su takvi projekti previše ranjivi. "Morali bi prolaziti kroz države koje su danas politički jako nestabilne ili uključene u konflikte (Sirija, Liban, delimično Jordan i Irak). Osiguranje takve infrastrukture od sabotaža praktično je nemoguće, što za kapital i stratešku sigurnost zalivskih država predstavlja neprihvatljiv rizik."

Iranski napadi na Zalivske države | Bloomberg

Evropa je željna novih puteva

Evropsku uniju su u poslednje četiri godine zadesile dve energetske krize. Odmah nakon ruskog napada na Ukrajinu, obvezala se da napusti jeftini ruski gas i povećala je isporuke iz SAD, Alžira i Katara. Nakon rata s Iranom, zadesila ju je druga.

"Za Evropu je ključna lekcija nakon 2022. godine da najjeftinija energija nije nužno i najsigurnija energija. Evropska energetska politika pomakla se s logike kratkoročne efikasnosti prema logici otpornosti. To znači da će i skuplji i politički kompleksniji putevi moći postati smisleni ako smanjuju stratešku ranjivost", kaže ekonomist Spruk.

Spruk ističe da bi u tom pogledu koridor Zaliv–Jordan–Sirija–Turska–Evropa bio zanimljiv, naročito ako bi nadopunjavao LNG, istočnosredozemne izvore, južni gasni koridor i obnovljive izvore, a ne ih zamenjivao. "Najveća prepreka nije ekonomska, nego politička."

Najveća korist koju bi Evropa imala od obnovljenog naftovoda Tapline bila bi ušteda na troškovima. Uz stabilne bezbednosne prilike, prema procenama libanskog instituta LFI, ponovno uspostavljanje naftovoda omogućilo bi isporuku nafte u Liban za samo tri dolara za barel, što bi bilo jeftinije od pomorskog prevoza ako bi troškovi osiguranja i tranzita ostali između pet i sedam dolara.

Ali čak i ako se kriza u Ormuskom moreuzu završi, troškovi pomorskog osiguranja mogli bi ostati visoki – pri ceni nafte od 70 dolara, 15 dolara za barel i dalje bi značilo da je pomorski prevoz znatno skuplji od prevoza naftovodima, procenjuje institut LFI.

"Evropa bi imala interes da podrži takvu diverzifikaciju. Ali uspeh će zavisiti od toga da li će region biti sposoban da izgradi nešto čega na Bliskom istoku često nedostaje: ne samo infrastrukturu, nego i verodostojno institucionalno uređenje oko nje", zaključuje Spruk.

Trvenja među zalivskim državama

Takve ambiciozne planove mogu omesti i trvenja unutar GCC-a, prvenstveno između Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE). Podsetimo, UAE su krajem aprila najavili izlazak iz kartela OPEC+ zbog neslaganja oko naftnih kvota.

Rijad i Abu Dabi takođe se ne slažu oko nekih regionalnih pitanja, kao što je na primer građanski rat u Jemenu, gde su u januaru bili na rubu sukoba. "Nalazimo se u periodu u kojem pojedine države isprepliću svoje energetske strategije s izrazito nacionalnim interesima. Emiratski izlazak iz OPEC+ jasno pokazuje da najveći proizvođači žele da se vode vlastitim suverenitetom na energetskom tržištu", pojašnjava Mancevič.

UAE je 1. maja istupio iz naftnog saveza OPEC+ | Bloomberg

Upravo to praćenje nacionalnih interesa može umanjiti napore za regionalnu diverzifikaciju energetskih puteva. U takvoj klimi, usklađivanje ogromnih regionalnih infrastrukturnih projekata s vrlo različitim interesima više država potisnuto je u drugi plan.

"U potrazi za diverzifikacijom, države poput Saudijske Arabije i UAE radije će sklapati uska, bilateralna partnerstva i ulagati u lokalnu infrastrukturu te pomorska rešenja, neće rizikovati s izgradnjom masivnih i ranjivih kopnenih koridora koji bi zahtevali previše političkog kompromisa", smatra Mancevič.

"Saudijska Arabija već snažno igra na kartu svog naftovoda istok-zapad (Petroline), koji naftu doprema do Crvenog mora, dok se UAE oslanjaju na svoj naftovod Habshan-Fujairah (ADCOP), kojim naftu crpe direktno u Omanski zaliv i tako skroz zaobilaze Ormuz", zaključuje.