Iran može da izdrži rat, ali dugoročno teško može da pobedi

Dvadeset jedan dan. Toliko je vremena bilo potrebno da se memorandum o razumevanju između Irana i SAD, potpisan 17. juna, raspadne. Predsednik SAD Donald Trump 8. jula je proglasio da je sporazum "završen" nakon što su u Ormuzu napadnuti komercijalni brodovi. Deset dana kasnije Iran je i zvanično najavio privremenu obustavu svih svojih obaveza iz sporazuma, navodeći kao razlog obostrana kršenja.

Uprkos nedavnom smirivanju napetosti između dve strane i napretku u sporazumu između Irana i Omana - zemalja koje izlaze na strateški važan Ormuski moreuz - bilo kakav dugoročniji sporazum između Vašingtona i Teherana verovatno ostaje van domašaja.

Na prvi pogled čini se da je Iran pobedio u ovoj fazi rata. Režim je ostao na vlasti, a istovremeno je zatvaranjem Ormuskog moreuza vršio veliki ekonomski pritisak na SAD, što je na kraju primoralo Vašington da zatraži mir. Međutim, razlike u stavovima i potpuno odsustvo poverenja ubrzo su obe strane doveli do povremenih sukoba. Takvo stanje moglo bi još prilično dugo da preovlađuje na Bliskom istoku.

Kako bi odvratili SAD i primorali ih na ozbiljne pregovore o okončanju rata, kao i o širem nuklearnom sporazumu koji bi Teheranu doneo sigurnost i ekonomsko rasterećenje, lideri Islamske Republike smatraju da Iran mora da bude agresivan i eskalira sukob preko granice koju je SAD spreman da dopusti, objašnjava iransko-američki politikolog Vali Nasr.

Profesor Nasr objašnjava da će Iran, kako bi ostvario taj cilj, nastojati da ublaži vojni pritisak SAD i pojača napade na američke vojne ciljeve, kao i na energetsku i civilnu infrastrukturu Zaliva. "Njegov cilj je da pokaže da rat neće ostati na nivou koji određuje Vašington. U međuvremenu će Teheran prihvatiti neizbežne ekonomske teškoće koje će doneti nova američka pomorska blokada, uveren da će njegov sopstveni pritisak na svetsku ekonomiju zatvaranjem Ormuskog moreuza primorati Trumpa da prvi popusti."

Takva strategija dugoročno bi mogla da bude pogubna jer vodi u česte sukobe sa američkim snagama raspoređenim u regionu, kao i sa dugogodišnjim iranskim neprijateljem Izraelom, gde će se ove jeseni održati važni parlamentarni izbori koji se smatraju referendumom o dugogodišnjem izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu.

Islamska Republika nalazi se na raskrsnici, dok navodno traju unutrašnji sukobi između pojedinih frakcija režima, ekonomija je na ivici propasti, a čini se da je povremeni rat postao novo normalno stanje. Zajedno sa sopstvenom samouverenošću, krhki status quo mogao bi Iran da odvede u dugoročno propadanje.

Gubitak regionalnog uticaja

Lako se zaboravlja da je rat sa Iranom nastavak šireg bliskoistočnog sukoba koji je počeo napadom palestinskog pokreta Hamas na Izrael u oktobru 2023. Tokom gotovo tri godine rata Iran je svedočio slabljenju uticaja svojih regionalnih saveznika na Bliskom istoku.

Pre svega, njegov najvažniji adut u regionu, libanska militantna organizacija Hezbolah, znatno je oslabljen usled izraelskih raketnih napada i prodora Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) na jug zemlje. Posle višegodišnje političke blokade, Bejrut je u januaru 2025. formirao novu vladu, čiji je jedan od glavnih zadataka razoružavanje Hezbolaha.

Iran je takođe mirno posmatrao pad gotovo poluvekovne vladavine dinastije Asad u Siriji, nakon što je u decembru 2024. militantna organizacija Hay'at Tahrir al-Sham (HTS) svrgnula predsednika Bashara al-Assada. Teheran je time izgubio ključnog saveznika u Siriji, čija je nova vlast počela da traži partnerstva sa Zapadom i zalivskim zemljama. Istovremeno je ostao i bez važnog kopnenog koridora za snabdevanje svog saveznika Hezbolaha u Libanu.

Razaranje u Libanu | Bloomberg

Teheran gubi i dugogodišnju kontrolu nad susednim Irakom, gde je u maju ove godine imenovana nova vlada. Umesto iranskog uticaja, jača položaj centralne vlade, dok se brojne naoružane grupe povezane sa Iranom razoružavaju i integrišu u državne strukture. Lideri tih grupa, zbog političkih funkcija, pristupa budžetskim sredstvima i poslovnih interesa, sve manje žele da rizikuju novi sukob sa SAD u ime Islamske Republike.

Na poslednjem mestu je Jemen, gde Iran zadržava najveći uticaj u regionu. Huti, jemenska nedržavna naoružana grupa, ovih dana granatiraju saudijsku naftnu infrastrukturu i prete zatvaranjem još jednog morskog prolaza – Bab el Mandeba, ulaza u Crveno more. Za razliku od ostalih grupa povezanih sa Iranom, Huti deluju znatno samostalnije, a njihov položaj zavisi od građanskog rata koji još traje i od Saudijske Arabije.

Održavanje široke mreže nedržavnih savezništava širom Bliskog istoka skupo je za Iran, budući da je, prema podacima američkih obaveštajnih službi, samo libanskom Hezbolahu prošle godine poslao oko milijardu dolara. Takva spoljna politika nepopularna je i u samom Iranu, gde su demonstranti ranije uzvikivali parole: "Ni Gaza ni Liban, moj život je posvećen samo Iranu."

Privredna slabost

Jedan od okidača ovogodišnjeg rata između Izraela i SAD, s jedne, i Irana, s druge strane, bili su ekonomski faktori. Doduše, posredno. Kada su krajem decembra Iranci preplavili ulice protestujući zbog pada vrednosti iranskog rijala, režim je odgovorio talasom nasilja. Prema podacima humanitarnih organizacija, život je izgubilo više hiljada ljudi.

Prividna krhkost unutrašnje iranske politike navela je obe prestonice na zaključak da je režim slab i da je sada pravi trenutak za udar. Iako je u vazdušnim napadima izgubila oko 50 najviših zvaničnika i komandanata, Islamska Republika je preživela, ali ekonomska kriza nije nestala.

Makroekonomsko stanje zemlje je porazno, pri čemu Međunarodni monetarni fond (MMF) Iranu za ovu godinu predviđa pad realnog BDP-a od 5,4 odsto, praćen prosečnom inflacijom od gotovo 69 odsto. Svetska banka u međuvremenu procenjuje da se ekonomija smanjila već u iranskoj fiskalnoj godini 2025/26. i upozorava na kombinaciju sankcija, rata, poremećaja u trgovini, energetskih i vodnih ograničenja i pada realnih prihoda.

"Sadašnja kriza nije pogodila zdravu ekonomiju, već je došla na vrhuncu dugotrajne investicione i trgovinske izolacije zemlje", ističe slovenački ekonomista Rok Spruk. "Raketa ili vazdušni napad mogu za nekoliko sati da unište vojnu infrastrukturu. Sankcije su sporije i manje fotogenične, ali smanjuju sposobnost države da nadoknadi uništeni kapital, ograničavaju devize, tehnologiju, investicije, finansiranje i međunarodnu trgovinu. U tom smislu usudio bih se čak da postavim tezu da za dugoročni opstanak režima sankcije mogu biti opasnije od pojedinačnih vojnih udara", smatra Spruk.

                      

Obnavljanje brodarstva kroz najvažniju energetsku tačku na svetu, Ormuski moreuz, ključno je za rebalansiranje globalnog tržišta nafte. Pre rata, ova ruta je opsluživala oko petinu globalnog toka nafte i gasa. Pregovori oko ponovnog otvaranja moreuza su u toku, a stanje na tržištu nafte analizirali su Marija Jevtić i portfolio menadžer u Bison Interests Josh Young.  Brentom se i dalje trguje znatno ispod nivoa koje su mnogi očekivali nakon višemesečnih poremećaja oko Ormuškog moreuza, uprkos padu zaliha i upornim geopolitičkim rizicima. Young ukazuje da su cene nafte jutros skočile oko dva dolara po barelu (Brent I WTI), ali da je nakon toga usledio novinarski članak sa naslovom koji sugeriše da možda ima "napretka" ka postizanju mira između SAD I Irana.  "To je bio izvor – zapravo, jedan izvor je ukazivao na Pakistan, a drugi na Katar. I mogli ste da vidite kako cene nafte padaju vertikalno, skoro pravo nadole. Mislim da je  WTI pao sa 84 na 82 dolara za minut ili dva. Zato mislim da ono što vidimo jeste prekid veze između stvarnog stanja ponude i potražnje za naftom i kretanja cene koje je, kako se čini, vođeno ovim izuzetno tempiranim naslovima u ključnim trenucima. I za sada, tržište izgleda veruje u njih. Tako da deluje kao da postoji prilično veliki raskorak. A ovo jutros je bilo podsetnik na ključni izvor tog raskoraka", smatra Young.  On je ukazivao I da su ponovljene najave o mogućem sporazumu sa Iranom deo verbalne intervencije kako bi se cene nafte oborile. Kada je reč o tome koliki deo današnjeg tržišta nafte pokreću fundamentalni faktori, a koliki politički signali iz Vašingtona - Young kaže da sve više smatra da je trenutno jači uticaj politike.  "Mislim da sve veći deo kretanja cena, stopa promene I smer promene, kao I sam iznos cene - da su I jedno I drugo vođeni tim naslovima I ovim promenama, bilo da je reč o direktnoj ili indirektnoj intervenciji.  Takođe, to je jedan od razloga zašto vidimo toliki pomak u ceni nafte u poslednjih nekoliko meseci. Vredi napomenuti da je prošle nedelje došlo do priznate direktne intervencije od strane Ministarstva finansija SAD na tržištu japanskog jena. I iako to nije direktna intervencija na tržištu nafte, to jeste intervencija na sličnom, zapravo većem tržištu", obrazložio je Young.  Iz ugla investitora, naglašava Young, ključno pitanje koje se nameće je "šta zapravo ovo menja?" "Ono što primećujem kada u mojoj firmi proučavamo nivo zaliha u odnosu na cenu tokom vremena, jeste veoma snažna tendencija da cena na kraju dostigne svoj realan nivo na osnovu relativnih zaliha, kako apsolutnih, tako i onih merenih danima ponude ili danima potražnje. Zbog toga očekujem da ćemo tokom vremena, uprkos ovim intervencijama, videti kako cene rastu u skladu sa tim i verovatno prebacuju cilj, slično načinu na koji su podbacile u odnosu na svoj fundamentalni nivo." Odnosno, prema Young-u, fundamentalni nivo kada je reč o WTI nafti verovatno bi trebalo da bude viši za oko 30 dolara, što je bliže nivou od 110 dolara po barelu, u poređenju sa trenutnim nivoom od oko 82 dolara po barelu.  Kada je reč o profitu, dok pojedine naftne I gasne kompanije ostvaruju snažne rezultate uprkos promenljivim cenama sirovina, Young smatra da tzv. "super majors" naftne kompanije, kao I rafinerije, prolaze "izuzetno dobro" s obzirom na to da je došlo do privremenog skoka rafinerijskih marži. Dodaje da je takva situacija izazvana delom zbog napada Ukrajine na ruske rafinerije, ali I delom zbog nekih drugih poremećaja usled zatvaranja Ormuškog moreuza.  "Kako budemo ulazili u prelaznu sezonu iz perspektive rafinerija, kada se leto završava, vidimo normalan sezonski pad rafinerijskih marži i potražnje za naftom. Kako se to bude dešavalo, mislim da biste mogli da vidite kako profit, posebno kod kompanija koje fokusirane na preradu ili čisto rafinerijskih kompanija, prilično opada. Zato smatram da bi te kompanije zapravo mogle biti precenjene u odnosu na nivo na kojem se trenutno trguje, jer investitori i spekulanti izgleda uračunavaju u cenu dalji rast rafinerijskih marži, dok je realnost verovatno takva da ni ovaj put situacija neće biti drugačija." Dok bi, prema Youngu, manji proizvođači koji nemaju rafinerijske operacije I koristi od ovog kratkoročnog podsticaja rafinerijskih marži, mogli značajno da nadmaše očekivanja.  "Tako da je to u suštini priča o dva različita tržišta energetskih akcija: jedno gde su rafinerije ostvarile natprosečnu zaradu i mogu preći u normalniju fazu, i drugo gde su naftne kompanije, proizvođači nafte i servisne kompanije ostvarili manju zaradu od potencijalne, a mogli bi na kraju da prođu prilično dobro kako ulazimo u jesen." Young zaključuje da očekuje da će se trend rasta cene nafte nastaviti u narednih tri do šest meseci, izuzev u slučaju postizanja mira na Bliskom istoku. Međutim, napominje da je to "verovatno loša opklada" s obzirom na istoriju sukoba i činjenicu da se sukob trenutno ne smiruje.

  

Sankcije protiv države ostaju na snazi, iako je junski memorandum trebalo da ih u potpunosti ukine. Osim ukidanja sankcija, memorandum je Iranu obećavao i investicioni plan za obnovu i ekonomski razvoj, kojim je trebalo da bude obezbeđeno finansiranje u iznosu od najmanje 300 milijardi dolara.

Kako ističu brojni posmatrači Irana, lideri zemlje izgubili su veru u to da bi ukidanje sankcija moglo da bude katalizator za ponovno oživljavanje ekonomije. "Ukidanje sankcija za nas više nije važno jer znamo da do njega neće doći, a čak i kada bi do njega došlo, ne bi bilo dugotrajno", citirao je akademik Nasr jednog iranskog zvaničnika.

To predstavlja temeljno preusmeravanje iranske ekonomske strategije, od nastojanja za ponovnim uključivanjem u zapadni finansijski sistem, koji nove vlasti smatraju nedostižnim, ka iskorišćavanju iranske kontrole nad strateški važnim geografskim područjima, dodao je. U središtu tog pristupa je Ormuski moreuz, koji Teheran tretira kao iransku imovinu, a ne kao otvoreni pomorski put. To će s vremenom dovesti do neprijateljstava sa arapskim susedima, kojima taj prolaz predstavlja ključnu ekonomsku žilu kucavicu za njihove ekonomije bogate naftom i gasom.

"Iran ometanjem plovidbe kroz Ormuski moreuz može da prouzrokuje izuzetno velike i trenutne troškove svetskoj ekonomiji. Međutim, dugotrajna blokada istovremeno otežava i njegov sopstveni izvoz, uvoz, osiguranje transporta i pristup devizama. Iran i danas uslovljava ponovno otvaranje moreuza ukidanjem sankcija, kompenzacijama i drugim američkim ustupcima. To bih pre protumačio kao dokaz da je Ormus veoma snažna pregovaračka poluga, a ne kao dokaz nove trajne iranske suverenosti nad moreuzom", ocenjuje ekonomista Spruk.

Stručnjak pritom ukazuje na stratešku grešku Teherana: "Iran i SAD, odnosno njihovi saveznici, vode dva različita oblika rata iscrpljivanja. Iran preko Ormuskog moreuza može da stvara velike marginalne troškove, dok sankcije Iranu stvaraju kumulativne troškove koji se vremenom nagomilavaju. Prvi mehanizam je glasan, spektakularan i odmah vidljiv kroz cenu nafte. Drugi je spor, ali potencijalno znatno destruktivniji za sposobnost režima da se dugoročno održava."

 

Pritisak iznutra

Nova iranska vlast je nakon početne faze rata, u kojoj je ubijen veliki deo iranskog rukovodstva, preuzimanjem vlasti nasledila i njihove nerešene probleme. Osim ekonomije, najakutniji problem iz perspektive režima jeste građanska neposlušnost, koja je početkom godine, prema nekim procenama, izvela na ulice stotine hiljada ljudi.

Teheran je rat sa Vašingtonom pokušao da iskoristi za jačanje nacionalnog jedinstva, ali sukobi neće otkloniti strukturne probleme. Iran se i dalje suočava sa nestašicom vode, električne energije i gasa, kao i sa korupcijom i neefikasnim upravljanjem, a nakon završetka rata situacija bi mogla dodatno da se pogorša.

Velikom delu državne infrastrukture, naime, potrebna je hitna obnova, pri čemu će vlasti, zbog pretnje novog zaoštravanja sukoba, preko potrebna sredstva usmeriti na odbranu. Takva politika može da izazove nove proteste. Vlast, doduše, zadržava snažan represivni aparat kojim može da guši nezadovoljstvo, ali njen položaj postaje sve nesigurniji, pre svega zbog rasta siromaštva u zemlji.

Izveštaj iranskog Parlamentarnog istraživačkog centra s kraja jula, objavljen u državnom mediju Siasat-e Rooz, najavio je znatan rast siromaštva u zemlji. Državni istraživači upozorili su da će se, ukoliko se sadašnji trendovi nastave, stopa siromaštva sa 41 odsto u 2026. do 2028. godine povećati na zabrinjavajućih 45,5 odsto, što bi gotovo polovinu stanovništva gurnulo ispod granice siromaštva.

"Ekonomsko pogoršanje može biti nužan, ali ne i dovoljan uslov za pad režima. Autoritarni režimi ne padaju jednostavno kada stanovništvo osiromaši. Prelom po pravilu nastupa kada ekonomski šok počne istovremeno da nagriza tri stvari: sposobnost režima da kupuje političku lojalnost, sposobnost finansiranja represije i koheziju vladajuće elite. Režim može još neko vreme da opstane u izuzetno lošim ekonomskim uslovima, naročito ako represivni aparat ostane koherentan", zaključuje Spruk.

- Ažurirano u tekstu intervjuom u emisiji Connect na Bloomberg Adria TV.