Kako Rusija i Trump guraju Island u EU

U nedelju su Islanđani izašli na birališta da odluče da li će njihova zemlja ponovo otvoriti pregovore sa Evropskom unijom, 13 godina nakon što je od tog procesa odustala. Glasanje nije bilo o neposrednom članstvu u EU. Ukoliko bi pregovori bili ponovo pokrenuti i uspešno završeni, o samom članstvu Islanđani bi odlučivali na novom referendumu. Ipak, prema poslednjim rezultatima, 52,8 odsto građana reklo je "ne". 

Island zato neće ponovo sesti za pregovarački sto sa Briselom. Odmah po prihvatanju rezultata, islandski zvaničnici potvrdili su da država ostaje čvrsto posvećena Evropskom ekonomskom prostoru, Šengenu i NATO-u. Drugim rečima, građani nisu glasali protiv Evrope, već protiv dodatne političke integracije. Island želi da ostane duboko povezan sa Evropom, ali ne želi da postane njen formalni deo.

Upravo je u tome značaj rezultata. Referendum je održan u trenutku kada se činilo da se geopolitička računica Evrope drastično promenila. Rusija je u ratu sa Ukrajinom, Kina se sve više posmatra kao strateški konkurent, Arktik postaje jedno od najvažnijih područja buduće geopolitičke konkurencije, dok Amerika sve češće dovodi u pitanje odnose koje je sa evropskim saveznicima gradila gotovo čitav vek. Za malu zemlju od manje od 400.000 stanovnika, koja nema sopstvenu vojsku i nalazi se usred severnog Atlantika, ovakva nepredvidivost nije apstraktna geopolitička rasprava. Moglo se očekivati da upravo ona gurne Island bliže Evropskoj uniji. To se, međutim, nije dogodilo.

Island je jedna od najbogatijih evropskih zemalja. Decenijama uspeva da spoji ono što mnoge zemlje smatraju nespojivim, duboku ekonomsku i bezbednosnu integraciju sa Evropom uz zadržavanje političke autonomije izvan Evropske unije. Za malu ostrvsku državu to je dugo izgledalo kao idealna formula. Kada je Island 2013. godine prekinuo pregovore sa EU, Evropa se borila sa dužničkom krizom, Amerika je pružala jasne bezbednosne garancije, dok su Rusija i Kina bile pre svega važni ekonomski partneri. Danas je svet potpuno drugačiji, ali rezultati referenduma pokazuju da veliki deo Islanđana i dalje smatra da njihov postojeći model funkcioniše dovoljno dobro.

 

Geopolitika nije bila dovoljna da promeni islandski kurs

Posebno je zanimljivo što ni rastuće tenzije na Arktiku nisu promenile taj zaključak. Islanđani su pomno pratili američke ambicije prema Grenlandu, teritoriji druge NATO članice, Danske. Ako Vašington Grenland vidi kao teritoriju od ključnog značaja zbog njegovog geografskog položaja i kontrole nad Arktikom, onda je jasno da strateški značaj Islanda nije ništa manji. Tokom Hladnog rata njegov položaj omogućavao je Zapadu da prati kretanje sovjetskih podmornica i kontroliše pristup između Arktika i severnog Atlantika. Danas, kada strateški značaj tog regiona ponovo raste, moglo se očekivati da Island zaključi da mu je potrebna dodatna politička zaštita Evropske unije.

Ni Donald Trump ni Vladimir Putin očigledno nisu bili dovoljni bauci da ubede Islanđane da promene svoju dugoročnu strategiju. Glasanje se može tumačiti i kao poruka da Trumpova politika, ma koliko nepredvidiva bila, predstavlja prolaznu smetnju, a ne geopolitičku tektonsku promenu. Istovremeno, NATO ostaje glavni oslonac za bezbednost ostrva, pa ni ruska pretnja nije bila dovoljan razlog za dodatno približavanje Briselu.

Ribarstvo je za Islanđane pitanje suvereniteta

Ali geopolitika verovatno nije bila ni najvažniji razlog za rezultat. Ono što je prelomilo referendum bili su suverenitet, ekonomska autonomija i, iznad svega, ribarstvo. Za Island ribarstvo nije samo privredna grana. Ono je deo nacionalnog identiteta i jedan od temelja ekonomije zemlje. Sa oko osam odsto BDP-a i približno 40 odsto ukupnog izvoza, ribarska industrija ima značaj kakav malo koja privredna aktivnost ima u drugim evropskim državama. U centru tog pitanja nalazi se islandska ekskluzivna ekonomska zona, ogromno morsko područje koje se proteže stotinama kilometara oko ostrva i nad kojim Rejkjavik čvrsto zadržava kontrolu. Približavanje Evropskoj uniji zato za mnoge Islanđane nije predstavljalo samo pitanje trgovine, već potencijalno pitanje kontrole nad najvažnijim nacionalnim resursom.

Bloomberg

Evropska zajednička politika u oblasti ribarstva decenijama je bila jedna od najosetljivijih tema u odnosima Islanda i Brisela. Postojala je bojazan da bi eventualno članstvo otvorilo prostor za veći uticaj evropskih flota i kapitala na islandske resurse. Dodatno, ribarska industrija je uglavnom u domaćim rukama, pa je strah od ulaska velikih evropskih kompanija dodatno ojačao otpor prema integraciji. U zemlji koja je svoju savremenu istoriju velikim delom gradila kroz borbu za kontrolu nad sopstvenim vodama, pitanje ribarstva teško može biti tretirano kao obična ekonomska tema. Za Islanđane ono ostaje pitanje suvereniteta.

Island pokazuje gde su granice evropske privlačnosti

I tu dolazimo do možda najvažnijeg zaključka referenduma za samu Evropsku uniju. EU jednostavno nije bila dovoljno privlačna. Island već ima pristup velikom delu evropskog tržišta, član je Evropskog ekonomskog prostora i Šengena i već primenjuje značajan deo evropskih pravila. Njegovi građani mogu slobodno da putuju, rade i posluju širom Evrope. Dodatno članstvo bi svakako donelo određene prednosti, uključujući potpuniji pristup evropskom tržištu i mesto za stolom za kojim se donose političke odluke. Ali za većinu Islanđana cena koju bi za to trebalo platiti očigledno je bila previsoka. Odricanje od dela političkog i ekonomskog suvereniteta, uz potencijalne promene u oblasti ribarstva, nije nadjačano prednostima koje članstvo može da ponudi zemlji koja je već među najrazvijenijima na svetu.

 

U tome se krije možda i najneugodnija lekcija za Brisel. Island je razvijenija zemlja od proseka Evropske unije. Njegove institucije funkcionišu, vladavina prava je stabilna, društvo je demokratski konsolidovano, a ekonomija prosperitetna. Islandu ne trebaju evropski fondovi da bi izgradio osnovnu infrastrukturu. Ne treba mu evropski nacrt za reformu pravosuđa, slobodne medije ili meritokratski sistem. Sve je to već uradio sam. Upravo zato članstvo u EU nije uspelo da proizvede dodatnu vrednost koja bi bila dovoljno velika da opravda odricanje od dela autonomije.

Za Brisel je mogući povratak Islanda za pregovarački sto imao i širi značaj. Nakon Bregzita, rata u Ukrajini, energetske krize i unutrašnjih podela, Island bi predstavljao idealnu priču o uspešnom proširenju. Za razliku od većine kandidata, ne bi bilo potrebe za višedecenijskim reformama i izgradnjom institucija. Island je već duboko integrisan sa evropskim tržištem, pa bi njegov pristupni proces mogao biti daleko brži od procesa država Zapadnog Balkana, Ukrajine ili Moldavije. Postojala je i nada da bi uspešan islandski primer mogao ponovo otvoriti ozbiljniju debatu u Norveškoj i pokazati da i bogate, stabilne države imaju razlog da postanu članice Evropske unije. Referendum je tu nadu, makar zasad, ugasio.

To ne znači da je Evropska unija izgubila privlačnost. Za države Zapadnog Balkana, Ukrajinu ili Moldaviju članstvo i dalje predstavlja kombinaciju ekonomskog razvoja, pristupa fondovima, institucionalne modernizacije i političke stabilnosti. Ali upravo je u tome ključna razlika. Ono što je za Balkan obećanje budućnosti, za Island je već sadašnjost. Evropska unija može pomoći zemljama da postanu bogatije, institucionalno stabilnije i bolje povezane sa ostatkom kontinenta. Island je već bogat, stabilan i povezan.

Rezultat referenduma zato pokazuje granice evropske privlačnosti. Islanđani nisu izabrali izolaciju. Ostaju u NATO-u, ostaju u Šengenu i ostaju u Evropskom ekonomskom prostoru. Nastaviće da trguju sa Evropom i sarađuju sa njenim državama. Ali neće postati članica Evropske unije. U svetu u kojem se geopolitika ubrzano menja, Island je zaključio da ne mora da bira između potpunog članstva i usamljenosti. Odlučio je da ostane duboko integrisan sa Evropom, a ipak ostati politički izvan nje. Možda je upravo zato najveća lekcija za Brisel jednostavna: Evropska unija i dalje ima mnogo toga da ponudi zemljama koje žele da sustignu Evropu. Ali Island je pokazao da za one koji su Evropu već sustigli, članstvo samo po sebi više nije dovoljno jak argument.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.