text size
Postoji jedna srpska izreka koja možda bolje od bilo koje druge opisuje kinesku strategiju u međunarodnim odnosima: tiha voda breg roni. Kina je decenijama upravo tako gradila svoju poziciju u svetu. Bez velikih najava, bez potrebe da ubedi druge zemlje da prihvate njen politički sistem i bez pokušaja da postane vojni garant svakog dela sveta, Peking je postepeno gradio ono što se danas pokazuje kao jedna od najvećih promena u međunarodnim odnosima. Uspeh Kine nije nastao preko noći niti je posledica nekoliko poteza Xi Jinpinga.
Od izlaska na svetsku geopolitičku scenu, a posebno nakon pokretanja inicijative Pojas i put, Kina je postepeno širila svoj ekonomski i politički uticaj gotovo do svakog kraja sveta. Početkom ovog veka oko 80 odsto svetskih ekonomija više je trgovalo sa Sjedinjenim Državama nego sa Kinom. Danas je odnos gotovo potpuno obrnut: oko 70 odsto svetskih ekonomija, odnosno približno 145 država, više trguje sa Kinom nego sa Amerikom. Peking je u međuvremenu postao najveći trgovinski partner za veliki broj država, a kineski proizvodi, tehnologija, infrastruktura i kapital postali su deo svakodnevnog života čak i u zemljama koje sa kineskim političkim modelom nemaju gotovo ništa zajedničko.
Nenametljivo osvajanje
Upravo je u tome jedna od najvažnijih razlika između kineskog uspona i sovjetskog pokušaja da tokom Hladnog rata proširi svoj uticaj. Kina nikada nije pokušala da svet učini kineskim. Politički sistem koji je izgradila Komunistička partija Kine nije se pokazao naročito privlačnim drugim državama, posebno onima koje su se sa zadovoljstvom oslobodile okova komunizma. Za razliku od Sovjetskog Saveza, koji je u svojoj doktrini imao širenje komunističke revolucije, Kina je Crvenu knjigu Mao Cedunga uglavnom zadržala za sebe, dok je po svetu širila nešto mnogo privlačnije: fabrike, puteve, železnice, solarne panele, električne automobile, baterije i drugu kinesku robu bez koje je moderan život sve teže zamisliti. To je možda i najvažnija lekcija kineskog uspona. Velike sile ne moraju nužno da pridobiju druge države time što će ih ubediti da žele isti politički sistem. Dovoljno je da postanu toliko važne za njihovu ekonomiju da ih više nije moguće ignorisati. Kina je upravo to uradila.
Teoretičari međunarodnih odnosa koji pripadaju realističkoj školi verovatno bi upozorili da unutrašnje uređenje velikih sila samo po sebi ne garantuje drugačije ponašanje prema njihovim partnerima. Kenneth Walz, otac neorealizma, tvrdio je da ponašanje država u anarhičnom međunarodnom sistemu prevashodno diktira raspodela moći, a ne unutrašnje političko uređenje. Američki politikolog John Mearsheimer ide korak dalje: u svojoj teoriji ofanzivnog realizma tvrdi da velike sile, bez obzira na ideologiju, teže maksimizaciji sopstvene moći jer je to jedini pouzdan način da obezbede sopstveni opstanak u sistemu bez centralnog autoriteta. Ako je to tačno, onda razlika između Vašingtona i Pekinga nije toliko u tome da li žele moć, koliko u tome kako je pribavljaju.
Bloomberg
"Sve imperije su iste" fraza je koju smo svi čuli mnogo puta, a istorija za nju pruža dovoljno primera. Način na koji se Britanska imperija ophodila prema ostatku sveta nije bio suštinski drugačiji od ponašanja drugih velikih imperija, a ni Sjedinjene Države nisu izuzetak. Tokom Hladnog rata, SAD i Sovjetski Savez nisu mogli biti različitiji po unutrašnjem političkom uređenju, ali su se kao velike sile u mnogim aspektima ponašale veoma slično: širile su svoj uticaj, stvarale savezništva, intervenisale kada su smatrale da su njihovi interesi ugroženi i pokušavale da ograniče prostor za delovanje druge strane. Zato je pitanje koje se danas postavlja možda manje pitanje ko ima bolji politički sistem, a više ko je predvidiviji partner. A upravo tu Kina počinje da ostvaruje prednost koju joj do pre nekoliko godina mnogi ne bi pripisali.
Iako je Amerika proslavila svoj 250. rođendan, ona je u istorijskom smislu i dalje mlada nacija. Kina, sa druge strane, svoju državnost i civilizaciju posmatra kroz hiljade godina istorijskog iskustva. To ne znači da su kineski lideri nužno mudriji niti da Kina nikada ne reaguje impulsivno. Ali kultura, istorijsko sećanje i drugačije shvatanje vremena utiču na način na koji Peking posmatra međunarodnu politiku.
Treći rat na Bliskom istoku koji su Sjedinjene Države vodile u ovom veku dobro ilustruje tu razliku. Dok je Avganistan posle 11. septembra bio relativno lako opravdati, a rat u Iraku je oslabio poverenje sveta u američke motive, sukob sa Iranom nije naišao ni na razumevanje kakvo je Vašington imao ranije, a ni na brzu pobedu. Dojučerašnji saveznici počeli su da računaju rizik: Saudijska Arabija i Emirati balansiraju, dok je Katar pokazao koliko brzo regionalni sukob postaje i unutrašnji problem.
U čemu je tajna kineskog uspeha na spoljnopolitičkom planu
Dok se to događalo, Kina je uglavnom ćutala. I upravo je u tome možda najveći paradoks ovog rata. Peking nije morao da šalje vojsku, nije morao da brani Iran i nije morao da troši desetine milijardi dolara da bi povećao svoj uticaj. Američki novinar i politički komentator Fareed Zakaria je nedavno ukazao da je Kina iz ovog sukoba dobila više nego gotovo bilo koja druga velika sila upravo zato što je godinama unapred gradila kapacitete koji joj sada omogućavaju da izdrži njegove posledice. Kina je diverzifikovala snabdevanje energentima, izgradila ogromne strateške rezerve nafte i istovremeno ubrzala elektrifikaciju svoje ekonomije. Kada je rat poremetio tokove nafte, kineska privreda bila je u stanju da smanji uvoz, dok je ostatak sveta morao da računa posledice poremećaja u Persijskom zalivu. Reuters je početkom avgusta procenio da kineske zalihe sirove nafte premašuju 1,2 milijarde barela, što Pekingu daje značajan prostor da prebrodi poremećaje izazvane ratom i gotovo zatvaranjem Ormuskog moreuza.
Istovremeno, Kina već dominira velikim delom lanaca snabdevanja budućnosti, od solarnih panela i baterija do električnih vozila i prerade kritičnih minerala. U tome se možda i krije najveća kineska geopolitička pobeda: rat koji je trebalo da pokaže američku moć istovremeno je pokazao koliko je teško svetu da funkcioniše bez kineske proizvodnje i tehnologije.
Ali možda je najvažnija kineska pobeda mnogo manje opipljiva. To je predvidivost. Kina se ne mora dopadati drugim državama da bi bila njihov partner. Mnoge zemlje imaju ozbiljne probleme sa kineskom politikom, ljudskim pravima, ili načinom na koji Peking koristi svoju ekonomsku moć. Ali sve veći broj država razume šta Kina želi i, što je možda još važnije, može da pretpostavi kako će reagovati. Kina želi tržišta, resurse, infrastrukturu, tehnološku dominaciju i politički uticaj koji prati ekonomsku zavisnost. To nije naročito misteriozna strategija.
S druge strane nalazi se Amerika čiju je spoljnu politiku danas mnogo teže predvideti. Ista administracija može pretiti da će preuzeti Grenland, ulaziti u rat sa Iranom, uvoditi carine saveznicima, a zatim slaviti nove trgovinske sporazume sa istim tim državama. Za male i srednje zemlje to stvara problem koji je mnogo veći od pitanja ko je u pravu. Ako ne možete da predvidite šta će vaš partner uraditi sutra, morate imati alternativu. Zato zemlje Zaliva ne napuštaju Ameriku, ali istovremeno grade odnose sa Kinom. Isto rade mnoge države Afrike, Azije i Latinske Amerike. Ne zato što su odlučile da postanu kineski saveznici, već zato što žele da imaju izbor.
Trkač na duge staze koji napreduje ka cilju
Depositphotos
I upravo tu možda leži najveća kineska prednost. Peking ne mora da zameni Vašington da bi promenio međunarodni poredak. Dovoljno je da sve veći broj država zaključi da više ne želi da zavisi samo od njega. Kina je poslednjih četvrt veka igrala dugu igru. Dok je Amerika trošila ogromne količine novca, vojne opreme i političkog kapitala na tri velika rata na Bliskom istoku, Kina je gradila fabrike, luke, električne mreže i trgovinske veze. Dok je Vašington reagovao na krize, Peking je čekao. Kina ima sopstvene ekonomske i demografske probleme, a njena rastuća moć već izaziva otpor u mnogim delovima sveta. Ali međunarodna politika se ne meri samo time ko je najmoćniji. Meri se i time kome drugi veruju kada moraju da planiraju narednih deset ili dvadeset godina.
Amerika i dalje ima ono što Kina nema: mreže saveznika, rezervnu valutu i vojnu moć bez premca. Ali savezništva izgrađena na strahu od nepredvidivosti troše se drugačije nego savezništva izgrađena na strahu od sile, jedan trgovinski sporazum po jedan trgovinski sporazum. Ako je 2026. godina nešto pokazala, onda je to da tiha voda zaista breg roni. Pitanje više nije da li će Kina stići do vrha, već da li će Amerika primetiti da je brdo već nižе nego što je mislila.
Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.
.webp){kind=icon}
