text size
Rezultat glasanja Islanđana na konsultativnom referendumu o tome da li da nastave pregovore o pristupanju Evropskoj uniji odjeknuo je mnogo šire od udaljenog nordijskog ostrva, podstakavši kako likovanje desničarskih i evroskeptičnih političkih snaga, tako i debatu među proevropskim snagama o konceptu EU u više brzina, ali i greškama Brisela.
Štaviše, to što su državljani Islanda tesnom većinom od 52,8 odsto glasali protiv ulaska u EU moglo bi neočekivano da utiče i na Adria region, u kojem kandidati za članstvo u EU očekuju ubrzanje, a neki i reformisanje evropskog puta na više konkretnih etapa.
Uprkos sve većem značaju Arktika, oko kojeg se nadmeću SAD Donalda Trumpa i strateški dvojac Kina i Rusija Xi Jinpinga i Vladimira Putina, Island je rekao "ne" EU. To je i u takozvanoj zapadnobalkanskoj šestorki, ali i unutar EU, pokrenulo pitanje koliko je evropski projekat atraktivan u aktuelnom geopolitičkom trenutku.
Bogate zemlje žele blisku integraciju, ali ne nužno i članstvo
Socijaldemokratska vlada islandske premijerke Kristrun Frostadottir verovala je da će članstvo u EU ponuditi zemlji bolju zaštitu od teritorijalnih pretenzija, poput Trumpovih prema Kanadi i Grenlandu. Većina Islanđana pak nije bila uverena da će članstvo u EU ponuditi značajnu zaštitu od Trumpa, budući da je Island već član NATO-a, dok sa EU ima veoma bliske odnose, pa već uživa koristi toga što je deo jedinstvenog tržišta.
Island je deo ne samo Evropskog ekonomskog prostora (EEA), već i Šengenskog prostora za putovanje bez pasoša, tako da bi ga članstvo u EU dovelo u carinsku uniju i na kraju u monetarnu uniju, ali bi se vlada mučila da biračima proda dodatne prednosti ovog koraka, uzimajući u obzir koliko građanima te poprilično bogate ostrvske zemlje znače nacionalni suverenitet i kontrola nad ribolovnim vodama.
Bloomberg
Uprkos tome što su ključni lideri evropske tvrde desnice, poput Marine le Pen i Nigela Faragea, ovaj rezultat referenduma iskoristili da tvrde da je ovo "velika pobeda u borbi protiv Brisela", da će Island "zadržati svoju nezavisnost" te da je vreme za "Evropu slobodnih, suverenih nacija", Islanđani zapravo nisu doveli u pitanje svoju integraciju u evropske strukture. Naprotiv, oni ne žele da se odreknu koristi od članstva u Šengenu i EEA, a Islanđani aktuelna geopolitička gibanja zasad ne vide kao toliko veliku bezbednosnu i ekonomsko-finansijsku pretnju da bi predali deo svog suvereniteta Briselu.
Poslednji put kada je pristupanje EU ozbiljno razmatrano u Rejkjaviku bilo je tokom finansijske krize 2008–2009, kada je islandski finansijski sistem bio na ivici kolapsa pa im je zaštita koju nudi evrozona iznenada izgledala primamljivo. Ali čim se situacija vratila u normalu, Islanđani su okrenuli leđa Evropi.
Ono što je očigledno jeste to da je time EU izgubila priliku ne samo da se prvi put posle 13 godina proširi, već da prvi put posle više od tri decenije priključi jednu bogatu zemlju, koja bi odmah više doprinosila budžetu EU nego što bi od njega dobijala. Poslednji put kada je neka bogata zemlja ušla u EU bilo je 1995. godine, ali tada, kada su članice postale Austrija, Finska i Švedska, EU je bila drugačija od današnje, koja ima evro.
I iz primera Švajcarske, Norveške i Lihtenštajna, koji su deo evropskog jedinstvenog tržišta i Šengenskog sporazuma, vidi se da evropske bogate zemlje i te kako žele da koriste prednosti evropskog udruživanja, ali da im još nije atraktivno da plate cenu članstvom.
EU u više brzina
Islandskim "ne" EU nije uspela da obezbedi važnu stratešku prednost, budući da to ostrvo zauzima ključni geografski položaj između Evrope, Grenlanda i Severne Amerike. Naprosto, da je islandsko uporište usvojilo jasan proevropski kurs, cela odbrambena i bezbednosna strategija EU bi stekla stratešku prednost, mogle su biti uspostavljene stanice za nadzor i kontrolu, ojačana osa Grenland-Island-kontinentalna Evropa, a mogle su biti preduzete i mere za obuzdavanje ambicija Kine u vezi sa trgovinom i mineralnim resursima u tom delu Arktika.
Iako se ovaj rezultat čini kao poklon evroskeptičnim i krajnje desničarskim političkim snagama u EU, on bi zapravo mogao da bude podstrek da se utvrdi i institucionalno razvije već postojeća realnost da integracija može imati mnogo oblika. Ukratko, "EU u više brzina" već postoji i islandsko "ne" bi moglo da ga ojača, što bi imalo uticaj i na evropski put Zapadnog Balkana, Ukrajine i Moldavije.
Bloomberg
Na Zapadnom Balkanu, članstvo u EU je dugotinjajuća tema. Najbliža članstvu je Crna Gora, Albanija za njom kaska, dok Srbija već pet godina nije otvorila novi klaster. Severna Makedonija je u pat poziciji zbog nove blokade suseda koji su već u EU, a Bosna i Hercegovina već dve godine nakon odluke o otvaranju pregovora još nije započela i praktičnu fazu zbog unutrašnjeg političkog trvenja dva entiteta.
U tim okolnostima, rezultat islandskog referenduma daje vetar u leđa predlogu Francuske i Nemačke da se otvori i mogućnost postepene integracije, to jest da pristupom delovima jedinstvenog energetskog, digitalnog i uopšte ekonomskog tržišta kandidati osete blagodeti EU pre punopravnog članstva. Konkretno, Friedrich Merz i Emmanuel Macron predlažu da Zapadni Balkan ima mogućnost produbljivanja evropske integracije baš kao što su to učinile bogate zemlje, poput Islanda.
Predsedniku Crne Gore Jakovu Milatoviću se ne sviđa previše ta ideja, jer očigledno smatra da bi time Podgorici izmakla šansa da postane punopravna članica EU možda već 2028. godine. Iz istog razloga mu se ne sviđa ni predlog da se zemljama Zapadnog Balkana omogući brzo članstvo u EU, ali bez prava glasa dok ne ispune sve standarde, što su predložili premijer Albanije Edi Rama i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Bloomberg
S druge strane, evropska dvadesetsedmorica traže način da iz geostrateških razloga utvrde svoj uticaj na Zapadnom Balkanu, ali da izbegnu brzo klasično proširenje, jer strahuju da im neka od novih članica ne bude kočničar u donošenju spoljnopolitičkih odluka, kao što je to bio Viktor Orban kao premijer Mađarske. Potreba da Zapadnom Balkanu pokažu da proširenje nije mrtvo, naročito u okolnostima kada se geopolitički put Ukrajine i Moldavije ka EU, povećava mogućnost Crnoj Gori da postane nova članica do kraja ove decenije, ali i šanse da nemačko-francuski predlog dobije konkretni oblik.
Ipak, ne treba smetnuti sa uma da, uprkos tome što je rat u Ukrajini podigao proširenje EU na listi prioriteta Brisela i država članica, to i dalje nije prioritet nad prioritetima. Naprosto, glavni prioritet evropske dvadesetsedmorice su povećanje odbrambenih kapaciteta EU usled strahovanja od ruskih sabotaža i direktnih napada, kao i borba protiv deindustrijalizacije usled žestoke borbe sa kineskom jeftinom konkurencijom i pritiskom Trumpovih carina. Međutim, upravo u toj odbrambeno-ekonomskoj evropskoj računici Zapadni Balkan ima šansu da se nametne EU kao dovoljno važan da ga i tako znatno siromašnijeg od Islanda ili Norveške uključi u svoje strukture kao što su EEA i Šengenski sporazum.
.webp){kind=icon}
