Dokle su stigle EU integracije Srbije?

Proces pristupanja Evropskoj uniji (EU) je dugotrajan proces prilagođavanja svih pravila unutar države kandidata pravilima i propisima Unije. U poslovnoj terminologiji pre se može reći da je u pitanju "acquisition" nego "merger", gde je jedna strana mnogo jača i uključuje novog člana u svoj blok, namećući u potpunosti svoja pravila kao uslov pridruživanja klubu. Srbija je zvanično u procesu pristupanja od 2012. godine, kada smo dobili status kandidata. Gde je naš proces proširenja danas, a gde je danas EU?

Spremnost na nepopularne mere

Dok se često članstvo u EU doživljava kroz prizmu fondova i podizanja životnog standarda, Crna Gora je u prethodnoj nedelji morala da povuče i neke teške mere. Na osnovu odluke vlade, Crna Gora će od 1. novembra ove godine uvesti vize građanima Rusije, Kine, Turske, Belorusije, Saudijske Arabije, itd. U cilju zatvaranja poglavlja 24, Crna Gora se u potpunosti usklađuje sa viznom politikom EU prema svim trećim zemljama. Navedene zemlje čine oko 25 odsto ukupnog broja stranih turista u Crnoj Gori i ostaje veliko pitanje za sledeću letnju sezonu na koji način će ova administrativna prepreka uticati na industriju koja stvara oko 30 odsto BDP-a Crne Gore.

Ukoliko sagledamo potencijalni veliki negativni uticaj ove odluke, postavlja se logično pitanje: zbog čega? Šta je navelo Crnu Goru da ugrozi četvrtinu dolazaka stranih turista? Za Crnu Goru, EU postaje opipljiv rezultat. Dovoljno opipljiv i izvestan da je privremeni šok poput uvođenja viza građanima nekih od najbitnijih tržišta prihvatljiv zbog pozitivnog efekta koji članstvo u EU donosi njihovim građanima.

Upravo taj primer pokazuje koliko se evropske integracije mere spremnošću države da sprovede i politički ili ekonomski nepopularne odluke kada proceni da je cilj dostižan.

Kao neko ko je sada na sredini tridesetih godina, čak od pre adolescencije sećam se priča kako je članstvo u EU iza ćoška. Sećam se priča o Samitu u Solunu 2004. godine i obećanja o članstvu 2007, pa 2012, pa 2020, pa je 2025. bila "sigurna", itd. U suštini, perspektiva članstva je bila toliko daleko, iluzorna i pomalo smešna. Toliko da je članstvo u EU postalo predmet šala i viceva.

Od tehničkih kriterijuma do političkih prepreka

Potom se desio rat u Ukrajini i proširenje se iz učmale faze prebacilo u petu brzinu. Evropska unija postaje svesna da je ostavljanjem zemalja kandidata u večnoj čekaonici otvorila prostor drugim igračima da prodube svoje odnose na Balkanu i na istočnim granicama, čineći samo članstvo manje primamljivim. Vraćajući se na M&A analogiju, dok je EU proces pristupanja doživljavala kao čistu akviziciju u kojoj je njena snaga tolika da prirodno privuče zemlju kandidata u svoju orbitu, ponude drugih igrača su pristizale. Nove ponude nisu bile dovoljno primamljive da stvarno budu prihvaćene, ali dovoljno ozbiljne da podignu cenu akvizicije.

Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski | Bloomberg

Proces proširenja tada menja svoj fokus, prestaje da bude čisto tehnički proces iz prethodne decenije i dobija ponovo svoju geopolitičku i bezbednosnu komponentu. Talas proširenja 2004. godine koji je uključio 10 država Istočne Evrope i posle 2007. kada su Bugarska i Rumunija ušle u EU bio je prvenstveno geopolitički. Podrška bivšim komunističkim državama da se integrišu u zapadne strukture bila je politički prioritet, dok primer Bugarske i Rumunije pokazuje da je izvlačenje iz ruske sfere uticaja bilo mnogo bitnije od ispunjavanja tehničkih uslova. Stepen tehničke nepripremljenosti novih članica bio je takav da su za ulazak u Šengenski prostor čekale još 18 godina, pri čemu su ušle tek 1. januara prošle godine.

A gde je Srbija na tom putu? Demokratskim promenama 5. oktobra 2000. godine započinje naš proces pristupanja Evropskoj uniji. Kao jedan od ključnih spoljnopolitičkih prioriteta nove vlade počinje entuzijazam koji se, iz ove perspektive, graničio sa evrofanatizmom. Tek 2012. godine postajemo kandidat, kada je naš proces pristupanja ušao u zvaničnu fazu.

Tehnički gledano, proces je podeljen na 35 poglavlja, 35 tema, gde država kandidat mora da uskladi svoje propise sa relevantnim propisima EU i da iste primeni u praksi. Srbija je do danas otvorila 22 od 35 poglavlja, dok je samo dva zatvorila, i to poglavlje 25 (nauka) i 26 (obrazovanje).

Promenom metodologije pre nekoliko godina srodna poglavlja su grupisana u klastere i otvaraju se zajedno, a ne pojedinačno. Poslednji klaster, i samim tim poslednje poglavlje, Srbija je otvorila davne 2021. godine. Već pet godina Srbija nije ostvarila napredak na putu ka EU u periodu kada proces proširenja ipak dobija veliki zamajac. Iako Srbija već skoro pet godina ispunjava sve tehničke uslove za otvaranje Klastera 3, što potvrđuje i Evropska komisija, promena logike procesa pristupanja sa samo tehničkog na politički otežava donošenje same odluke o narednoj fazi proširenja za našu zemlju.

Beta/Milan Ilić

Zašto je evropski put Srbije usporen?

Dok je doskora glavni politički kamen spoticanja bilo usklađivanje spoljne politike Srbije sa Evropskom unijom, odnosno uvođenje sankcija Rusiji, politička nestabilnost u poslednje dve godine seli političke uslove i na domaći teren.

Vladavina prava, formiranje i rad Regulatornog tela za elektronske medije (REM), kao i druge unutrašnje teme postaju bitniji kameni spoticanja od Rusije. Usvajanje takozvanih Mrdićevih zakona dovelo je do blokade isplata novca Srbiji od oko 1,5 milijardi evra od strane Evropske unije, do opoziva zakona i povratka na prethodno stanje.

Uprkos ispunjenim tehničkim kriterijumima u julu ove godine, čak osam zemalja EU je blokiralo otvaranje Klastera 3 za Srbiju (Bugarska, Hrvatska, Litvanija, Letonija, Estonija, Belgija, Holandija i Švedska). Svaka iz svojih razloga, zbog nerešenih bilateralnih pitanja, odnosa prema Rusiji ili unutrašnje situacije u Srbiji, smatrale su da nema nastavka evropskog puta Srbije do rešenja otvorenih pitanja.

Pored svih navedenih, pitanje Kosova i Metohije ostaje značajno kao i svih 34 poglavlja zajedno. Dok je za uspešno zatvaranje poglavlja 35 neophodno postizanje "pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine", niko nije jasno definisao sadržaj tog sporazuma, dok različite strane imaju vrlo različite poglede na ishod pregovora. Dok zemlje koje priznaju tzv. Kosovo to tumače kao zahtev Beogradu za priznanjem, zemlje koje to ne priznaju to doživljavaju ipak ublaženije.

Reforme zbog Srbije, a ne samo zbog članstva u EU

Sve u svemu, u prethodnih pet godina Srbija nije ostvarila napredak ka EU. Trenutno su Albanija i Crna Gora otvorile sva poglavlja u procesu pristupanja, dok je Crna Gora i obuhvaćena predlogom budžeta EU za 2028–2034, što pokazuje očekivanje Evropske komisije da će se ta država naći u članstvu u tom periodu.

Ipak, evropski put Srbije ne bi trebalo posmatrati isključivo kao proces pregovora sa Evropskom unijom, niti kao ispunjavanje uslova koje postavlja Brisel. Suštinski, najveći deo reformi koje su deo pristupnog procesa nije potreban zbog Evropske unije, već zbog same Srbije. Vladavina prava, nezavisne institucije, predvidiv regulatorni okvir, efikasna javna uprava i snažnije poverenje građana u državu nisu ustupci evropskim partnerima, već preduslovi za veće investicije, kvalitetnija radna mesta i viši životni standard ljudi koji u Srbiji žive.

Srbija ne bi trebalo da sprovodi reforme zato što su one uslov za članstvo, već zato što su one neophodne za izgradnju moderne i funkcionalne države. Na kraju procesa, Evropska unija će morati da proceni objektivan napredak koji Srbija ostvari, nezavisno od bilateralnih ili drugih političkih pitanja koja ostaju otvorena. Međutim, najvažnije pitanje nije samo kada će Srbija postati članica Evropske unije, već da li će do tada izgraditi institucije zbog kojih će njeni građani želeti da ostanu, rade i grade svoju budućnost u sopstvenoj zemlji.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.