Gubici zbog krađe vetra broje se u milionima

Predviđanja da će vazduh imati svoju cenu nekada su bila deo diskusija o potencijalnoj distopijskoj budućnosti, ali sa širenjem vetroelektrana u eri zelene tranzicije, to je postalo stvarnost. Vazduh je i dalje besplatan, ali energija proizvedena kretanjem vazduha, odnosno vetra, odavno nije.

U eri tranzicije ka obnovljivim izvorima energije, vetar je postao jedan od najvažnijih resursa. Naizgled idealan, bez zagađenja životne sredine, široko prisutan, neiscrpan, jednostavno pitom. Međutim, što se više vetroelektrana gradi, to je jasnije da nije sve tako idealno.

Jedan od problema koji se pojavio sa širenjem površina pod vetroelektranama je, verovali ili ne, krađa vetra. Ova pojava brine sve više proizvođača obnovljive energije, investitora i regulatora. Već postoje pravni sporovi oko ovog problema, u kojima se kompanije međusobno optužuju za "krađu vetra" koja im nanosi gubitke u desetinama miliona evra.

Izraz "krađa vetra" (engl. wind theft) zvuči kao nešto iz stripa Alana Forda ili skeča Montyja Pythona, ali to je stvaran i rastući problem. Iako nije reč o bukvalnoj krađi u fizičkom smislu, taj termin nije simboličan ili figurativan, već nešto između.

Ovo je fizički efekat gde jedna vetroelektrana smanjuje količinu vetra dostupnu drugoj, zbog takozvanog učinka zavetrine (engl. wake effect). Posledice nisu bezazlene, što dokazuje činjenica da su problemi usred krađe vetra završili na sudu, a države su počele da se uključuju u njihovo rešavanje.

Depositphotos

 

Kako se krade vetar

Kada vetar prolazi kroz turbinu, deo njegove kinetičke energije se pretvara u električnu energiju. Iza turbine ostaje područje sporijeg, turbulentnijeg vazduha. Ova zavetrinska zona može se protezati desetinama kilometara niz vetar. Ako postoji još jedna vetroelektrana u tom području, njena proizvodnja može drastično pasti. U najgorem slučaju, gubici energije mogu biti i do 20 procenata u prvih 10 kilometara od izvora poremećaja, prema dostupnim podacima.

Vetroturbine koriste energiju iz vetra, a iza svake turbine stvara se zavetrinska zona gde se smanjuje brzina vetra. Kako strujanje vazduha nastavlja niz vetar, ova zavetrinska zona se širi i postepeno vraća na početne uslove protoka. Efekat zavetrine odnosi se na ukupni uticaj na proizvodnju energije vetroelektrane, koji nastaje zbog međusobnog uticaja turbina na brzinu vetra. Važno je uzeti u obzir efekte zavetrinske zone i postojećih i budućih susednih vetroelektrana.

Ovaj efekat postoji već dugo u mehanici fluida, ali se tek sada obrađuje zbog širenja ofšor, odnosno morskih vetroelektrana. Ono što je pre nekoliko godina bila samo misaona vežba u udžbenicima mehanike fluida postalo je veliki problem koji potencijalno može generisati troškove od desetina miliona evra. Posebno je izražen u gusto zasićenim područjima kao što je Severno more, gde je nekoliko zemalja i investitora razvilo projekte bez međusobne koordinacije.

Energija vetra sve je samo ne besplatna

Iako je vetar naizgled neiscrpan izvor energije, situacija je mnogo komplikovanija i na isplativost investicije utiče mnogo faktora. Uslovi životne sredine su primarni jer nije svako vetrovito područje pogodno za izgradnju vetroelektrana. Udari vetra ne smeju biti prejaki i moraju biti relativno konstantni, ne smeju dolaziti u naletima. Zapravo, kada je vetar prejak, vetroelektrane moraju biti isključene kako bi se sprečila šteta. Takvi periodi su neizbežni, pa vetroelektrane nisu stalno u radu. Naravno, što duže rade, to je njihova profitabilnost veća, pa je važno da vetar u određenom području bude što konstantniji, tj. da ga nema ni premalo ni previše

Troškovi morskih vetroelektrana variraju i u zavisnosti od dubine morskog dna i morskih struja. Vetroelektrane u dubljim vodama su skuplje za izgradnju, kao i one koje se nalaze u područjima sa jačim morskim strujama.

Kao i kod svake tehnologije, postoje različiti stepen sofisticiranosti. Veće i složenije vetroelektrane zahtevaju veću početnu investiciju, ali bolje koriste energiju vetra na duži rok. Troškovi održavanja takođe značajno variraju, kao i troškovi podvodnih kablova.

Troškovi osiguranja variraju u zavisnosti od gore navedenih ekoloških i tehnoloških faktora. Zakonska ograničenja, subvencije, poreske olakšice, brzina dobijanja regulatornih odobrenja, studije uticaja na životnu sredinu, troškovi mera za borbu protiv negativnih uticaja na životnu sredinu i na kraju same nestabilnosti cena električne energije su samo neki od faktora koji se moraju uzeti u obzir prilikom izračunavanja isplativosti investicije u vetropark.

Depositphotos

 

Ekonomija vetroparkova zasniva se na preciznim proračunima sa velikim brojem varijabli. Vreme potrebno za povraćaj investicije može se produžiti na više od 10 godina, u zavisnosti od brojnih faktora. Svako smanjenje projektovane proizvodnje može ugroziti profitabilnost projekta i poremetiti složene proračune na kojima su zasnovane studije izvodljivosti.

Već je bilo tužbi između kompanija koje tvrde da vetroelektrane na određenoj lokaciji remete putanju vetra ka njihovim vetroelektranama, čime smanjuju njihovu proizvodnju električne energije i do 10 procenata.

Na primer, norveški energetski gigant Equinor  upozorio je da bi zbog planirane izgradnje susedne farme Vanguard u Velikoj Britaniji, njihova postojeća farma Dudgeon mogla da izgubi do 200 miliona funti prihoda zbog smanjene proizvodnje. Slični scenariji se dešavaju u Belgiji, Holandiji, Danskoj, pa čak i u Kaliforniji.

Equinor je pokrenuo i arbitražu protiv svojih partnera iz SSE-a i ENI-ja zbog nepoštovanja dogovora o udaljenostima između turbina. Uključene su i države. Kompanije iz Holandije tvrdile su da vetroelektrane u Belgiji remete protok vetra i smanjuju proizvodnju energije vetroelektrana u Holandiji, što je na kraju rešeno bilateralnim sporazumom. Sličan spor postoji između Danske i Norveške, a kompanije u SAD i Južnoj Africi pokušavaju da zaustave izgradnju novih vetroelektrana sa argumentom da će smanjiti profitabilnost i efikasnost postojećih.

Na temelju čega tužiti?

Zakon zaostaje za novim tehnologijama i metodama proizvodnje, ali s vremenom će se uspostaviti određeni pravni presedani. Neće biti lako jer su pitanja "vlasništva" nad vetrom, nadležnosti i dokazivanja štete u takvom slučaju veoma komplikovana.

Relativno je jednostavno izračunati koliko nova vetroelektrana smanjuje efikasnost druge, starije. Ali ako u nekom području postoje tri, četiri, pet ili više vetroelektrana, određivanje koliko svaka staza smanjuje proizvodnju druge vetroelektrane postaje mnogo složenije. U ovom slučaju, putanja vetra je toliko iskrivljena, a zavetrinski vetrovi su toliko isprepleteni da je nemoguće utvrditi koliko je određena vetroelektrana odgovorna za smanjenje proizvodnje druge elektrane koje je nastalo usled delovanja nekoliko zavetrinskih vetrova.

Gusto raspoređene vetroturbine otvaraju pitanja vlasništva nad nečim što niko ne može posedovati | Depositphotos

Vetar se ne može privatizovati, pa nužno ima karakteristike javnog dobra. To komplikuje stvari jer pojedinačna kompanija ne može tvrditi da joj je neko "ukrao" vetar jer se ne radi o vlasništvu ili isključivom pravu na njegovu eksploataciju.

Pravni sistemi još uvek ne poznaju koncept koncesije za eksploataciju vetra, kao što to čine za eksploataciju vodenih ili mineralnih resursa. Takođe, ne postoje međunarodni ugovori i sporazumi koji bi rešili problem korišćenja vetra, iako je u osnovi reč o resursu čija eksploatacija ne može biti ograničena na granice samo jedne zemlje.

Nužda nalaže da se, s obzirom na širenje vetroelektrana, pravni sistem mora što pre nadograditi. Neke stvari se mogu preuzeti iz prakse i zakona koji regulišu tradicionalne izvore energije i sporove oko njihove eksploatacije, ali zbog specifične prirode vetra i problema "krađe vetra", moraće se stvoriti nova rešenja i prilagođavanja.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar