Sledeći put kad budete roštiljali, uz senf i kisele krastavce na sto slobodno dodajte i kimči. Naime, osim što ovaj korejski specijalitet ide odlično uz burgere, dobar je i za varenje. Povrh toga, mogao bi pomoći telu da se reši nanoplastike, sićušnih čestica koje nastaju raspadanjem većih komada plastike, vlakana i folija.
Svest o tim gotovo nevidljivim ostacima poslednjih godina naglo je porasla, delimično zbog nekoliko medijski eksponiranih istraživanja. Neka od njih, uključujući ono koje je tvrdilo da u mozgu nosimo količinu plastike veličine jedne kašike, kasnije su osporena ili su izazvala ozbiljne kritike.
U jednom slučaju istraživači su možda precenili količinu plastike u okruženju jer su uzorke slučajno kontaminirali plastičnim laboratorijskim rukavicama, što mi, iskreno, nimalo ne uliva poverenje. No uprkos tome što se nauka oko mikroplastike još razvija, malo ko danas sumnja da te čestice stalno udišemo i unosimo hranom i pićem. Sav taj materijal na kraju mora završiti negde.
Istraživanje o kimčiju sproveli su naučnici iz Instituta za kimči, institucije zanimljivog naziva koja deluje u okviru državnog Korejskog instituta za istraživanje hrane i osnovana je sa ciljem promocije ovog popularnog jela od fermentisanog kupusa.
Studija je pokazala da određeni soj bakterija iz kimčija znatno lakše apsorbuje čestice nanoplastike od kontrolnog soja u laboratorijskim uslovima koji su simulirali ljudska creva.
Kimchi je tradicionalno korejsko jelo od fermentiranog povrća bogato probioticima i bakterijama mlečne kiseline | Bloomberg
Naučnici su proveli i istraživanje na miševima. Glodari koji su dobijali taj bakterijski soj imali su više nego dvostruko veću količinu nanoplastike u izmetu u odnosu na one koji ga nisu primali, što upućuje na to da bi probiotik mogao pomoći organizmu u uklanjanju zagađivača.
Istraživanje, objavljeno u recenziranom naučnom časopisu, ni u kom slučaju nije konačan dokaz. Volela bih da vidim da iste rezultate potvrdi i neko nezavisno istraživačko telo. No čak i kada bi kimči mogao iz organizma ukloniti i poslednji komadić plastike koji se tamo nakupio, problem bi i dalje ostao prisutan u celom okruženju.
To pokazuje i drugo nedavno istraživanje u kom se zaključuje da sićušne plastične čestice u vazduhu, makar u manjoj meri, doprinose globalnom zagrevanju. Većina mikroplastike i nanoplastike tamne je boje ili s vremenom potamni, zbog čega upija sunčevu toplotu.
To zabrinjava iz dva razloga. Prvi je taj što klimatski modeli trenutno ne uključuju plastiku u svoje projekcije. Drugi je mnogo jednostavniji i pomalo uznemirujući - vazduh koji udišemo doslovno je pun otpada.
Kad se govori o plastici, većina ljudi i dalje prvo pomisli na okeane. Delimično i zato što su upravo tamo počela prva ozbiljnija istraživanja. Richard Thompson, profesor morske biologije na University of Plymouthu i čovek koji je skovao pojam "mikroplastika", godinama je nailazio na plastični otpad uz obalu, a kasnije je pronašao i mikroskopske komadiće u pesku i na morskom dnu.
Od tada smo saznali za Veliku pacifičku zalihu otpada, ogromno područje plutajućeg otpada između Kalifornije i Havaja, kao i za činjenicu da se mikroplastika zadržava u morskim plodovima koje jedemo.
No problem nije samo u morima. Zemljište pod našim nogama možda sadrži čak i više mikroplastike od okeana, a posebno su pogođena poljoprivredna zemljišta. Istraživači procenjuju da se evropskim zemljištima svake godine kroz reciklirani kanalizacioni mulj doda između 31.000 i 42.000 tona mikroplastike.
Mikroplastika u tlo dolazi preko otpadnih voda koje su prepune sitnih plastičnih čestica. Velik deo problema stvaraju automobilske gume koje se troše tokom vožnje, a njihove se čestice zatim kišom ispiraju u kanalizacioni sistem.
Velik izvor mikroplastike je i odeća. Čak 70 odsto odevnih komada danas se proizvodi od sintetike poput poliestera i elastina, materijala koji tokom proizvodnje, nošenja i pranja otpuštaju sitna vlakna.
Izvor mikroplastike postaje i ljudski otpad, a ako je korejsko istraživanje tačno, u tome bi određenu ulogu mogao imati i kimči.
Vrlo smo uspešni u uklanjanju mikroplastike iz otpadnih voda. No ono što ostaje zapravo je hranljiva mešavina biootpada i plastike, a čak 80 odsto toga završava na poljoprivrednim površinama u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Istraživanje Instituta James Hutton analiziralo je arhivirane uzorke tla iz eksperimenta sa kanalizacionim muljem koji je trajao od 1994. do 2019. godine. Pokazalo se da je nakon samo četiri godine primene kanalizacionog mulja nivo mikroplastike u tlu porastao i do 1.450 odsto.
Istraživači su takođe otkrili da su nivoi mikroplastike ostali isti više od dve decenije čak i nakon što se zemljište prestalo đubriti kanalizacionim otpadom.
Mikroplastika danas završava u vazduhu, tlu, hrani, vodim pa čak i ljudskom organizmu | Bloomberg
Istraživanja mikroplastike relativno su mlado područje nauke, staro tek 22 godine, pa se još uvek pokušava razumeti šta to dugoročno znači za tlo i poljoprivredne kulture. Ono što zasad znamo ne zvuči ohrabrujuće.
Plastika može da ošteti strukturu tla, smanji dostupnost hranljivih materija, utiče na razvoj useva i smanji klijavost semena. Kao i kod drugih oblika izloženosti mikroplastici, jedan od najvećih problema predstavlja širok spektar toksičnih hemikalija koje te čestice mogu da ispuštaju u ljudski organizam, hranu i tlo.
Čestice mikroplastike pronađene su i u voću i povrću, što upućuje na stvaranje gotovo beskonačnog plastičnog ciklusa.
Što se može učiniti? Pre svega, potrebno je više istraživanja kako bismo bolje razumeli zdravstvene i ekološke posledice mikroplastike. Deo tih čestica trebalo bi preusmeriti na sigurnija mesta za odlaganje.
Francuska je, na primer, uvela zakon kojim se propisuje da mašine za veš moraju imati filtere za mikrovlakna. Sličan zakon trenutno se priprema i u Ujedinjenom Kraljevstvu. Takvi filteri pomogli bi da se smanji količina mikrovlakana koja završavaju u otpadnim vodama, a posredno i na poljoprivrednim površinama.
Bilo bi korisno i kada plastični proizvodi ne bi otpuštali toliko čestica. Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu je u martu usvojila nova ograničenja trošenja automobilskih guma, koja će stupiti na snagu 2028. godine.
Iako je automobilska industrija u početku bila suzdržana prema toj ideji, na kraju je blisko sarađivala sa vlastima i nezavisnim stručnjacima na razvoju standarda za testiranje.
Sarah Baulch iz Pew Charitable Trusts rekla je da bi se takav model mogao primeniti i u drugim industrijama, uključujući tekstilnu.
Srž problema ipak leži u samoj plastici. Daleko najbolji način borbe protiv mikroplastike jeste jednostavno koristiti manje plastike. A u tome nam ni kimči, koliko god bio koristan, ne može pomoći.
.webp){kind=icon}
