Stranci i država neće moći još dugo da guraju srpski BDP

Srbija je ove godine među najbrže rastućim privredama Evrope, ali trenutni princip po kom jača bruto domaći proizvod (BDP) uskoro će postati neodrživ, a šanse da zemlja upadne u takozvanu zamku srednje razvijenosti se povećavaju, upozoravaju stručnjaci.

Procena je da je realni BDP zemlje u prvih 10 meseci ove godine uvećan za oko 3,8 odsto u odnosu na isti period 2023, navodi se u poslednjem MAT-u (Makroekonomske analize i trendovi, u izdanju Privredne komore Srbije i Ekonomskog instituta). Posmatrano s proizvodne strane, ključni izvor rasta bio je uslužni sektor. Slede: industrija, porezi, trgovina na veliko i malo i građevinarstvo. Energetika i poljoprivreda nisu ostvarile pozitivan doprinos. 

Industrijska proizvodnja je u posmatranom razdoblju uvećana za preko tri odsto, a samo u oktobru međugodišnji rast proizvodnje iznosi više od osam odsto, uprkos negativnim spoljnim rizicima koji stižu od najvažnijih trgovinskih partnera iz evrozone, gde su vrednosti gotovo svih pokazatelja povezanih s industrijom, posebno u Nemačkoj, duboko u negativnoj zoni.

 

Iscrpljuju se načini za rast po trenutnom modelu

Kada je reč o predviđanjima za celokupnu godinu, rast BDP-a ne bi trebalo značajnije da odstupi od trenutne vrednosti. Više domaćih i stranih institucija procenilo ga je upravo na pomenutih 3,8 odsto, koliko je iznosio i pre godinu dana. 

 

 Realni rast 2022. bio je 2,5 odsto, u 2021. godini 7,5 odsto, a 2020. zabeležen je pad od 0,9 odsto. Ako se preskoče godine koje su obeležili kovid i izbijanje rata u Ukrajini i pogleda još unazad, videće se da se Srbija sada vraća na pretpandemijski tempo rasta (u 2019, prema zvaničnim podacima, ostvaren je skok BDP-a 4,2 odsto). Postavlja se pitanje da li je taj tempo održiv na duže staze.

 

Akademik Pavle Petrović na nedavnom događaju u Beogradu skrenuo je pažnju na ono na šta pojedine njegove kolege upozoravaju već godinama - na rizike da Srbija padne u zamku srednje razvijenosti, to jest da se suoči s ekonomskom stagnacijom. Više je faktora koji na to utiču.

Prvenstveno, važno je koje grane pokreću privredni rast. „Srbija je dostigla srednji nivo ekonomske razvijenosti, ali u njenoj strukturi dominiraju tradicionalni sektori - građevinarstvo, prehrambena industrija, proizvodnja guma, metali, poljoprivreda i rudarstvo. Više od 50 odsto zaposlenih je u tim sektorima”, rekao je Petrović. Kako je objasnio, to znači da su rast gurali sektori koji imaju nisku produktivnost i malu dodatu vrednost.

Beta/Miloš Miškov

 

Zbog toga, dodao je, Srbija nije uspela da u poslednjih 20 godina smanji zaostatak koji ima u odnosu na zemlje centralne i istočne Evrope (CIE). U poslednjih pet godina vide se tek blagi pomaci - zemlja je u tom periodu podigla stopu privrednog rasta, pri čemu je izražena tendencija da ona u proseku iznosi oko četiri odsto godišnje, dok zemlje CIE rastu za tri odsto.

"U strukturi zemalja CIE, članica EU koje su već ušle u grupu zemalja s visokim dohotkom, dominiraju napredni visokoproduktivni sektori. Srbija se nalazi na 60 odsto proseka CIE, a neke uporedive zemlje kao što su Rumunija, Bugarska i Hrvatska već se skoro nalaze na proseku CIE, to jest na 90 odsto te razvijenosti", istakao je Petrović.

 

Ovo dovodi do druge bitne karakteristike srpske privrede, a to je da ona raste na krilima kvantiteta, a ne kvaliteta.

„Kod nas je rast bio izazvan pre svega kvantitetom, to jest povećanjem investicija koje je pratio rast zaposlenosti, a efekat tehničkog progresa - unošenja novih tehnologija, znanja itd. - bio je mali. Ovo je upravo suprotno od obrasca koji vidimo u CIE, gde je glavni motor privrednog rasta tehnički progres, dok doprinos kvantitativnog uvećanja zaposlenosti gotovo iščezava. U Rumuniji, Bugarskoj i Hrvatskoj taj efekat čak postaje i negativan”, rekao je akademik.

Pomenuti uslovi u Srbiji dovode do toga da je rast produktivnosti takođe sporiji u poređenju sa zemljama CIE, a naročito u poređenju sa već navedenom trojkom (Rumunija, Bugarska i Hrvatska), što govori o nezadovoljavajućem modelu privrednog rasta. „Ovaj model se već postepeno iscrpljuje”, upozorio je.

Depositphotos

Dolazi se i do trećeg aspekta priče, a to je tržište rada. Naime, demografska kretanja u Srbiji su nepovoljna, što dovodi do smanjenja rezervoara radne snage i snažnog smanjenja stope nezaposlenosti. U Srbiji ona iznosi oko osam odsto, a u zemljama CIE približno pet odsto i nešto ispod toga, uporedio je Petrović. Očekivanja po pitanju novog zapošljavanja u novembru su bila niža u odnosu na oktobar, kao i u odnosu na uporedivi novembar prošle godine, navodi se u decembarskom MAT-u.

„Srbija će imati sve manje raspoložive jeftine radne snage da bi mogla da podupire rast i za tri do četiri godine ona više neće moći da koristi jeftinu i obimnu radnu snagu kao način da generiše taj rast. Posledica toga da se iscrpljuju rezervoari raspoložive radne snage u Srbiji jeste i nagli rast plata, pa troškovi rada po jedinici proizvodnje u Srbiji rastu”, pojašnjava. Podsetimo, prosečna neto plata u septembru je iznosila 96.115 dinara, što je ispod, ali i dalje blizu rekordnih 100.170 dinara, koliko je zabeleženo u maju ove godine.

A to predstavlja problem za strane klijente koji su ovde sarađivali sa autsors kompanijama (što je posebno izraženo u domaćem IT sektoru), kao i za investitore koji u zemlju dolaze upravo zbog jeftinije radne snage i koji su postali važan deo jednačine za rast ovdašnjeg BDP-a. Prema Petrovićevim rečima, strane direktne investicije (SDI) od 2019. predstavljaju pet odsto BDP-a. „Oko 15 milijardi evra je ukupno došlo, ali 60 odsto tih investicija ide u sektore s malom dodatom vrednošću, privučene jeftinom radnom snagom. Nije isključeno i da neke investicije koje već postoje počnu da se povlače usled porasta troškova radne snage.”

Među industrijama koje bi mogle da dožive promene po tom pitanju nalazi se i srpski automobilski sektor, koji je ovih dana u centru pažnje jer zavisi od trenutno poljuljanog evropskog tržišta. „Jedna od aktuelnih tema na domaćem tržištu je i to da Srbija više nije tako jeftina lokacija za neke delatnosti u okviru auto-industrije, poput manuelnih, jednostavnijih procesa. U tom pogledu pod rizikom su proizvođači auto-kablova koji zapošljavaju najveći broj ljudi i u narednih pet godina može se očekivati da će se takvi pogoni polako zatvarati i seliti na drugu lokaciju”, rekao je nedavno za Bloomberg Adriju profesor Ekonomskog fakulteta Dušan Marković.

Neophodno oživljavanje domaćeg privrednog sektora

Petrović je skrenuo pažnju na to da SDI u početku, sem što grade kapacitete, sa sobom donose i devize, što pokriva domaći trgovinski bilans. Međutim, tokom vremena dolazi do odliva deviza tako što stranci počinju prvo da reinvestiraju, pa da izvlače svoje profite. „Mi smo do 2021. ostvarili maksimalni efekat neto priliva ovih investicija i sada on počinje da se smanjuje, što može da dovede do značajnih problema u pokrivanju trgovinskog deficita zemlje.”

I sama struktura investicija u državi - čiji rast gura BDP - u poslednjih pet godina je deformisana, ocenio je Petrović. „Nešto ispod dve trećine povećanja investicija je pokrenula država, kroz javne investicije ili preko javnih preduzeća, dok su stranci učestvovali sa skoro jednom trećinom investicija. Domaća privatna privreda nije učestvovala u tom rastu.”

Dodao je da su javne investicije već defakto dostigle plafon i drže se na oko 7,5 odsto dohotka zemlje, a i srednjoročni planovi su na tom nivou.

Sem povećanja zaposlenosti, drugi kanal preko kog javne investicije mogu da utiču na rast je na strani ponude jer kada postoje novi infrastrukturni projekti, to stvara ambijent da privreda ubrzano raste. A tu teško da može da se ponovi snažni efekat na privredni rast zabeležen od 2015. do 2019, kada su građeni osnovni putni i železnički pravci, smatra stručnjak.

Depositphotos

Sada se, naime, više ulaže u auto-puteve, potom u EXPO i nacionalni stadion, a možda bi efekat bio veći da se prave lokalni putevi, kanalizacija, ulaže u zaštitu životne sredine i prosvetu, poručio je akademik Petrović, koji je istakao i da nije siguran koliko je dobro to što se zbog ovih projekata odlaže izgradnja metroa.

„Ovakav model rasta neće moći da bude održiv, možda će još dve tri godine da gura rast, ali počeće da se iscrpljuje i da bismo ostvarili rast koji je održiv, on mora da se bazira na tehničkom progresu i da se to ostvaruje prvenstveno kroz domaći privredni sektor”, zaključio je Petrović.