Kako demografska kriza postaje i ekonomski problem Srbije

U Srbiji se iz godine u godinu rađa sve manje dece, ali problem više nije samo nizak natalitet. Ulazimo u novu fazu demografske krize u kojoj se smanjuje i broj žena reproduktivnog uzrasta, zbog čega ni eventualni rast fertiliteta ne bi blagovremeno promenio ukupnu demografsku sliku. Posledice se, pritom, ne osećaju samo u društvu, već i na tržištu rada. Prema rečima stručnjaka, sadašnje demografske tendencije prete da ograniče privredni rast, jer dok se smanjuje broj radno sposobnih, te usporava potencijal za rast zaposlenosti i prihoda od poreza i doprinosa, istovremeno rastu rashodi za penzije, zdravstvo i socijalnu negu starijih.

Najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) pokazuju da je 2025. godine u Srbiji rođeno 59.483 dece, dok je umrlo 95.247 stanovnika, pa je prirodni priraštaj u minusu za 35.764. Takođe, procenjeni broj stanovnika sredinom prošle godine iznosio je 6.549.901, što je za 36.575 manje nego 2024.

Međutim, problem seže mnogo dalje od pada broja rođenih.

"Negativan prirodni priraštaj traje od početka devedesetih, ali je pad rađanja počeo mnogo ranije. Iako su i žene rođene pre Drugog svetskog rata kontrolisale fertilitet, tada je žena u reproduktivnom periodu bilo dovoljno da to ne ugrozi obnovu stanovništva. Njihov broj se, međutim, decenijama smanjivao, pa smo danas došli do toga da ni kada bi svaka žena u reproduktivnom periodu rodila po dvoje dece, to ne bi bilo dovoljno za obnovu stanovništva, naročito u kratkom roku", objašnjava za Bloomberg Adriju Milica Vesković Anđelković, vanredna profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koja se u svom istraživačkom radu bavi socijalnom demografijom.

Sve manje potencijalnih majki

Podaci RZS-a pokazuju da je Srbija za pola veka izgubila oko 650.000 žena reproduktivnog uzrasta. Njihov broj pao je sa nešto više od dva miliona sredinom sedamdesetih godina na oko 1,36 miliona u 2025. godini, dok je njihov udeo u ukupnom stanovništvu smanjen sa 53,9 na 40,4 odsto.

"Broj potencijalnih roditelja direktno utiče na broj očekivane dece, nezavisno od vrste i efektivnosti pomoći države i populacionih politika. Matematika je tu jednostavna - manji broj žena koje su danas u reproduktivnom periodu ne može da nadomesti odlazak brojnih generacija stanovništva."

Ipak, to ne znači da pronatalitetne mere nemaju smisla.

"Naravno da populacione politike treba da postoje. Ali umesto očekivanja da će same obezbediti zamenu generacija, njihov cilj treba da bude da pomognu porodicama da ostvare broj dece koji žele, u meri u kojoj društveni sistem može da utiče na odluku o rađanju", navodi Vesković.

Sve više odlažemo roditeljstvo

Uz smanjenje broja žena reproduktivnog uzrasta, Srbija se suočava i sa drugim dugoročnim izazovom - žene prvo dete dobijaju sve kasnije.

Prema zvaničnim podacima, prosečna starost majke pri rođenju prvog deteta dostigla je prošle godine 29,1 godinu. Dve decenije ranije, iznosila je 25,7 godina. Istovremeno, broj dece koju su rodile majke mlađe od 25 godina smanjen je za čak 57,4 odsto u odnosu na 2005. godinu, dok je broj porođaja kod žena starijih od 40 godina porastao za 185 odsto.

Prema rečima Vesković, iza ovog nepovoljnog trenda stoji kombinacija ekonomskih, društvenih i kulturnih promena.

"Odlaganje rađanja dovodi i do skraćenog perioda pogodnog za rađanje, kako u društvenom, tako i u biološkom smislu. Danas se žene češće odlučuju na rađanje tek u četvrtoj, pa čak i u petoj deceniji života. To sa sobom nosi velike rizike i neizvesnosti, kako društvene, tako i ekonomske."

Jedan od razloga jeste promenjena uloga žena na tržištu rada.

"Izlazak žena na tržište rada i sve veća profesionalna očekivanja u velikoj meri otežavaju roditeljstvo i utiču na smanjenje broja dece zbog višeslojnog opterećenja koje i dalje ponajviše snose žene. Posebno je u srpskom društvu partnerstvo i dalje pretežno obeleženo tradicionalnom podelom rada."

Osim toga, žene se danas duže obrazuju nego pre, kasnije ulaze na tržište rada, kasnije rešavaju stambeno pitanje i češće odlažu roditeljstvo, čekajući određenu ekonomsku sigurnost. Međutim, kako se prvo dete rađa sve kasnije, smanjuje se i mogućnost da porodica dobije drugo ili treće dete.

Mogu li bolje finansije da promene stanje

Država za prvo dete isplaćuje roditeljski dodatak u iznosu od 500.000 dinara jednokratno, dok za drugo, treće i četvrto dete roditeljski dodatak iznosi od 600.000 do 3,18 miliona dinara i isplaćuje se u mesečnim ratama tokom dve, odnosno deset godina. Pored toga, uvedene su subvencije za kupovinu prve nekretnine za majke u iznosu do 20.000 evra, subvencionisani stambeni krediti za mlade, kao i druge mere podrške.

Ipak, iskustva evropskih zemalja pokazuju da visina izdvajanja sama po sebi nije dovoljna da preokrene demografske trendove. Zemlje OECD-a u proseku za porodične i dečje beneficije izdvajaju oko dva odsto BDP-a, dok pojedine države, poput Francuske i nordijskih zemalja, ulažu i znatno više, ali se ni one ne približavaju stopi fertiliteta potrebnoj za prostu reprodukciju stanovništva.

Vesković nije iznenađena što, uprkos ovim programima, broj rođenih opada.

"Ako se pogledaju zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku, primetićuje se da se svake godine smanjuje broj rođenih beba, te sudeći po tome, ne bi se reklo da finansijske mere uopšte utiču na rađanje, a kamoli da menjaju demografske trendove, naročito u pozitivnom smeru", kaže i dodaje da na odluku o rađanju često mnogo snažnije utiču društvena stabilnost, stanje na tržištu rada, podrška porodicama - kako u podizanju dece, tako i u brizi o starijim članovima - kao i vrednosne orijentacije.

Na pitanje koliko je ekonomska nesigurnost presudna u odluci da se roditeljstvo odloži ili da porodica ostane na jednom detetu, Vesković odgovara da finansije jesu važne, ali da ne predstavljaju jedini niti odlučujući faktor.

"Najsiromašnija društva afričkih zemalja imaju najveći natalitet. Takođe, podaci pokazuju da i u našem društvu porodice koje se neretko mogu smatrati egzistencijalno ugroženim često imaju veliki broj dece."

Kako objašnjava sagovornica, najveći pad nataliteta beleži upravo srednji sloj stanovništva, koji je prirodno najbrojniji. Kod njih su se, u međuvremenu, promenili i sistem vrednosti i odnos prema životu, pa preferiraju rađanje samo jednog ili eventualno dva deteta.

Ova, takozvana druga demografska tranzicija kroz koju Srbija prolazi, menja i način na koji društvo doživljava porodicu.

"Broj dece više nije primarni cilj. Više se vodi računa o njihovoj dobrobiti i kvalitetu porodičnih odnosa. Ekonomska stabilnost odlučujuća je samo u meri u kojoj doprinosi ostvarenju tih ciljeva. Iskustva iz sveta pokazuju da najveći efekat nemaju jednokratne finansijske pomoći, već razvijena institucionalna podrška porodicama. Reč je prvenstveno o podršci porodicama kroz dostupne vrtiće, zdravstveni sistem, poreske olakšice, jasno uređena pravila na tržištu rada i podsticanje međugeneracijske solidarnosti", kaže Vesković.

Srednji sloj stanovništva sve češće ostaje na samo jednom detetu / Depositphotos

Kako demografska kriza menja tržište rada

Poslodavci već godinama upozoravaju na nedostatak radnika u pojedinim sektorima, dok Fiskalni savet ocenjuje da Srbija ulazi u period u kojem se više ne može računati na rast zaposlenosti kao jednom od glavnih pokretača privrednog rasta. U Oceni Fiskalne strategije navodi se da je, nakon dugogodišnjeg rasta, zaposlenost u 2025. opala prvi put od 2014. godine. Prema Anketi o radnoj snazi, broj zaposlenih smanjen je za oko jedan odsto, a negativan trend nastavljen je i tokom prvog kvartala tekuće godine.

Fiskalni savet ocenjuje da je reč o strukturnoj promeni, čiji su glavni uzroci nepovoljna demografska kretanja i višegodišnji rast zarada brži od rasta produktivnosti. Kako je ponuda radne snage sve manja, posebno u radno intenzivnim delatnostima sa nižom dodatom vrednošću, tako Srbija postaje manje konkurentna za deo stranih investitora, zbog čega pojedine kompanije već smanjuju obim poslovanja ili sele proizvodnju u druge zemlje.

"Problem se nadomešćuje uvozom radne snage, naročito radničkih zanimanja, što samo po sebi nije negativna i neočekivana pojava, jer je u Evropi aktuelna već decenijama. Konkretno u Srbiji, dugotrajno opadanje nataliteta sigurno nije glavni uzrok ograničenog privrednog rasta. Najnaprednije ekonomije zapadnih zemalja, ali i nekih azijskih (na primer Japana) takođe beleže smanjenu stopu fertiliteta, tako da možemo reći da se kvantitet postepeno menja kvalitetom", kaže profesorka Vesković.

Drugim rečima, odgovor na demografske izazove ne svodi se samo na povećanje nataliteta, već i na ulaganje u obrazovanje, privlačenje i zadržavanje stručnjaka, kao i stvaranje stabilnog ekonomskog i društvenog okruženja.

 

Pritisak na penzijski i zdravstveni sistem sve jači

Manji broj ljudi radnog uzrasta znači sporiji rast zaposlenosti i manju osnovicu za naplatu poreza i doprinosa, dok istovremeno raste broj penzionera i korisnika zdravstvenih usluga. Takav nesrazmeran odnos povećava pritisak na javne finansije kroz veća izdvajanja za penzije, zdravstvenu zaštitu i dugotrajnu negu. Ovaj problem, doduše, ne muči samo Srbiju, ali to i nije neka uteha.

Brojne članice EU podigle su strarosnu granicu za odlazak u penziju na 67 godina. Srbija je, kao i Hrvatska, zasad zadržala granicu na 65 godina za muškarce i 64 za žene, ali sve starije stanovništvo i nedovoljni prihodi od doprinosa uporno opterećuju penzijske sisteme obe države.

Naime, Srbija i Hrvatska imaju slične probleme kada je reč o pokrivenosti rashoda za penzije doprinosima i često moraju da nadomeste nedostatak iz budžeta. Transferi PIO fondu druga su najveća stavka u budžetu Srbije za 2026, koja povećava ukupne rashode, a tome je najviše doprinelo januarsko povećanje penzija za 12,2 odsto. Rashodi za penzije formalno se vode u okviru budžeta PIO fonda, ali se njihov teret indirektno vidi na rashodnoj strani republičkog budžeta. Razlog je to što izvorni prihodi PIO fonda - doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje - nisu dovoljni da pokriju sve njegove obaveze, pa se novac koji nedostaje obezbeđuje kroz republičke transfere.

Prema planu za 2026, republički transferi PIO fondu trebalo bi da budu veći za oko 34 milijarde dinara (oko 13 odsto) u odnosu na inicijalni budžet za 2025. godinu, dok je prirast - ukoliko se kao osnovica uzme procenjena realizacija u 2025. godini - veći za nešto više od 50 milijardi dinara ili oko 20 odsto.                   

Podizanje granice ne bi značajno smanjilo rashode Prema projekcijama Ministarstva finansija (analiza "Model starenja za Republiku Srbiju sa projekcijama 2025-2070. godine"), prosečne penzije u Srbiji u narednih 20 godina zadržaće stabilan odnos prema zaradama, dok će njihova realna kupovna moć rasti znatno brže od inflacije. Kumulativni rast prosečne penzije biće za 153 odsto veći od kumulativnog rasta potrošačkih cena. Tako će prosečna penzija sa 50.706 dinara u 2025. porasti na 70.933 dinara 2030, te na 176.864 dinara do 2050. godine. Analiza pokazuje da će broj dece do 14 godina pasti sa 943.000 na 651.000 do 2070, dok će broj stanovnika starijih od 65 godina ostati relativno stabilan i smanjiti se sa 1,49 miliona na 1,38 miliona. Istovremeno, broj korisnika penzija povećaće se sa nešto više od 1,11 miliona na 1,19 miliona. Iako će nominalne penzije rasti, njihov udeo u prosečnoj zaradi smanjiće se sa 46,5 odsto u 2025. na 38,6 odsto do 2070. godine. Odnos penzionera i osiguranika takođe će se pogoršati - sa sadašnjih 58 na 100 osiguranika na 69 penzionera na 100 osiguranika do 2070. godine. Rashodi za penzije bi trebalo da porastu sa 11,7 odsto BDP-a iz 2025. na 12,1 odsto u 2055. godini, da bi se do 2070. vratili na 11,7 odsto, ocenjuju autori. Navode i da podizanje starosne granice za odlazak u penziju ne bi značajno smanjilo rashode zbog načina usklađivanja penzija. Srbija bi, prema projekcijama, trebalo da poboljša i saldo penzionog sistema - deficit će pasti sa 0,9 odsto BDP-a u 2025. na 0,4 odsto do 2070. godine.

  

Koliko Srbija ubrzano stari pokazuje i starosna struktura stanovništva. Gotovo 23 odsto građana danas ima 65 ili više godina, dok deca do 14 godina čine svega 14,4 odsto populacije. Prosečna starost stanovništva dostigla je 44,2 godine. Na pitanje Bloomberg Adrije da li će najveći izazov biti nedostatak radne snage ili sve nepovoljniji odnos zaposlenih i penzionera, Vesković odgovara da oba procesa predstavljaju izazov, ali da demografija nije jedini faktor koji određuje ekonomsku uspešnost.

"Odnos broja penzionera i zaposlenih svakako otežava ekonomsku situaciju. Međutim, reorganizacija tržišta rada uz inovativne mere, podsticanje kvaliteta radne snage i inkluzivnih politika mogla bi ovaj problem znatno da ublaži."

Smanjenje radnog kontingenta jeste izazov za ekonomsku politiku i svakako utiče na privredni rast, ali ne možemo reći da je jedini uzrok ekonomskih problema. "Dokaz su društva koja u demografskom smislu stoje mnogo lošije od Srbije, ali se mogu smatrati vrlo uspešnim u pogledu ekonomije."