Prinosi i rizici državnih obveznica - kako razlučiti sigurnu luku od spekulacije

Državne obveznice su osnovni instrument tržišta kapitala, kojim države prikupljaju sredstva obećavajući povrat novca uz prinos. Na prvi pogled, one deluju jednostavno - investirate novac, čekate dospeće i dobijate kamatu. Ali gde sa kapitalom kada se gotovo sve klase imovine crvene - kripto je u krizi, ulagači sumnjaju da AI može opravdati valuacije, a ni plemeniti metali ne pokazuju očekivanu snagu kada tržište akcija zapne. Investitori su, s druge strane, oduvek mogli da se oslone na obveznice, što im u trenutnoj tržišnoj nestabilnosti daje blagu prednost u očuvanju kapitala. Ipak, da li je svaki dug države siguran, koje zemlje zaslužuju epitet "sigurne luke", a koje privlače samo visokim prinosom dok rizik ostaje nemerljiv?

Kretanje obveznica najstabilnijih država jasno ilustruje ovu razliku. Obveznice SAD, Nemačke, Švajcarske, Japana, ali i Ujedinjenog Kraljevstva (UK), Kanade i Australije, tradicionalno se smatraju najsigurnijim ulaganjima. One su likvidne i sa velikim sekundarnim tržištima, što znači da investitor ne mora da čeka dospeće obveznice da bi došao do novca - može je brzo, lako i po fer ceni prodati drugom investitoru u bilo kom trenutku.

Stoga, ne čudi što poverenje investitora u takve obveznice ostaje gotovo nepokolebljivo čak i u vreme globalnih previranja.

Zašto investitori ovim državama poklanjaju tako visoko, gotovo bezuslovno poverenje? Odgovor leži u ekonomskoj snazi, političkoj stabilnosti i doslednoj monetarnoj politici. Na primer, nemačke desetogodišnje obveznice povremeno su nudile negativne prinose, što na prvi pogled deluje apsurdno - plaća se da pozajmite novac državi. Međutim, u trenucima nesigurnosti, kada globalna tržišta počnu da podrhtavaju, investitori su spremni da prihvate i "gubitak" prinosa zarad sigurnosti glavnice. Na pitanje zašto bi iko kupio obveznicu sa negativnim prinosom, odgovor krije barem dva glavna razloga: očekivana deflacija (ako cene opadaju, novac koji se vraća kasnije ima veću kupovnu moć, odnosno čak i ako nominalno dobijete manje, realna vrednost povrata može biti veća) i ekstremna potražnja za sigurnošću koja nadmašuje želju za povratom. U kriznim trenucima, poput pandemije 2020, investitori su bili spremni da prihvate mali gubitak nominalnog iznosa jer alternativa (akcije ili rizične obveznice) nosi veći rizik gubitka celog kapitala.

Bloomberg

 

Američke desetogodišnje obveznice, s druge strane, imaju stabilan, ali nizak prinos, i često služe kao referentna tačka za prinos na mnoge druge vrste hartija od vrednosti u svetu.

Tržište prati prinos na američke državne obveznice / Bloomberg

 

Istorijski gledano, potražnja za sigurnim obveznicama eksplodirala je u kriznim periodima. Finansijska kriza 2008. godine i pandemija 2020. godine pokazale su kako investitori masovno beže iz rizičnijih klasa imovine, povlačeći novac iz akcija, rizičnih korporativnih obveznica ili tržišta u razvoju, i preusmeravajući ga ka stabilnim državama. Ovaj talas potražnje podiže cenu obveznica, a samim tim smanjuje njihov prinos. Postavlja se pitanje da li u tim trenucima sigurnost, zaista, opravdava nizak prinos, ili investitori samo rizikuju propuštanje potencijalno većih dobitaka.

                      

Nemačka desetogodišnja obveznica tokom pandemije Kada je izbio globalni šok u martu 2020, investitori su masovno bežali iz rizičnijih ulaganja (akcije, korporativne obveznice, rizične zemlje) i prebacivali se u sigurnu imovinu poput nemačkih državnih obveznica. U tom trenutku, investitor koji je pre pandemije, recimo u januaru 2020, kupio nemačku desetogodišnju obveznicu sa prinosom oko -0,20 odsto, mogao je da je proda već u martu 2020. po znatno višoj ceni, jer je potražnja naglo skočila. Šta je to pokazalo? Nije morao da čeka 10 godina da bi dobio povrat. Mogao je u roku od nekoliko minuta da proda obveznicu na sekundarnom tržištu, jer postoji ogroman broj kupaca - banke, fondovi, osiguravajuće kuće. Cena je skočila jer je sigurnost postala prioritet, pa je investitor ostvario trenutni kapitalni dobitak.   Dakle, sekundarno tržište u praksi znači da obveznice Nemačke, SAD, Japana i drugih razvijenih država funkcionišu kao gotovo likvidna sredstva - mogu se brzo pretvoriti u keš bez velikog gubitka vrednosti.

  

 

Prinos državnih obveznica uvek je obrnuto proporcionalan rizičnosti. Sigurne zemlje nude niže prinose, ali maltene sigurno garantuju povrat glavnice, dok zemlje sa nižim kreditnim rejtingom nude visoke prinose, ali uz ogromne rizike. Tu dolazimo do država u razvoju i sa velikim izazovima, kao što su Kongo, Angola, Laos, Venecuela, Zimbabve ili Pakistan.

Njihove obveznice često imaju dvocifrene prinose. Kongo je 2025. godine izdao obveznice sa kuponom od 9,9 odsto, a Angola sa 11 odsto, dok je kreditni rejting tih zemalja označen kao CCC ili niže. Zašto bi investitor uopšte razmatrao ovakve opcije ako znamo da, iako visoki prinosi mogu privući ogromnu zaradu, cena neuspeha je po pravilu previsoka. 

Odgovor je sledeći: raznolikost portfolija, spekulativna strategija, makroekonomska očekivanja i mala alternativa u tržišnim uslovima. 

Dakle, istina je da velika verovatnoća "defaulta" (neispunjenje obaveza), politička nestabilnost, valutni rizik i niska likvidnost sekundarnog tržišta često poništavaju sve potencijalne dobitke. Konkretno kod valutnog rizika, deprecijacija lokalne valute može dramatično smanjiti povrat, čak i ako država redovno isplaćuje kupon i glavnicu. Uz to je važno napomenuti da čak i "sigurne" obveznice nisu uvek potpuno likvidne tokom kriza. U 2020, kada je zdravstveni kolaps u svetu načisto uzdrmao globalne ekonomije, ili sada usled carinskih šokova koji dolaze iz SAD, američke državne obveznice - iako generalno najlikvidnije na svetu - doživele su privremene probleme sa likvidnošću. Ovo pokazuje da ni investicije u razvijene zemlje nisu potpuno oslobođene rizika u ekstremnim situacijama.

Zato je ta vrsta investiranja "šolja čaja" samo za vešte ulagače, sa zaleđinom kapitala i sklone reskiranju.

Na primer, investitori koji žele raspodelu rizika mogu malim delom ulagati u rizične obveznice kako bi povećali ukupni prinos portfolija, bez ugrožavanja stabilnih izvora kapitala. Isto tako, neki fondovi i hedž fondovi traže visoke prinose i spremni su da preuzmu rizik "defaulta" uz odgovarajuće analize i hedžing. Ako investitor proceni da se politička ili ekonomska situacija u zemlji poboljšava, visoki prinos može biti opravdan kao nagrada za prihvaćeni rizik, i naposletku, u periodima kada su prinosi na sigurne obveznice izuzetno niski (ili čak negativni), rizične obveznice ponekad postaju privlačne kao jedini način da se ostvari realan prihod. Za većinu, ipak, primamljiv kupon od 10 odsto može izgledati kao laka prilika, ali u stvarnosti je više poput klađenja na autsajdera sa kvotom 10 prema 1. Potencijalna nagrada je velika, ali su šanse za realno profitiranje minimalne.

Pitanje koje se samo nameće glasi: da li je vredno rizikovati ono što imaš zarad mogućeg dobitka koji možda nikada neće doći? Zavisi koga pitate. Za prosečnog investitora, najčešće nije vredno, jer takva investicija više liči na spekulaciju nego na stabilno ulaganje. Ali za profesionalne investitore i hedž fondove, spekulativne igrače i ulagače sa vrlo visokim rizikom tolerancije - ova strategija ulaganja može imati smisla.

Prinosi desetogodišnjih državnih obveznica

Pregled 20 razvijenih i tržišta u razvoju. Turska se ovde izdvaja sa vrlo visokim prinosom, koji signalizira ekstremni rizik. Kod obveznica zemalja kao što su Indija, Južna Afrika i Turska, investitori moraju razmatrati valutni rizik, jer promene u valuti mogu značajno uticati na ukupni povrat.

 

 

Kojoj grupi ulagača vi pripadate

Razumevanje razlike između sigurnih i rizičnih obveznica ključno je za izgradnju portfolija. U ekonomski stabilnim državama poput SAD, Nemačke, Švajcarske, Japana, Kanade, UK i Australije, prinosi su niži, volatilnost minimalna, a investitori dobijaju sigurnost i likvidnost. U zemljama sa niskim kreditnim rejtingom, poput Konga, Angole, Laosa, Venezuele ili Zimbabvea, prinose ne prati stabilnost, rizik je značajan, a gubitak glavnice realna mogućnost. U kriznim periodima, potražnja za sigurnim obveznicama pokazuje da racionalni investitori biraju stabilnost umesto prividno atraktivnog prinosa.

Privlačan prinos obveznice (eng. yield) na papiru ne znači mnogo ako država ne može ili ne želi da ispuni svoje obaveze. U vremenu globalnih turbulencija, investitori moraju sebi postaviti određena pitanja, a odgovori će doći sami.

U slučaju da razmatrate rizičnije obveznice, evo nekoliko predloga pitanja. Ako je vaš odgovor na većinu ovih pitanja "ne", onda bi svakako trebalo da ciljate sigurne luke.

• Mogu li da opravdam rizik, odnosno da dozvolim luksuz da gubitak jedne investicije ne utiče na celokupan portfelj?

• Imam li dovoljno kapitala i tehničkih resursa da diverzifikujem portfelj i analiziram političku i ekonomsku situaciju jedne zemlje?

• Da li tražim kratkoročne prilike?

• Imam li plan kako da, u cilju agresivnog povećanja prinosa, ublažim gubitke kroz hedžing, valutnu zaštitu ili kombinaciju sa sigurnijim ulaganjima?

Bloomberg

 

Podsetimo se političke situacije 2001. godine, kada je Argentina doživela ogroman suveren "default" - mnogi investitori koji su tada kupovali obveznice južnoameričke zemlje verujući da mogu zaraditi visoke prinose, na kraju su izgubili značajan deo uloženog novca. Ovaj primer pokazuje da visoki prinos ne znači nužno i siguran povrat: čak i država koja se čini perspektivnom može zapasti u dugove koje ne može da servisira, naročito ako je politička situacija nestabilna. Zato visoke prinose na rizičnim državnim obveznicama treba posmatrati kao spekulaciju, a ne kao garantovani prihod - i to je lekcija koju profesionalni investitori dobro znaju. A ako volite "hod po ivici", i to je legitimno, ali dolazi sa cenom.

 

- Napomena: Sve što pročitate ne predstavlja investicioni savet, neophodno je da uradite sopstveno istraživanje.