Četiri lekcije iz istorije za dugoročne investitore

Izveštaj Deutsche Banke, koji analizira "realne"(dakle, nakon inflacije) prinose različitih klasa imovine tokom 200 godina i u 56 svetskih tržišta, uvek je pun korisnih podataka, a i ovo izdanje nije izuzetak. Zato sam odlučio da izdvojim četiri zanimljive pouke koje su mi posebno privukle pažnju, a koje su prikupili istraživači Jim Reid, Henry Allen i Gatina Pozdnyakova.

Gotovina je za hitne slučajeve: volimo gotovinu. Uvek bi trebalo da imate nešto sa strane. Potrebna vam je za hitni fond (otprilike tri do šest mesečnih plata), a korisno je imati i deo u portfelju kako biste mogli brzo da reagujete na nove investicione prilike. Ali, ako će budućnost iole ličiti na prošlost, ne možete računati na gotovinu ispod dušeka kao sredstvo za penziju.

Tokom 200 godina, gotovina je bila imovina sa najslabijim učinkom, gubeći oko dva procenta vrednosti godišnje (u realnim terminima, nakon inflacije). "Kratkoročne obveznice",najbliži ekvivalent gotovini koja nosi kamatu, donele su 1,9 odsto godišnjeg prinosa, što je bolje od inflacije, ali i dalje znatno lošije od akcija (4,9 odsto) pa čak i državnih obveznica (2,6 odsto).

To ne znači da će gotovina svake godine biti lošija od akcija. Tokom 25-godišnjih perioda, istraživači su otkrili da su akcije imale slabiji prinos od gotovine u 7,5 odsto slučajeva. Međutim, većina tih perioda dogodila se u Evropi ili Japanu tokom svetskih ratova. Suprotno tome, SAD u poslednjih 150 godina nikada nije imao 25-godišnji period u kojem akcije nisu nadmašile gotovinu.

Na petogodišnjem nivou, šanse da akcije podbace rastu na jednu prema četiri. Ali ukupna lekcija je jasna: ako možete da priuštite dugoročno ulaganje, ne držite novac neaktivan – investirajte ga.

Akcije se ne boje umerene inflacije: ako pretpostavimo da živimo u periodu više inflacije, kako se od nje najbolje zaštititi? Analiza Deutsche Banke pokazuje da akcije prilično dobro funkcionišu kao zaštita od inflacije, što je i logično, jer predstavljaju vlasnički udeo u realnom poslovanju.

Ono što iznenađuje jeste da čak i pri veoma visokoj inflaciji (do oko devet odsto), akcije i dalje ostvaruju solidne dugoročne prinose. Tek iznad tog nivoa performanse naglo padaju. Dakle, osim u ekstremnim inflatornim okolnostima, akcije su istorijski gledano pouzdana opklada.

Državne obveznice još uvek nisu jeftine: zabrinutost oko stanja državnih budžeta već neko vreme potresa tržišta, do te mere da je taj strah možda već i preuveličan. Ipak, ako se oslonimo na istoriju, čini se da još nismo blizu "jeftinog" teritorijuma.

Dosadašnji rezultati pokazuju da se stvarno pozitivni realni prinosi na državne obveznice obično ostvaruju tek kada su nominalne kamatne stope (kamatne stope centralnih banaka) iznad četiri odsto i u porastu. Trenutno je Evropska centralna banka na oko dva odsto, dok su Federalne rezerve i Banka Engleske na oko četiri odsto, ali u silaznom trendu.

To ima smisla. Znamo da akcije donose bolje dugoročne prinose ako ih kupujemo kada su jeftine. Kako navodi tim Deutsche Banke, portfelj akcija sa niskim odnosom cene i zarade (P/E) ostvario bi 20,2 odsto godišnjeg prinosa tokom poslednjih 70 godina, dok bi portfelj sa visokim P/E odnosom doneo samo 11,4 odsto.

Slično važi i za obveznice: ulaganje kada su prinosi i kamatne stope visoki znači da kupujete obveznice po nižim cenama, što u pravilu rezultira boljim dugoročnim prinosima nego kupovina u periodu niskih prinosa i skupih obveznica.

Ipak, tokom većeg dela tog perioda cena zlata bila je fiksna. Ako gledamo od 1971. godine (kada je svet napustio zlatni standard), realni godišnji prinos zlata iznosio je 4,75 odsto. A od 1999. godine nadmašilo je sve druge klase imovine, sa realnim prinosima od 7,4 odsto godišnje, u poređenju sa 5,8 odsto za američke akcije.

Kao i kod svega drugog, nakon što je dugo ostvarivalo prinose na gornjoj granici istorijskog proseka, teško je poverovati da će zlato u narednih 25 godina zadržati taj tempo. Međutim, tačno odrediti kada će doći do preokreta, sasvim je druga priča.

Umesto nagađanja, bolje je ovo imati na umu prilikom planiranja strukture portfelja. Vreme za povećanje udela u određenoj klasi imovine je kada je ona jeftina, a vreme za smanjenje (ili barem uzdržavanje od daljeg povećanja) kada je skupa.