Lekcija iz rata: Da li Iran izlaz vidi samo u nuklearnom oružju

Ulazeći u četvrtu nedelju sukoba na Bliskom istoku, sve je više glasova koji tumače dugoročne posledice po SAD i Izrael. Od manje ozbiljnih, koji broje prste na snimcima Benjamina Bibija Netanyahua i pokušavaju da utvrde da li je živ ili plod veštačke inteligencije, do ozbiljnijih analiza koje sagledavaju uticaj na nastupajuće izbore u SAD, budućnost Trumpove administracije i njegovu zaostavštinu nakon završetka političke karijere krajem 2028. godine.

S druge strane stoji Iran, zemlja koja je napadnuta i koja je svakako pretrpela najviše gubitaka u ljudstvu, među civilima i vojnicima, kao i u imovini i opremi u trenutnom sukobu. Trenutna vazdušna kampanja mora stati u nekom trenutku i postavlja se pitanje šta ostaje kao pouka iz trenutnog sukoba. Šta će Iran naučiti, koje će lekcije povući i koje su posledice tih lekcija na Bliski istok u celini.

Nuklearna bomba nedosanjani san Teherana

SAD su ušle u ovaj sukob bez jasnog opravdanja za rat, bez jasnih ciljeva, ali i bez izlazne strategije. Ciljevi su se menjali skoro svaki dan i s vremenom je ideja o padu islamskog režima u Teheranu postajala sve manje verovatna. Deluje da je zvanični Teheran bio mnogo više poljuljan protestima svojih građana početkom ove godine, dok je vazdušna kampanja ipak pomogla da se saberu redovi i očvrsne režim. Sličan scenario viđen je u Rusiji, ali i u Jugoslaviji 1999. godine. Slobodan Milošević je, hvala Bogu, vrlo brzo svrgnut, ali je Vladimir Putin i dalje na vlasti i deluje da će režim u Teheranu pre doživeti svoju rusku nego jugoslovensku sudbinu.

 

Poučeni iskustvom iz bombardovanja 2025. i 2026. godine i dosta ograničenom podrškom koju su dobili od Rusije i Kine, verujem da će lideri Irana videti samo jedan izlaz za osiguranje svoje dugoročne bezbednosti. U situaciji kada je Iran de fakto ostao bez mornarice i avijacije koje bi mogle da zaštite njegovo nebo od ponovnih vazdušnih napada, nuklearna bomba postaje jedino sredstvo odvraćanja od ponovnog napada.

Primer Severne Koreje pokazuje da je od trenutka kada je Pjongjang 2006. godine testirao svoje prvo nuklearno oružje, mogućnost vojne akcije protiv Kim Jong-ila i njegovih naslednika prestala da bude realna opcija. Sankcije su i dalje na stolu, narod je potlačen i siromašan u Severnoj Koreji, ali je režim bezbedan. Okružen kontinuiranom pretnjom od Izraela i SAD, nije nelogično da Teheran dođe do sličnog zaključka.

Nuklearna bomba je već dugo nedosanjani strateški cilj Teherana. Na nuklearnom programu radi se decenijama uz stalna sabotiranja Amerike i Izraela, uključujući bombardovanje postrojenja i operacije obaveštajnih službi, prvenstveno Mossada. Pokušaj diplomatskog stavljanja pod kontrolu iranskog nuklearnog programa rezultirao je Iranskim nuklearnim sporazumom (JCPOA) iz 2015. godine, dogovorom kojim su ukinute sankcije Iranu u zamenu za ograničavanje nuklearnog programa na civilnu primenu. Sporazum je ostao na snazi svega tri godine, nakon čega su se SAD pod administracijom Donalda Trumpa povukle iz njega.

 

Stoga, iz perspektive Irana, diplomatija nije donela trajno rešenje, dok se vazdušni napadi nastavljaju. Kako su sankcije i dalje na snazi i ne postoji mogućnost jačanja konvencionalnih snaga do nivoa na kojem bi se mogli odupreti bilo kojoj narednoj akciji SAD i Izraela, komandanti vojske i politički lideri moraju uvideti da je za njih nuklearna opcija poslednje preostalo sredstvo odvraćanja.

Kao što Venecuela nije Iran u političkom smislu, tako ni Iran nije Severna Koreja. Dok je svet progutao naoružavanje Severne Koreje, znajući da je sankcijama može držati trajno izolovanom, Iran ipak poseduje naftu i njegov uticaj na svetska tržišta je značajan. Pjongjang je možda naoružan, ali svet ga može držati siromašnim kao primer šta se dešava kada se suprotstavite velikim silama.

Nuklearni Iran je noćna mora Izraela

S druge strane, nuklearni Iran bio bi bezbedan Iran, dok bi ga u tim okolnostima nafta mogla učiniti i bogatim. Bogat, naoružan i politički prkosan Zapadu predstavljao bi neprihvatljiv strateški ishod za SAD. Kao takav, Iran bi postao primer uspešnog suprotstavljanja Zapadu, jedinstven među regionalnim silama. Iako suprotstavljene Americi, ni Rusija ni Kina ne bi blagonaklono gledale na širenje nuklearnog oružja, jer ono povećava nestabilnost regiona koji je njima geografski i strateški bliži nego severnoameričkom kontinentu.

Bloomberg

 

Nuklearni Iran je noćna mora Izraela, imajući u vidu njegov zvanični cilj uništenja jevrejske države. Dodatno, naoružavanje Irana nuklearnim oružjem podstaklo bi nuklearnu trku na Bliskom istoku koja bi bila pogubna za ceo svet. Uzimajući u obzir nesuglasice Irana sa većinom arapskog sveta, Saudijska Arabija, UAE, a verovatno i druge države, veoma brzo bi pokušale da odgovore razvojem sopstvenog nuklearnog oružja. Obe države već poseduju civilne nuklearne programe i verovatno bi dobile podršku da ih militarizuju.

Svako širenje nuklearnog naoružanja čini planetu manje bezbednom. Nuklearni Bliski istok čini je izrazito ranjivom. Imajući u vidu istoriju vojnih sukoba i političkih prevrata u regionu, opasnost od pada nuklearnog oružja u pogrešne ruke veća je nego opasnost od njegove upotrebe od strane zvaničnih vlasti. Razorna moć i dugoročne posledice čine atomsku bombu najefikasnijim sredstvom odvraćanja zbog mogućnosti međusobnog uništenja. S druge strane, terorističke i druge ekstremističke grupe nemaju tu vrstu racionalnog obzira i samim tim predstavljaju dodatni rizik ukoliko bi ikada došle u posed takvog oružja.

Trenutni sukob u Iranu već je poguban za bezbednost Bliskog istoka, plovidbu i slobodnu trgovinu koja je karakterisala Zaliv poslednjih decenija. Nasuprot tome, pouke koje vlasti mogu izvući iz ovog sukoba mogu biti još opasnije. Ukoliko Iran proceni da je trajno sateran u ćošak, lekcija koju može izvući jeste da je jedini garant opstanka posedovanje nuklearnog oružja. Osećaj sopstvene bezbednosti bio bi obrnuto proporcionalan osećaju nesigurnosti njegovih suseda, koji bi potom krenuli istim putem.

U takvom scenariju, Bliski istok bi ušao u novu fazu strateške nestabilnosti, onu u kojoj se odvraćanje više ne zasniva na ravnoteži moći, već na multipliciranom riziku nuklearne eskalacije. Za Vašington i njegove saveznike, pitanje više ne bi bilo kako obuzdati Iran, već kako upravljati regionom u kojem je nuklearno oružje postalo norma, a ne izuzetak.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.