Planovi za mir u Ukrajini - verzije razne, šansi malo

Ruska invazija na Ukrajinu se isprva brojala danima, pa mesecima, a nije daleko trenutak kada će biti merena godinama. Došli smo daleko od momenta kada smo u glavi mogli držati broj dana od početka nastavka dugog rata, koji je protiv Ukrajine Rusija započela 2014. godine, usled demokratskih promena koje su se u Kijevu desile. Najnoviji podaci o ratnim gubicima koje je objavio "New York Times" navode broj od oko pola miliona ukupnih vojnih žrtava, računajući obe strane. Treba zastati nakratko i zamisliti se nad tim tragičnim brojem, pre nego što analiza može teći dalje. Ovakav rat Evropa definitivno nije videla od kada se nad njom nadvila pretnja nacizma i staljinizma sredinom prošlog veka. Gledano po zaraćenim stranama, oko 300 hiljada poginulih i ranjenih zabeležila je ruska strana, dok ostalih 200 hiljada otpada na Ukrajinu. Ukoliko kao merilo uzmemo civilne žrtve, onda su u komparaciji ratovi u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj bili katastrofalniji, jer su tamo zločini nad civilima počinjeni unutar sela i gradova pre nego što se uopšte i uspostavila linija fronta, dok su se u Rusko-ukrajinskom ratu sukobile dve konvencionalne armije. U Ukrajini civili ginu ponajviše od ruskih raketa, koje gotovo svakodnevno pogađaju ukrajinske gradove i sela. I tako osamnaest dugih meseci, bez kraja na vidiku.

Mirovnih planova je dosad bilo više, počevši od jedinih direktnih pregovora Rusije i Ukrajine u prvom mesecu rata, u martu prethodne godine, do ukrajinskog plana predstavljenog u Kopenhagenu i saudijskoj Džedi ove godine, kao i afričke i kineske varijante uopštenih, nerazrađenih mirovnih inicijativa. Pre nego što razmotrimo svaku od njih, treba pružiti odgovor na pitanje zašto nijedna dosad nije dala opipljive rezultate. Suštinski odgovor jeste da je za obe strane ovaj rat od egzistencijalnog značaja, ali na različite načine. Ukrajini preti talas masovnih represija i zločina, te restrukturiranje njenog nacionalnog identiteta, brisanje njene samobitnosti, ukoliko Rusija uspe da joj nametne svoju volju i instalira satelitski režim u Kijevu. Rusija se ne suočava sa ovakvom spoljnom pretnjom, njene granice nisu upitne, njen nacionalni identitet nije sporan. Međutim, kao i svaki autoritarni sistem, putinski režim je izjednačio sopstvene interese sa nacionalnim, pa doveo svoju državu u opasnost. Demokratska revolucija u Kijevu 2014. godine predstavljala je opasnost po autokratski režim u Kremlju. Da se kojim slučajem Rusija tada nije vojno umešala, šaljući maskirane trupe na Krim i na istok Ukrajine, možemo pretpostaviti da bi se Ukrajina ekonomski i politički razvijala, a možda i postala članica EU i NATO. Razvijena Ukrajina bi delovala na Rusiju kao Zapadni Berlin na Istočni, večna vlast Putina jeste bila u opasnosti. Upravo zbog njegove nesmenjivosti, Rusija je dovedena u slepu ulicu - pad režima ili delimična izolacija, koja unazađuje državu na svim poljima od kulture, do politike i ekonomije. Za režim u Kremlju izbor je bio jednostavan - rat, naravno.

Bloomberg

 

Gledajući u koren Rusko-ukrajinskog rata, koji se vodi od 2014. godine, dolazi se do zaključka da putinovska Rusija ne želi mir sa demokratskom Ukrajinom, koja ima izgleda za ekonomski razvoj. Putinovska Rusija može trpeti isključivo potčinjenu Ukrajinu, gde Kremlj odlučuje koji će oligarh imati najviše vlasti i kako ruska i ukrajinska državna oligarhijska klasa treba da korumpiraju jedna drugu. Otuda su šanse za istinski završetak Rusko-ukrajinskog rata, ne primirja kao što je to bilo od 2015. do 2022. godine, jednake nuli dokle god je na vlasti u Rusiji Vladimir Putin ili neko sličan njemu. Dati rat se ne vodi oko teritorija, oko prava ruske nacije, oko istorije, već ponajviše oko bezbednosti režima u Kremlju. Ta bezbednost bi bila ugrožena čak i u slučaju da Ukrajina pristane da ustupi Rusiji Krimsko poluostrvo, Donbas i suvozemni koridor do Krima (kroz južno Zaporožje i Herson). Kremlj bi pod tim uslovima prihvatio primirje, ali ne i mir. Koji god sporazum da bude potpisan pod uslovima Moskve, on će značiti tek predah u dugom Rusko-ukrajinskom ratu. Razlog za to je što Kremlj ne želi samo deo ukrajinske teritorije, manji ili veći, Kremlj želi Ukrajinu kao sopstvenu satelitsku državu, granice su od manjeg značaja. Koristeći se prethodnom analogijom, Istočni Berlin želi da apsorbuje Zapadni, ne da zauzme jedan ili pak deset njegovih kvartala. Imperativni cilj Istočnog Berlina je da uguši slobodu koja obezbeđuje napredak Zapadnom Berlinu, da ga stavi pod svoju kontrolu i tamo uvede svoj nazadni sistem. Tek tada rat može biti završen, a završena bi bila i Ukrajina. Suštinski posmatrano, nijedan mirovni plan zato i nije mogao da ima uspeha, sa Putinom je moguće primirje, ali ne i mir (što je uostalom empirijski dokazano neuspelim Minskim sporazumima iz 2015. godine).

Bloomberg

 

Dok su interesi demokratske Ukrajine i putinovske Rusije jasni - sloboda naspram potčinjenosti, interesi svetskih aktera nisu istovetni. Evropskim silama ne odgovara večni rat na njenom kontinentu, koji remeti ekonomski razvoj i saradnju, te destabilizuje političku situaciju. Evropske sile, ipak, ne mogu da produže saradnju sa putinovskom Rusijom kao da se ništa nije dogodilo. Ne samo da su invazijom na Ukrajinu pređene crvene linije evropskog strpljenja, već su se i putevi snabdevanja energentima uveliko promenili. Evropa već ima rezerve gasa na nivou od 90 odsto, a nije nastupila ni jesen. Sve i da se režim u Kremlju ubrzo promeni, a Rusija stane na put demokratske tranzicije, biće potrebne godine, ako ne i decenije, da se ponovo stekne poverenje evropskih partnera. Evropa ne trpi duge ratove na svom kontinentu, ali iz ovoga ne može tek tako da izađe, prvenstveno je u tome koči Putin, ne Ukrajina. Vašington ima malo drugačiji pogled, njegov ponovno aktivirani rival u Istočnoj Evropi upao je u sopstvenu zamku. Razumljivo je da SAD koriste neuspeh Rusije da zauzme Ukrajinu kao način da što više oslabe svog protivnika, ali i da demonstriraju Kini lekciju o ozbiljnim rizicima invazija. Kina, sa svoje strane, ne želi da preseče odnose sa Zapadom, oni su joj neophodni ne samo u toku aktuelne ekonomske krize koja je uzdrmala Peking, već i zarad budućeg ekonomskog rasta. Ipak, Kini odgovara oslabljena Rusija uhvaćena u klopku večnog rata, od koje ona može dobijati energente ispod tržišne cene i čiji uticaj u Centralnoj Aziji (na koju je Peking bacio oko) sve više i više slabi. Iz tog razloga, Kina održava putinovsku Rusiju u životu, ali tek onoliko koliko joj je potrebno da ekonomski preživi, Pekingu ne odgovara pobedonosna Rusija. Ostali akteri, poput Saudijaca, Iranaca i dela afričkog kontinenta su regionalni ili lokalni faktori, koji mogu da služe kao prenosioci poruka velikih sila i ništa više. Zato i ne treba misliti da bilo kakva "afrička" inicijativa može poteći od tih zemalja, već je to njihov način da povise svoj značaj na globalnoj sceni i zauzvrat ostvare korist.

Bloomberg

 

Primirje u Ukrajini, za razliku od mira za koji je neophodno da budu poraženi ili Putin (politički) ili Ukrajina (vojno), moguće je usled utroška ratnih, ekonomskih ili političkih resursa za dalji nastavak borbi visokog intenziteta. Ukrajina je u svojoj ofanzivi na jugu izabrala strategiju iscrpljivanja ruske armije, vodeći artiljerijske duele, gađanjem logističkih ciljeva i korišćenjem prevashodno manjih pešadijskih jedinica, dok se oklopna tehnika drži u rezervi za proboj fronta u odgovarajućem trenutku. Ova strategija je dugačka i testira strpljenje zapadnog javnog mnjenja kao i političke klase. Očigledno je da su u Vašingtonu želeli da Ukrajina izabere bržu i znatno riskantniju strategiju odlučujućeg proboja, koja je vrlo lako mogla da se završi ukrajinskim neuspehom. Zato je Kijev ovu opciju odbio. U tom pogledu, izgledi da se rat ove godine završi blede. S druge strane, Ukrajina nije istrošila svoj ofanzivni potencijal ili načinila neku krupnu stratešku grešku, što ostavlja njene dalje opcije otvorenim. Budući da Donald Trump za sobom vuče već nekoliko ozbiljnih krivičnih postupaka, njegove šanse na izborima nisu velike, svakako su manje od 2020. godine, kada je pretrpeo poraz. To znači da će teško doći do naglog prekida vojne i ekonomske podrške Ukrajini i da rat može da traje i idućih godina. Lopta se prevashodno prebacuje na teren Moskve, gde se nivo političke stabilnosti postepeno snižava. Svaki dalji ukrajinski vojni uspeh čini budućnost ruske političke elite manje izvesnom u slučaju da Putin zadrži vlast, njihove kalkulacije se menjaju. Upravo će od proračuna liberalnijeg dela ruske elite zavisiti dalja sudbina režima u Kremlju. Rat nastavlja da testira granice trpljenja i Zapada i Rusije, ali su šanse nesmenjive vlasti u Kremlju niže od zapadne fleksibilne političke strukture. Mir će nastupiti kada jednoj od strana popuste nervi, a Putinov sistem je strukturalno krhkiji u toj igri.
 

Komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar