Godina koja je okrenula novu stranicu istorije

Prošlo je (sada nešto više od) godinu dana od početka invazije na Ukrajinu. Ne godinu dana od početka rata protiv Ukrajine, jer rat je započet 2014. godine, uvođenjem ruskih trupa na Krimsko poluostrvo i u Donjecku i Lugansku oblast. Ono što je, međutim, važno razumeti jeste da sama agresija Rusije protiv Ukrajine, sa težnjom obnove ruske imperije, nije to što je utrlo put epohi novih indirektnih ili direktnih konflikata koji očekuju svet u 21. veku. Glavna dinamika koja će odrediti dalji tok svetskih događaja jeste ona između Sjedinjenih Američkih Država i Narodne Republike Kine. Druge sile poput EU, Rusije ili Irana, i događaji sa njima povezani, važni su u onoj meri u kojoj se uklapaju u navedenu dominantnu dinamiku.

Pritom, u okvirima američko-kineskog globalnog nadmetanja i mali konflikti postaju deo velike igre, recimo otvorena pitanja na Balkanu (poput kosovskog), jedan su primer toga, ili pak vreli konflikt između Jermenije i Azerbejdžana. Ruska invazija deluje kao akcelerant američko-kineskog konflikta, ona ubrzava tok istorije koji je ionako determinisan time što poslednje dve decenije uticaj Kine u svetu raste (i time baca izazov SAD kao najmoćnijem akteru međunarodnih odnosa), a da, usto, Kina i SAD imaju dijametralno suprotne političke i ekonomske sisteme, te i vrednosti koje iz njih proizilaze (digitalni jednopartijski totalitarizam centralizovane ekonomije državnog kapitalizma vs. liberalna demokratija poznog korporativnog kapitalizma). Sudar SAD i Kine je stoga neizbežan, dve velike sile suprotnih paradigmi čine ovaj rasplet neminovnim. S tim što ne mora doći do direktnog vojnog sukoba (kao što svojevremeno nije došlo ni do rata između SAD i SSSR-a).

Na koji je način ruska invazija na Ukrajinu ubrzala konflikt SAD i Kine

U prvom redu time što je proizvela konsolidaciju Zapada, koji je do invazije bio rastrzan: kulturnim ratovima (promena vrednosnog sistema koju predvodi mlada urbana populacija, proizvela je kontraefekat kod starijeg ruralnog i poluurbanog dela društva); finansijskim krizama, usporavanjem ekonomskog razvoja i povećanjem socijalne svesti (neoliberalni kapitalizam megakorporacija prouzrokovao je uvećanje socijalnih nejednakosti i u najrazvijenijim državama, ali i rast socijaldemokratske svesti čak i u ultrakapitalističkoj Americi); neuspešnim vojnim intervencijama (agresivna i ekspanzionistička politika administracije Džordža Buša Mlađeg ozbiljno je narušila imidž SAD u svetu, ali i u Evropi); degradacijom demokratije (kulturni ratovi i finansijske krize proizvode desni i levi populizam, te smanjuju poverenje u mejnstrim partije, a odgovor zapadnih političkih sistema na to je bio uvođenje većeg stepena tehnokratije, što umanjuje kvalitet demokratskog uređenja).

Bloomberg

 

Svi navedeni problematični trendovi za Zapad nastavljaju da postoje, ali su potisnuti u drugi plan neophodnošću pružanja otpora autokratskoj sili koja se drznula da započne prvi veliki rat u Evropi od 1945. godine. Sjedinjene Američke Države nisu mogle da dobiju veći poklon nego povampirenje agresivnog kvazikomunističkog i imperijalnog diskursa koji dolazi iz Kremlja. SAD su dobile i iskoristile priliku da ožive NATO, ne samo u materijalnom i organizacionom smislu već i da mu pruže novi legitimitet, jer 30 godina nakon raspada SSSR-a Severnoatlantska alijansa konačno opet može da se pozicionira kao zaštitnik Evrope od ekspanzionizma agresivne autokratske imperije.

SAD su dobile i zgoditak u tom pogledu da nanose veliku štetu Rusiji (vojnu i ekonomsku) sa vrlo malim troškovima. Konkretno, SAD su u vojnu i ekonomsku pomoć Ukrajini uložile 111 milijardi dolara u protekloj godini, dok su u (besciljan) rat u Avganistanu uložile preko dva triliona dolara. Treba imati u vidu i da ta ulaganja često i nisu direktna, već predstavljaju donaciju kroz dostavljanje naoružanja koje se već nalazilo u američkim vojnim skladištima i koje je u najvećem broju slučajeva bilo zrelo ili za modernizaciju ili za konzervaciju. Praktično, posmatrano kroz brojeve, SAD mogu sledećih 20 godina da pomažu Ukrajini u ratu protiv nominalno druge armije sveta i to će ih na kraju koštati kao operacija na suzbijanju otpora loše naoružanih talibanskih gerilaca.

Not a bad deal

Not a bad deal, sasvim dobra pogodba, što bi rekli u Vašingtonu. Sjedinjene Države su takođe prvi put bliske postizanju cilja remilitarizacije Evrope, koja se opirala sličnim zahtevima od Trampove administracije. To što Tramp nije mogao da postigne ekonomskim i političkim ucenama, Putin je postigao započinjanjem invazije na Ukrajinu. Evropske države su sada primorane, što u skladu sa racionalnim bezbednosnim razmišljanjem, što zbog pomoći Ukrajini, da ulože znatno više sredstava u svoje vojne budžete i „podmlade“ sopstvenu vojnu tehniku. Naposletku, ruska invazija je diskreditovala antisistemske partije u Evropi, koje su dugi niz godina unazad dobijale finansiranje iz Rusije i promovisale saradnju sa njom. Ovaj razvoj događaja pružio je priliku evropskim mejnstrim partijama da započnu kampanju suzbijanja njihovog političkog, društvenog i medijskog uticaja bez protivljenja bitnog dela društva, na sličan način na koji su fašisti nakon 1. septembra 1939. bili zatvarani širom slobodne Evrope, a komunisti ubrzo posle početka Hladnog rata.

EU je uspela da ne upadne u recesiju i da ne postane žrtva energetske krize. Kao što se scenario zamrzavanja Evrope koji su očekivali u Kremlju nije ostvario, tako ni zapadne sankcije nisu postigle efekat devastiranja ruske ekonomije. Da, budžetski deficit u Rusiji je rekordno visok, naročito posle uvođenja ograničene cene na kupovinu ruske nafte i naftnih derivata, ali Rusija raspolaže rezervnim fondovima kojima barem par godina može da pokriva deficit pre nego što se nađe u stvarnim problemima. Tržište nafte se kao rezultat ograničenja cena fragmentiralo, što podrazumeva da Rusija po različitim cenama prodaje naftu različitim kupcima, koju opet dostavlja različitim putevima. U skladu sa tim, postaje sve teže precizno pratiti kretanje vrednosti ruske nafte, posebno ako uzmemo u obzir da se deo nafte prodaje ilegalno, takozvanim „fantomskim“ (neregistrovanim) tankerima. Legalna trgovina naftom morskim rutama zahteva i osiguranje, kako od gubitka dragocenog tereta, tako i od ekoloških posledica, koje mogu biti prouzrokovane izlivanjem nafte u okeane ili mora. Rusija u tome nema više izbora i ona se okreće ilegalnom transportu, pa ako dođe do akcidenta, došlo je, ceh za to će platiti životna sredina.

Bloomberg Mercury

 

U stvari, ono što je lajtmotiv protekle godine jeste da se katastrofični scenariji sa obe strane nisu ostvarili, te da su oni bili proizvod načina razmišljanja oličenog ekstremnom averzijom prema riziku, što je prirodno u svetu u kome je doskora ekonomija dominirala politikom (strah od potencijalnog troška je sveprisutan i teži se minimalizaciji troškova po svaku cenu, što znači izbegavanje riskantnih operacija koje obećavaju ekstraprofit, ali sa sobom nose i visok stepen rizika od pozamašnih gubitaka).

Pouka za kinesko rukovodstvo

Možemo pretpostaviti da je kinesko rukovodstvo izvuklo pouku iz neuspešne ruske invazije na Ukrajinu, te da se neće u kratkoročnom vremenskom okviru odlučiti za neposrednu invaziju Tajvana (mada scenario sa pomorskom blokadom koji nalikuje Kubanskoj raketnoj krizi nije isključen). SAD su na kineskom frontu počele da vrše pritisak na Evropu da započne postepeno smanjivanje ekonomskih veza sa Kinom, što je bolan proces. Kina zauzvrat nastoji da predstavi sebe kao neutralnu silu posvećenu dostizanju mira. Otuda američka kampanja koja optužuje Kinu da razmatra postavku artiljerijske municije Rusiji (dakle, ni zvaničnici SAD ne tvrde da se to dešava ili da je odluka doneta), dok je Kina istupila sa svojim uopštenim mirovnim planom, sa ciljem da demonstrira Evropi kako ona ne stoji iza rata. Narativ o špijunskim balonima koji potiče iz Vašingtona treba tretirati u istom duhu – SAD nastoje da prikažu Kinu kao agresivnu silu, Kina teži da opovrgne te optužbe. Cilj je prekinuti veze Zapada sa Kinom, što je težak zadatak, imajući u vidu da Kina još uvek nije napravila nijedan previše agresivan potez kao što je to učinio Putin. S druge strane, može biti isuviše kasno kada se Peking odluči za takav potez.

Suštinski gledano, protekla godina i invazija na Ukrajinu podstakli su procese koji bi se ionako desili, samo ne u istom vremenskom intervalu (invazija je sažela sve rokove). Čak i završetkom rata u Ukrajini, čak i kada Putina ne bude u Kremlju, čak i da Rusija stane na put demokratske tranzicije, američko-kineska konfliktna dinamika odnosa neće prestati da egzistira. Na kraju se može zaključiti da je invazija Rusije na Ukrajinu napravila Sjedinjene Države asertivnijim i odlučnijim u spoljnoj politici, a Kinu opreznijom i, nadasve, proračunatom.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar