Predvečerje novog Hladnog rata – SAD vraća proizvodnju visoke tehnologije kući

Protekle tri decenije, tačnije od završetka ekonomsko-ideološke podele sveta na demokratsko-kapitalistički Zapad i autoritarno-komunistički Istok, prošle su pod znakom otvorenosti ekonomija. Na to je svakako mislio i po grešci slavni naučnik Frensis Fukujama, koji je baš u to vreme objavio kraj istorije.

Doba ideologija izgleda kao da je zaista i završeno, barem u ovom istorijskom periodu. Glavne podele današnjice, ne svode se na levicu i desnicu, već na pobornike demokratije i autoritarizma, a ekonomski sistemi su svi do jednog kapitalistički, razlikuju se samo po tome koliki je upliv političke klase u tom domenu.

Razume se da što je uticaj vlasti na ekonomiju veći, to je država autoritarnija, jer nije moguće imati makar i delimičnu kontrolu nad velikim delom ekonomije, a ne imati ujedno i neki oblik diktature. Podrazumeva se i da gotovo sve diktature imaju preku potrebu da nalikuju na demokratije, da načine tu mimikriju što je više moguće realnijom. 

Homo Economicus 

Paradigmatski, u osnovi društva, kraj istorije je označavao i veru u kraj politike i večnu nadmoć ekonomije nad njom. Bitan je ekonomski rast, nije važno odakle dolazi, ko ga podržava, gde se šta pravi i odakle uvozi. Na Zapadu je tim načinom razmišljana stvoren Homo Economicus – savršeno racionalno biće, egoistično u svojim interesima, izolovano od društveno-političkog konteksta.

Propašću komunističke ideologije (to jest njenog skeleta, dok je vera u njenu esenciju izgubljena već 1970-ih), SAD kao središte Zapada, doživele su jedan unutrašnji krah sovjetske imperije, kao konačnu pobedu svog ekonomskog, ali i vrednosnog, sistema. Kao da više nije bilo dostojnih konkurenata na međunarodnom planu, NATO se u Evropi sveo na minimum (zajedno sa vojnim budžetima evropskih država), granice su počele da se otvaraju, carine i tarife iščezavaju, sklapaju se makroregionalni, pa i kontinentalni, trgovinski sporazumi, jednom rečju kapitalokratija – smrt političkog razuma i dominacija investicionog njuha.

Taj način posmatranja sveta ubrzao je globalizaciju i svetski ekonomski razvoj, ali se pokazao preuranjenim. Dok je Zapad društveno napredovao i došao do široke spoznaje uticaja ekonomije na klimu i budućnost planete, uticaja jezika na formiranje ličnog identiteta, započeo potragu za individualnom unutrašnjom slobodom za društvene grupe koje i pre neku deceniju nisu uopšte postojale kao takve, u drugim delovima sveta točak istorije se ili nije tom brzinom okretao unapred, ili je gotovo zaustavljen.

Zapadni Balkan je jedan primer regiona koji se u spoljašnjem smislu prilagođava aktuelnom trenutku (moda u svakom smislu uvek tu caruje), ali su se društva iznutra zaledila u momentu raspada Jugoslavije, nesposobna da se izvuku iz zamke večitog konflikta. Na sličan način, ali u stanjima koja variraju u skladu sa putem istorijskog razvoja, u mestu stoje i delovi Istoka. Razlog nije samo u tome što su ta mnogobrojna društva išla drugom putanjom od zapadnih, već i u činjenici da globalizacija jeste pospešila ukupni rast, ali nije dovela do približavanja životnog standarda za sve makroregione. Drugim rečima, tamo gde je ekonomija zatajila, politika je nastavila da vlada. 

Kapital i politika – bitka koja traje 

Kina je, tako, prvenstveno zemlja politike, ne ekonomije, iako joj je njen donedavni munjevit ekonomski rast (koji se usporava) upravo obezbedio izlazak na međunarodnu scenu kao bitnog aktera (Kina do 1990-ih godina bila je regionalan faktor i ništa više od toga). Tadašnje kinesko jednopartijsko rukovodstvo (donedavno ustrojeno po principima meritokratije, koju aktuelni kineski vožd nastoji svim silama da ukine, kako bi birokratiju potčinio sebi) uvidelo je mogućnost za povećanje moći svoje države otvaranjem prema zapadnom svetu.

To je bila racionalna kalkulacija režima koji nije hteo da se kreće ka demokratizaciji, ali koji je uvideo priliku za sebe u svetu koji je koncipirao zapadni Homo Economicus. Sa istorijske tačke gledišta, činjenica da su Sjedinjene Države bile te koje su omogućile razvoj i uopšte stvaranje svog glavnog takmaca u 21. veku deluje jednostavno kao glupa odluka. Ona je, međutim, sasvim logična u svetu dominacije kapitala nad politikom.

Bloomberg

Kapital nije primećivao da se Kina sve više zatvara što se sve više razvija, Si Đinping je prvi kineski car od Maoa, a njegovo ustoličenje omogućio je zapadni kapital. Svakom caru, naročito nelegitimnom koji je na presto došao slamajući nepisana pravila po kojima je državni sistem prethodno funkcionisao, potrebna je borba – ili unutrašnja (protiv „domaćih izdajnika“) ili spoljašnja (protiv "zlih sila koje žele da nas unište").

Nebitno je iz koje civilizacije dolazite, mehanizam legitimizacije nelegitimne vlasti uvek prati isti mehanizam. Podjednako je postupio i ruski (nelegitimni) car, Vladimir Putin. Logika je uvek ista, a izvedba se može razlikovati. Kineski car može imati drugi vremenski okvir, druge kalkulacije, više opreza i saveznika, ali ishod je isti ako igrači ostaju isti – sudar SAD i Kine. 

Vraćanje istorije 

Želeo to Zapad da prihvati ili ne, politika se vratila na velika vrata, sa sobom je dovukla i istoriju. Može se reći da je Vladimir Putin učinio uslugu Zapadu, inače bi znatno oprezniji kineski car udario dok je Zapad još u slatkom snu otvorenog sveta ekonomskog razvoja. Nakon Putina, niko na Zapadu ne može da produži mirno da spava, a središte sukoba biće, ne u Evropi, već u regionu zapadnog Pacifika (mada će ipak etapa sukoba u Evropi, koja je već započeta, morati da bude prođena).

Zanimljivo da posle svih kritika Trampovog populizma, njegova strategija u odnosu prema Kini i vraćanju proizvodnje u Ameriku ne odudara u velikoj meri od strategije Bajdenove administracije. Tramp je delovao razorno po SAD jer je pokušao da naruši njenu mrežu savezništava, promovišući bestidni egoizam države na kojoj se drži savremeni globalizovani svet. SAD su bez saveznika samo ogromno ostrvo, to razume mejnstrim establišment u Vašingtonu. 

Bajdenova administracija je na poklon dobila Putinov hibris. Ona sada ima savršeno opravdan razlog da privuče delove proizvodnje koji su joj potrebni za konkurenciju sa Kinom. Možda se čitaocu na pomen proizvodnje javljaju prizori visokih fabričkih peći i ogromnih čeličnih greda 1920-ih godina. Ne, Americi nije potreban povratak prljave industrije. Ono što je Sjedinjenim državama neophodno jeste proizvodnja visoke tehnologije – poluprovodnika, baterija i električnih automobila.

Sedište kompanije za proizvodnju poluprovodnika SMIC u Šangaju / Bloomberg Mercury

Zato su SAD i uvele ograničenja na izvoz poluprovodnika (kompjuterskih čipova) u Kinu. Njoj će trebati godine da pokrene svoj lanac proizvodnje date robe, koja je pokretačka sila savremenog tehnološkog sveta. Američkim merama su se pridružili Japan i Holandija, veoma bitne države u lancu proizvodnje čipova (drže monopol u procesu litografije silicijuma). Pokrenut je i program subvencija za proizvodnju pomenutih tehnologija. Na taj način, SAD nameravaju, i sva je prilika da će u tome i uspeti, da ka svojim obalama preusmere investicioni kapital u datoj sferi.

Ipak, to će označiti i konkurenciju unutar zapadnog bloka, jer se i EU, Tajvan, Južna Koreja i Japan bore oko takozvanog zelenog kapitala. Američku mrežu savezništava u velikoj meri potpomaže Vladimir Putin, koji svojim ekspanzionizmom ponovo od Sjedinjenih Država pravi zaštitnika slobodne Evrope, a samim tim i umanjuje svako trenje koje izazivaju dugoročne proameričke ekonomske strategije. Homo Economicus će još jednom morati da napravi mesta za Homo Politicus-a, jer gde postoji pretnja autoritarizma i razgoropađenih samozvanih careva, tu ekonomija mora postati sluškinja politike.

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar