Diskurs koji generiše ruska država, pod rukovodstvom jedne te iste političke klase, menjao se u protekle dve decenije. Najpre se zvanična Moskva predstavljala kao pouzdan partner Zapada, u želji da privuče investicioni kapital i izgradi infrastrukturu, te i trgovinske odnose sa kupcima svojih energenata. Tada su planski slati lažni signali da je Rusija spremna i da se pridruži NATO, a strategija maskiranja istinskih namera pred Zapadom dovela je i do snažne podrške Evropske unije članstvu Rusije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2012. godine. Tek od početka ruske invazije na Ukrajinu, u toku protekle godine, Kremlj je za 180 stepeni izmenio svoj diskurs i počeo da se služi delimično ažuriranim sovjetskim anti-zapadnim i izolacionističkim diskursom.
Bloomberg
Od trenutka kada Zapad započinje postepeni prekid odnosa sa Rusijom, onda kada Moskva više ne skriva svoje imperijalističke ambicije, Kremlj započinje da rasprostranjuje novi populistički diskurs koji ne predstavlja jasno ideološki obojen niti do kraja dovršen idejni sistem. Novi diskurs izolacionističke samodovoljnosti u kome Rusiji nije potreban Zapad, lažan je poput i prošlog diskursa o Rusiji kao bezazlenom partneru Zapada, koji ni na kakav način ne preti narušavanjem evropske bezbednosne strukture.
Opširnije
Prvi rezultati ograničenja cene ruske nafte i dalja strategija
Petog decembra stupila je na snagu mera članica EU i G7 o uvođenju ograničenja cene na izvoz ruske nafte morskim putem.
15.01.2023
Nemačka i Rusija su sve manje povezane
Ruski napad na Ukrajinu i sankcije uvedene Rusiji imali su značajan uticaj na nemačku spoljnu trgovinu prošle godine.
11.02.2023
Ko je Rus koji je najviše profitirao od povlačenja stranih kompanija
Ivan Tavrin bio je zauzet investiranjem u mobilne tornjeve kada je Vladimir Putin napao Ukrajinu prošle godine. Od tada je postao najveći ruski trgovac.
10.02.2023
Rusija preživela godinu sankcija investirajući kao nikada ranije
Rusija pokušava da pronađe izlaz iz ekonomske krize koju je sama izazvala i koja je zapretila najdubljom recesijom u više od dve decenije vladavine predsednika Vladimira Putina.
08.02.2023
Teze o nekakvom razočaranju putinske Rusije u Zapad su beznačajne. Putin je najpre nastojao da privoli Zapad da mu milom dopusti povraćaj izgubljenih sovjetskih teritorija, putem izgradnje međuzavisnosti Centralne Evrope (u prvom redu Nemačke) i Rusije, a takođe kroz mimikriju demokratskog sistema vladavine i otvorenog društva. Jednom kada je shvatio da mu Zapad neće prepustiti susedne države koje nisu želele da ponovo postanu deo ruske imperijalne sfere interesa, počeo je da se služi hibridnim metodama (ograničenim vojnim intervencijama). Pošto ni hibridne metode nisu davale željeni rezultat, jedna po jedna evropska postsovjetska republika se okretala liberalno demokratskom Zapadu, kao razvijenijem i funkcionalnijem modelu organizacije ekonomskog, društvenog i političkog života u poređenju sa kleptokratskim kroni kapitalizmom autokratske Rusije, Putin je na kraju rešio da pređe na neposrednu primenu sirove sile širokog obima.
Ironija je da je i ovaj poslednji pokušaj promene strategije takođe doživeo neuspeh – ruska sfera interesa nastavlja da se sužava, Jermenija i centralnoazijske republike traže nove značajne partnere koji im mogu garantovati bezbednost i doprineti uspostavljanju uslova za ekonomski rast. Neuspešni putinski imperijalizam plaši sve nekadašnje partnere Rusije (osim Lukashenka, koji nema kud i sam je sebe saterao u ćošak, i Assada, čiji opstanak na vlasti zavisi od rusko-iranske vojne podrške). U stvari, jedina država sa kojom je Rusija produbila saradnju od početka rata jeste teokratski Iran (ukoliko ne računamo par centralnoafričkih država u kojima su ruski vojnici, pod maskom plaćenika, izveli vojne udare).
Na isti način, Kina se ne približava bilo kakvom savezništvu sa Rusijom. Pošto je prošlo skoro godinu dana od početka invazije na Ukrajinu, možemo videti da je Kina zauzela aktivno neutralnu poziciju. Ona se ne pridružuje sankcijama EU + G7 protiv Rusije, ali se drži podalje od svakog vida saradnje koji bi omogućio uvođenje sankcija njenim državnim kompanijama. S druge strane, Kina iskorišćava nezgodan položaj u koji je Putin stavio Rusiju time što kupuje njene energente ispod tržišne cene i što izvozi svoju manje kvalitetnu robu po višim cenama u uslovima odsustva legalnog uvoza zapadnih proizvoda. Može se reći da Kina posmatra Putinovu agresiju kao svojevrstan eksperiment, prati reakcije Zapada i transponuje ih na sopstveni slučaj – potencijalnu invaziju na Tajvan.
Depositphotos
Konkretno, 40 odsto uvozne robe Rusija dobija iz Kine, dok se proces dedolarizacije Rusije pretvara u juanizaciju ruskog finansijskog sistema (dakle, diskurs o suverenosti i samodovoljnosti je krajnje besmislen). Obim trgovine u juanima na ruskoj berzi porastao je tokom rata sa tri procenta na 33 odsto, dok je procenat transakcija u juanima na ruskom tržištu porastao sa 0,4 na 14 odsto. Zapravo se ne radi ni o kakvoj strategiji dedolarizacije ruske ekonomije, već je to proizvod neuspeha invazije na Ukrajinu, koja nije dovela do podele i slabljenja Zapada (naprotiv) i koja je rezultirala ozbiljnim sankcijama uvedenim protiv Rusije.
Sada postoje dva razloga zašto je Rusija primorana da iz dolarske u uđe u zonu juana – prvi je nedostupnost zapadnih valuta za rusko tržište, drugi su sankcioni rizici, povezani sa poslovanjem u zapadnim valutama. Prema tome, Rusija nije donela nikakvu stratešku odluku o tome da će postati zavisna od Kine, njena politika je sama dovela do toga. U tom pogledu se menja i oficijalni narativ, prilagođava se novonastaloj situaciji. Rusija je bila prinuđena da tokom januara krene da vrši prve intervencije na valutnom tržištu time što je prodala tri odsto deviznih rezervi u juanima, u cilju održavanja stabilnosti ruske rublje i popunjavanja rupe u budžetu (deficit ruskog budžeta je krajem godine iznosio 2,3 odsto njenog BDP-a). Rusija je takođe donela nova pravila o raspodeli sredstava od trgovine energentima čiji će se ekstraprofit čuvati predominantno u juanima (60 odsto), a ne u rubljama.
Depositphotos
Pogrešan je koncept da juanizacija Rusije nekako doprinosi globalnom slabljenju američkog dolara kao svetske valute. Sama Kina raspolaže masivnim dolarskim rezervama i one su joj potrebne za podršku kursa juana na inostranim tržištima. Drugačije rečeno, što više stranih tržišta juan osvaja, neophodne su veće dolarske rezerve. Naročito ako imamo u vidu želju Kine da ostvari uticaj na Hongkonškoj berzi. Stoga, poraz ruske strategije u Ukrajini (i u odnosu prema Zapadu kao celini) ne doprinosi značajnom slabljenju dolara kao svetske rezervne valute, već ima kao posledicu juanizaciju Rusije, a samim tim i zavisnost iste od odluka Komunističke partije Kine i kineske Narodne banke.
Ukoliko se Rusija iznutra ne promeni i ponovo ne uspostavi kontakt sa Zapadnim svetom, ona će u decenijama koje dolaze, postati zapadno krilo kineske imperije u nadmetanju sa blokom EU + G7 (Australijom i Novim Zelandom kao dodatak). Rusija kao produžetak kineske imperije znači dvostruki poraz – gubitak bilo kakve sfere interesa i usporen ekonomski razvoj, dok saradnja sa Zapadom ekonomski i politički snaži Rusiju (koja nema ambicije da obnavlja izgubljene imperije). Budući da ni u jednom scenariju Rusija ne postaje globalna sila, veći uticaj i manevarski prostor ona ima kao neutralni akter između Zapada i Kine, nego kao vazalna država Pekinga. Ovakva strategija je već bila obezbeđena da nije bilo Putinovih imperijalnih ambicija i ubeđenja da se Zapad može srušiti nokaut udarcem u Ukrajini.
Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.
.webp){kind=icon}
