Mogu li korporacije ignorisati geopolitiku?

Ukoliko se osvrnemo na pređašnje vekove (unutar evropske civilizacije), videćemo da je uspostavljanju demokratskog sistema upravljanja prethodila duga borba politike i kapitala, to jest aristokratije i trgovačke klase. U tom pogledu, pitanje mesta kapitala u političkom sistemu nikako nije novo. Levičarske ideje, koje u različitim oblicima ostaju vrlo popularne, imale su opštu tendenciju da poistovećuju kapital i politiku, a to je odlika savremenih levih i desnih populista, pa i konspirologa. 

Najpre treba razgraničiti uticaj od potpune kontrole, povezanost od poistovećivanja. Svakako je zanimljivo da su savremeni desničarski populisti, koji čvrsto stoje na ksenofobičnim, rasističkim, genderno i nacionalno šovinističkim pozicijama, ujedno usvojili i nekadašnju marksističku propagandu (pre svega u ideološkom, a ne u filozofskom smislu) da kapitalistička klasa poseduje političku, što je i dovelo do razrade praktičnog koncepta ideje diktature proleterijata, to jest nasilnog uništenja građanske demokratije kao buržoasko-kapitalističkog koncepta.

Konspirolozi i populisti

Iako živimo u epohi postmoderne, u kojoj istina kao apsolut ne postoji, prema tome ni zaokruženi, celoviti idejni sistemi, začuđuje da je krilatica nacional-socijalizam, koju je Hitler domislio kao marketinški trik kako bi doskočio svojim konkurentima iz redova radikalne levice, danas dobila svoj puni smisao u licu desničarskih populističkih pokreta. Razlika između konspirologa i populiste je ta što se konspirolozi promovišu kao alternativni novinari ili stvaraoci, dok populisti izlaze na izbore sa platformama koje se baziraju na zamislima konspirologa. Katkad jedna te ista osoba može napredovati od konspirologa do populiste. 

Na zapadu i na istoku Evrope, desničarski populisti su znatno popularniji od levih, o čemu svedoče rezultati izbora u mnogim nacionalnim državama. Zbog čega? Jer pružaju jednostavne odgovore na sva pitanja koja zanimaju određen deo birača koji je prestravljen savremenim svetom koji prolazi kroz tehnološke, socijalne i vrednosne promene, a to su identitetska i ekonomska pitanja. Levičarski populisti odgovaraju samo na ekonomski deo, dok sa identitetskim ne znaju šta da rade, jer kada bi odlutali od liberalne paradigme tolerancije (slobodnog izbora u izgradnji individualnog višeslojnog identiteta), i usvojili ekskluzivistički i kolektivno-deterministički pogled na identitet pojedinca, transformisali bi se u desne populiste.

Različito gledanje

Što se pogleda na kapital tiče, zapadnoevrpski i istočnoevropski desni populisti se razlikuju u predstavljanju krupnih ekonomskih organizacija, to jest kompanija ili korporacija, svojim prestravljenim i zato agresivnim biračima. Budući da većina kapitala dolazi sa Zapada, koji nije prošao kroz revolucionarne periode razaranja kapitalizma u 20. veku i koji je odolevao napadima vanevropskih imperija poput Otomanske, zapadni nacional-populisti su prinuđeni da kritikuju "svoje". Oni ih ili predstavljaju kao globalističke izdajnike koji su izgubili dodir sa "običnim čovekom" ili insinuiraju da oni i nikada nisu bili "svoji" (implicirani i namerno loše skriveni antisemitizam). 

U Istočnoj Evropi, prezir prema kapitalu se povezuje sa ksenofobijom, prezirom prema spoljašnjem uticaju od kulture do ekonomije. Korporacije se ne odbacuju samo zato što "imaju puno para i izrabljuju običnog čoveka", već upravo zato što dolaze sa Zapada (u njihovom pogledu na svet centra sveg zla, osim ako ne izuzmemo teorije zavere koje rado uvoze odatle). Istovremeno, kineske korporacije ne dobijaju isti kritički tretman kao Zapadne, iako prate istovetnu tržišnu logiku i loše tretiraju svoje radnike. Razlog za to je što se Kina nalazi na strani "dobra", njen uticaj se doživljava pozitivno, dok se Zapadni osuđuje kao maligan.

Suština i nije u tome da se dokaže kako je jedna strana loša, a druga dobra, već da nacional-populisti u identitetskom i ekonomskom smislu "jure dugu", cilj koji ne mogu dostići. U ekonomiji oni tragaju za izolacionističkim suverenitetom, koji nije moguć u sistemu u kome su dominantna sila finansije, a ne proizvodnja ili trgovina (čak i kada bi vratili točak razvoja ekonomske paradigme unazad, istočnoevropske države bi i dalje bile iza Zapadnih). Što se identiteta tiče, oni pokušavaju da nametnu ruralno-parohijalni pogled na svet uvezen iz prethodnih vekova, što opet nije moguće u urbanizovanoj, heterogenoj sredini. Otuda i oznaka "populisti", jer obećavaju svojim biračima, igrajući na njihove strahove i nerazumevanje vremena u kom žive, ono što i sami znaju da nije moguće ispuniti.

Korporacije - priča za sebe

Prvi korak je odbacivanje iracionalne i lažne kritike kapitala koja dolazi od desničarskih populista, ali koja je prava kritika vredna pažnje? Socijalizam, kao čitav korpus evropske misli, zasigurno se nije razvio bezrazložno. Problemi socijalne pravde i nejednakosti, raspodele društvenog bogatstva, uslovi rada, pa i zagađenje (kao novija tema), apsolutno predstavljaju pitanja od suštinske važnosti za savremenog evropskog čoveka. Umereni levičari, teže da ublaže negativne posledice kapitalističkog sistema, dok levi populisti žele da ga u potpunosti ukinu, ali kakvom sniženju životnog standarda i državnom nasilju taj put privodi već smo imali prilike da se uverimo i sami. 

Za razliku od prostog sveta teorija zavera (koje su decenijama promovisali i sovjetski politički marksisti), u kome su sve korporacije u jednom taboru i zajednički dogovaraju kako da izrabljuju "malog čoveka", nikakva klasna homogenost zapravo ne postoji. Korporacije često imaju suprotstavljene interese među sobom, one konkurišu jedne drugima, a u sferi politike mogu stati iza različitih partija i kandidata. Opet, za razliku od tvrdnji desnih populista, savremene korporacije nemaju nacionalnu ili kulturnu pripadnost (ukoliko su prisutne na tržištu akcija).

One imaju sopstvene globalne interese, koje ne mogu tek tako podrediti jednoj državni, naciji ili kulturi, jer bi to bilo loše za njihov jedini cilj, a to je stvaranje profita. Sa druge strane, državne korporacije Istoka (Evrope i Azije), direktan su eksponent, produžena ruka, datih političkih sistema jer su neposredno kontrolisane od strane političke klase u tim državama (na primer u Rusiji, Kini ili Saudijskoj Arabiji).

Otuda ne postoji poslovanje sa Zapadom ili Istokom, postoji saradnja sa privatnim ili državnim korporacijama. Državne korporacije uvek predstavlja interese države (u kojoj su bazirani) ili njene političke klase, dok privatne korporacije mogu imati preklapajuće interese sa spoljnom politikom države u kojoj im se nalazi sedište, a i ne moraju. Istorija 20. veka, ispunjena je događajima gde su zapadne kolonijalne sile promovisale sopstvenu politiku putem saradnje sa privatnim korporacijama, to se dešavalo u Latinskoj Americi, to se dešavalo u Africi.

Depositphotos

Kako su zemlje nekadašnjeg "Trećeg sveta" razvijale svoje administrativne kapacitete i postajale u punom smislu te reči nezavisne, tako se pružalo i manje prilike za slične poduhvate. Ove lekcije ipak utiču na savremene narative na evropskom kontinentu, gde se pomenuti procesi nikada nisu odvijali u sličnom obimu. Dolazi do prelivanja realnosti u teorije zavere, ali one rezultiraju time da se konspirolozi u Istočnoj Evropi osećaju kao stanovnici Supsaharske Afrike što nikako nisu.

Rat u Ukrajini

Glavni pokazatelj (egoistične) samostalnosti korporativnog sveta u odnosu na politiku zapadnih zemalja jeste Rusko-ukrajinski rat i rastući (hladni) konflikt SAD i Kine. Sudeći po studiji koju obavlja prestižni Jejl univerzitet, 224 velike kompanije nastavljaju da posluju u Rusiji kao što su radile i pre početka rata. Među njima nisu samo kineske ili indijske kompanije (ili Er Srbija), tu možemo naći i američke i evropske korporacije.

U poređenju sa njima, 348 velikih svetskih kompanija je od početka rata prekinulo bilo kakvu vrstu poslovanja u Rusiji. Između njih su stotine i stotine kompanija koje su ili privremeno zamrzle poslovanje u Rusiji (sa nadom da ga nastave u budućnosti) ili su smanjile ulaganja, ali nisu povukle svoj kapital.

Skorašnja studija Univerziteta u Sent Galenu, došla je do zaključka da su pre početka rada 1,404 kompanije iz zemalja EU i G7 poslovale u Rusiji, a da je samo nešto ispod devet odsto njih u potpunosti zatvorilo svoje podružnice u Rusiji. Od onih koje su zatvorile svoja vrata za poslovanje u Rusiji više je u procentima američkih (18 odsto) i japanskih (15 odsto) firmi, nego evropskih (8.3 odsto). Međutim, iako uzmemo u obzir smanjenje investicija ili zamrzavanje, ali ne i zatvaranje poslovanja, ne vidimo da zapadne korporacije prate geopolitičko usmerenje njihovih političkih elita na nivou nekog naređenja. 

Bloomberg

Razlog za to je jednostavan, uprkos tvrdnjama levih i desnih populista, politika i ekonomija ne mogu se poistovetiti, iako se, naravno, ne mogu ni u potpunosti razdvojiti. Razumeti nijanse i obratiti pažnju na detalje upravo jeste racionalna analiza koja populistima najviše manjka.

Kako se novi Hladni rat sa Kinom sve više približava, a Rusija ne odustaje od svog vrućeg rata u Ukrajini, u toj meri će i korporacije morati da se prilagode uslovima poslovanja u novom podeljenom svetu. Vreme korporativne neutralnosti, omogućeno padom Berlinskog zida i otvaranjem Kine ka spoljašnjem svetu, bliži se kraju. Politička klasa će postaviti jasne okvire iz kojih korporacije neće moći da izlaze, bez obzira na njihove interese. Tada ćemo biti svedoci nadmoći politike nad ekonomijom, što je u periodu intenzivne globalizacije od 1990-ih skoro pa i zaboravljeno stanje.

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar