EU van recesije, ali dokle?

Uslovi za novu krizu u Evropi uspostavljani su godinama unazad, a početak rusko-ukrajinskog rata predstavljao je okidač, jedan izistinski stres test za izdržljivost Evropske unije u političkom, ekonomskom, pa i bezbednosnom smislu.

Da bismo došli do zaključka kako su ti negativni uslovi stvarani prvo moramo razumeti da je Evropska unija konceptualni projekat monumentalnih razmera. To je vrhunski civilizacijski poduhvat na čitavom kontinentu, kome nema premca od drevnog Rima (koji je ipak Evropu povezao u okviru sopstvenog imperijalističkog projekta u sasvim drugoj eposi).

Evropska unija je pre svega osmišljena pod devizom "nikada više", misleći tu i na Holokaust, koji se u svetu kao tragična godišnjica obeležava svakog 27. januara, ali i na autodestruktivni međuevropski rat, koji je imao za rezultat Evropu koja više nije centar sveta. Možda nije loše što je evropocentrična paradigma mogla zatim da bude dekonstruisana, budući da je predstavljala kolonijalnu i imperijalističku paradigmu, što je omogućilo lakši razvoj demokratije i tolerancije na kontinentu (neophodne koliko za društveni, toliko i za demografski i ekonomski razvoj), ali je cilj svake politekonomske strukture da u konkurenciji sa sebi sličnima ostvari prednost.

Otuda Evropska unija predstavlja pokušaj evropske (posthrišćanske) civilizacije, materijalno razorene ratom, a duhovno poražene kulminacijom namernog i planskog uništenja "nepoželjnih" ljudskih bića na određenoj teritoriji definisanog zatim kao genocid, da izgradi novu sebe.

Bloomberg Mercury

Nova Evropa je koncipirana kao kontinent saradnje, prihvatanja različitosti, međusobne razmene svih vrsta resursa, te se oslanjala na ideju kontinentalnog mira. Nova Evropa je bila u šoku od postjugoslovenskih ratova 1990-ih, krajnje nespremna za diskurs tribalnog nacionalizma koji je pokazao svoju ružnu prirodu nakon decenija boravka u komunističkom frižideru prisilne međuplemenske ljubavi (tolerancija zahteva demokratiju, autokratsko mirenje među nacijama, zapravo proizvodi nacionalizam na duže staze). Ti ratovi su izazvali gađenje i nevericu nove Evrope, ali ne u toj meri i strah, koji uliva ruska invazija na Ukrajinu.

Na brzinu tokom 1980-ih rekoncipirane postjugoslovenske turbo-nacije podsetile su novu Evropu da nije još dostigla mirnodopsku idilu, u koju je poverovala nakon pada Berlinskog zida. Putinova invazija ih je već u potpunosti otreznila u ideji da se Treći svetski rat više nikada ne može ponoviti u Evropi. Samokritična refleksija kroz koju je prošla postmodernistička Evropa, nikada nije zahvatila Sovjetski Savez (niti njenu slabiju rusku naslednicu) opijen trijumfalizmom, koji je iz Drugog svetskog rata izvukao pogrešnu lekciju sopstvene nepobedivosti, a ne neponovljivosti sukoba sličnih ili većih razmera.

Životni moto nove Evrope "nikada više", u Rusiji je imao kao protivtežu podrugljivo i izazivačko geslo "možemo da ponovimo" (sublimiran u nalepnicama na džipovima novopečene moskovske ofisne srednje klase). Svest nove Evrope je toliko uznapredovala da danas dobitnici ordena Reda britanske imperije, vraćaju to odlikovanje sa zahtevima da se reč imperija zameni prigodnijim atributom, jer je Britanska Imperija u kritičkoj istoriji sinonim za stradanje miliona neevropskih naroda pod kolonijalnom upravom. U Moskvi se naopako kuju ideje stvaranja nove imperije, na velika vrata se rehabilituje Hitlerov alter ego Staljin, pa čak i Ivan Grozni, degradirani poluludi vladar, koga je ruska istoriografija 19. veka uveliko portretisala kao zlikovca.

Bloomberg

Putinova Rusija ide suprotnim putem od nove Evrope, otuda je svaki zlikovac iz ruske istorije sada postavljen u središte državnog panteona sa zamišlju "ako neće da nas vole, onda neka nas se plaše". Baš zato nova Evropa mora opstati, a njen institucionalni izražaj, jer institucije su čovekov pokušaj da se ostvari u besmrtnosti, upravo predstavlja Evropska unija.

Često se njena suštinska koncepcija zaboravlja nauštrb preterane birokratizacije i neefikasne ravnoteže raspodele ingerencija i odgovornosti. Nalazimo se pred krajem prve četvrtine 21. veka i sasvim je jasno da u globalizovanom svetu evropske nacionalne države ne predstavljaju konkurentan politički koncept. Odumiranje viševekovnih koncepata je uvek bolno, ono može proizvesti čak i izuzetna umetnička dela (smrt, pa makar to bila i smrt ideja, poseduje tendenciju ka veličanstvenosti), ali nijedan lament, bio on estetizovan i privlačan, ne menja konačni rezultat – adaptacija ili smrt. Evropska kolonijalna politika minulih stoleća poentirala je baš na nespremnosti drugih civilizacija na pravovremene promene i prelazak na nove, neophodne koncepcije. Evropska unija se nalazi u problemu jer je previše velika da bi ostala tek nadnacionalna organizacija, a sa premalim kapacitetom centralnog odlučivanja da bi se nazvala državom.

EU se obično ocenjuje na osnovu dva kriterijuma: brzine ekonomskog razvoja i administrativno-birokratske umešnosti. Ako su to zaista glavni kriterijumi ocene njenog postojanja, onda iz toga logično proističe zaključak da se na nju treba prebaciti više odgovornosti, a oduzeti iste nacionalnim državama, pa će dati kriterijumi biti bolje ispunjeni. Ne da EU nije imala uspeha u ovom domenu, pogledajmo samo ekonomski bum zemalja bivšeg Istočnog bloka, poput Poljske ili Češke.

Poljska je ostvarila najveći rast BDP-a od počeka 1990-ih u Evropi, a na drugom je mestu na svetu iza Kine. U međuvremenu se pojavljuju novi igrači na svetskoj sceni, ista ta Kina, dok revanšistička Rusija preti Trećim svetskim ratom, iznova na tlu Evrope. Jedno vreme, naročito od finansijske krize 2008. godine, nova Evropa je delovala kao izbušen balon, organizacija koja nije sposobna ni da omogući razvoj svojim članovima, ni da se dalje širi. Pojavom novih izazova, ipak, vraća se poverenje u bit koncepta nove Evrope. Da, potreban je ekonomski razvoj, da, potrebno je rušiti barijere među državama, ali je prvenstveno nužno poimanje o samoj svrsi postojanja Evropske unije, a njena svrha je večni mir u slobodnoj, otvorenoj i demokratskoj Evropi.

Depositphotos

Sve evropske nacionalne države trebalo bi racionalno da dele ovaj interes, ali su mnoge od njih pobegle u ulogu "slobodnih jahača" (free rider). To se videlo kada se Evropa suočila sa finansijskom krizom, to se videlo kada je središnji stub Evrope, ujedinjena Nemačka, decenijama pothranjivala ruski imperijalizam. U igri ironije, Nemačka koja je okrivljavala Jug Evrope za neodgovornu fiskalnu politiku, izgradila je svoj poluindustrijski ekonomski model na trgovinskoj razmeni sa režimom Vladimira Putina. Naposletku se ispostavilo da je Evropu dovela u opasnost Nemačka, a ne Grčka.

Nova Evropa je na kraju svih krajeva ipak pokazala želju za životom (jer i ljudski konstrukti moraju sadržati kaplju vitalnosti), kada se oči u oči našla suočena sa novim svetskim ratom. Efikasno su donete odluke za saniranje posledica energetske krize, prouzrokovane zavisnošću od ruskih energenata, evropske države su smogle snage da snabdeju oružjem Ukrajinu (koja jedina stoji između mira i rata u Evropi), uspele su čak da uvedu i bitne sankcije Rusiji (što nisu učinile, niti želele 2014. godine). Skup ovih odluka omogućio je Evropi da u novu 2023. godinu uđe sa unapređenim predikcijama, po kojima će stopa inflacije na kraju date godine iznositi 3,25 odsto, umesto ranije predviđanih 4,5 odsto.

Depositphotos

Sada se prediktira i rast BDP-a od 0,6 odsto, što je bolje od letošnjih procena da će Evropu dočekati tehnička recesija. Tržišne cene energenata i električne energije vratile su se na predratne nivoe, s obzirom da nije došlo ni do kolapsa evropske privrede, ni do ledenih domova njenih građana. Velika Britanija, jedina država koje je istupila u prošlost iz nove Evrope, podneće i najveći teret ove krize, budući da je u trci za resursima ostala sama. Pad njenog BDP-a u 2023. godini procenjuje se na 1,3 odsto, a većina istraživanja javnog mnjenja u Britaniji pokazuju da građani te države smatraju da je Bregzit predstavljao grešku.

Zaključak je da je Evropska unija prošla znatno bolje nego što se pretpostavljalo na osnovu njene podeljenosti i tromosti u prethodnim kriznim ciklusima.

Ipak, treba imati na umu da je prođena tek prva etapa, te da pred novom Evropom tek predstoje dva velika izazova: promena načina odlučivanja u korist kvalifikovane većine i borba sa baukom desnog i levog populizma, koji prete uništenjem evropskog projekta (kao i 1920-ih i 30-ih).

U biti svega nalazi se neophodnost punog povratka nove Evrope svojim temeljima – pokretačke sile kontinentalnog progresa, uz garancije mira, slobode i međusobnog uvažavanja. EU se ne može svesti na kvartalne finansijske izveštaje, jer ona predstavlja jedinu nadu za snažnu Evropu, koja je sposobna da odgovori izazovima svog vremena.

Ovaj komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.